Отворите главни мени

Светска историја

(преусмерено са Историја света)
Светска популација, 10.000 п. н. е. – 2.000 п. н. е. (вертикална популациона скала је логаритамска)[1]

Историја света је у заједничком говору историја човечанства (или људска историја), која је утврђена помоћу археологије, антропологије, генетике, лингвистике и других дисциплина; а за периоде од проналаска писања, и из записане историје и из секундарних извора и студија.

Писаној историји човечанства претходила је праисторија, почевши са палеолитском ером („раним каменим добом”), чему је следила неолитска ера („ново камено доба”). Током неолита је дошло до пољопривредне револуције, између 8.000 и 5.000 п. н. е., на блискоисточном Плодном полумесецу. Током тог периода, људи су започели да систематски узгајају биљке и животиње.[2] Како је пољопривреда напредовала, већина људи је прешла из номадског на насељенички начина живота као фармери у сталним насељима. Релативна сигурност и повећана продуктивност коју је пружала пољопривреда дозвољавају заједницама да се проширују у све веће јединице, поспешене напрецима у транспорту.

Било у праисторијским или историјским временима, људи су увек морали бити близу поузданих извора питке воде. Насеља су се развијала на речним обалама још пре 3.000 п. н. е. у Месопотамији,[3] на обалама египатске реке Нил,[4][5] у долини реке Инд,[6] и дуж кинеских река.[7][8] Како се развијала пољопривреда, узгој житарица је постао софистикованији и дошло је до поделе рада ради чувања хране између узгојних сезона. Поделе рада су довеле до настанка беспослене више класе и развоја градова, који су пружили основу развоја цивилизације. Растућа комплексност људских друштва условила је развој система рачуноводства и писања.

Са процватом цивилизација, древна историја („касна антика”, укључујући класично доба,[9] све до око 500. године[10]) је осведочила успоне и падове царстава. Током посткласичне историје („средњи век”, c. 500–1.500 године[11]) дошло је до развоја хришћанства, исламског златног доба (c. 750 – c. 1.258), и ране италијанске ренесансе (од око 1.300 године). Изум модерног штампања средином 15. века, са применом покретних калупа,[12] је произвео револуционарне примене у комуникацији и олакшао све ширу дисеминацију информација, помажући окончању средњег века и успостављању научне револуције.[13] Рани нови век, који је понекад назива „Европским добом”,[14] од око 1500 до 1800,[15] обухвата просветитељство и доба открића. До 18. века, акумулација знања и технологије досегла је критичну масу што је довело до индустријске револуције[16] и почетка касног модерног периода, који је започео око 1800 и траје до данашњег дана.[17]

Ова схема историјске периодизације (поделе историје у антику, пост-класични, рани модерни, и касни модерни период) је била развијена за, и најбоље примењена на историју Старог света, посебно Европе и Медитерана. Изван овог региона, укључујући древну Кину и древну Индију, историјска хронологија се другачије одвијала. Међутим, до 18. века, услед екстензивне светске трговине и колонизација, историје већине цивилизација су постале знатно испреплетане. У задњој четвртини миленијума, стопе раста популације, знања, технологије, комуникација, трговине, оружја за масовно уништење, и деградације животне средине су се знатно убрзале, чиме су креиране могућности и опасности са којима се у данашње време суочавају људске заједнице широм планете.[18]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Historical Estimates of World Population”. U. S. Census Bureau. август 2016. Приступљено 15. 11. 2016. 
  2. ^ Tudge 1998, стр. 30–31.
  3. ^ McNeill 1999, стр. 13–15.
  4. ^ Baines & Malek 2000, стр. 8.
  5. ^ Bard 2000, стр. 64–65.
  6. ^ Chakrabarti 2004, стр. 11.
  7. ^ Lee 2002, стр. 15–42.
  8. ^ Teeple 2006, стр. 14–20.
  9. ^ Roberts & Westad 2013, стр. 161.
  10. ^ Stearns & Langer 2001, стр. xii.
  11. ^ Stearns & Langer 2001, стр. xiv.
  12. ^ Hart-Davis 2012, стр. 63.
  13. ^ Grant 2006, стр. 53.
  14. ^ Roberts & Westad 2013, стр. 535.
  15. ^ Bentley & Ziegler 2008, стр. 595.
  16. ^ Roberts & Westad 2013, стр. 712–14.
  17. ^ Stearns & Langer 2001, стр. xix.
  18. ^ Baten 2016, стр. 1–13.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди