Карл Фридрих Шинкел

Карл Фридрих Шинкел (нем. Karl Friedrich Schinkel; 13. март 17819. октобар 1841), био је пруски романтички архитекта, урбаниста и сликар који је такође дизајнирао намештај и позоришну сценографију. Шинкел је био најистакнутији представник неокласицизма и неоготике у немачкој архитектури[1].

Карл Фридрех Шинкел
Schinkel1.jpg
Датум рођења13. март 1781.
Место рођењаНојрупин
Немачка
Датум смрти9. октобар 1841.(1841-10-09) (59/60 год.)
Место смртиБерлин
Немачка
Правац/традицијанеокласицизам, романтизам
Најважнија дела
Концертна дворана у Берлину, Бауакадемја Стари музеј у Берлину Палата Росенау у Кобургу'

БиографијаУреди

 
Франц Лудвиг Кател, Шинкел у Напуљу, 1824
 
Марка са Шинкеловим старим музејом

Шинкел је рођен у Нојрупину у пруској грофовији Бранденбург. Оца је изгубио као шестогодишњак у градском пожару.[2][3][4] Он је постао ученик архитекте Фридриха Гилија[5][6] (1772–1800) (њих двоје су постали блиски пријатељи)[7] и његовог оца Дејвида Гилија у Берлину. У то време, архитектонски укус Пруске је обликован у неокласичном стилу, углавном од стране Карла Готарда Лангханса, архитекте Бранденбуршке капије у Берлину.

Након студијског пута у Италију 1805. године почео је да зарађује као сликар. Године 1816, уредио је сцену за Моцартову оперу Чаробна фрула; Упознавши сликарство Каспара Давида Фридриха 1810. године у Берлину одлучио је да се посвети архитектури. Након Наполеоновог пораза, Шинкел је надгледао Пруску комисију за изградњу, где је утицао на обликовање, тада још увек неугледног Берлина, али и друге пројектеa. Он је такође надгледао пројекте на проширеним пруским територијама од Рајнске области на западу до Кенигсберга на истоку, као што је Нову Алштадтску цркву.[8]

Од 1808. до 1817. године Шинкел је обновио Дворац Розенау у Кобургу, у новом неоготичком стилу.[9]

Шинкелов стил у архитектури је више инспирисан старогрчком, него староримском архитектуром. Због тога се сматра творцем старогрчког истористичког стила. Његове најславније грађевине су већином у Берлину, као: Ноје Вахе (1816—1818), Концертна дворана у Берлину (1819—1821) и Стари музеј у Берлину, (1823—1830).

Касније се потпуно удаљио од неокласицизма и посветио неоготичкој обнови, што се види на његовој цркви Фридрихвердер (1824—1831). Шинкелова Бауакадемија (1832—1836), његова нојиновативнија грађевина, надишла је историцистичке конвенције и ушла у сферу „модернистичке“ архитектуре чистих линија, која ће постати доминантна у Немачкој тек почетком 20. века.

Нажалост, није успео да оствари свој потенцијал до краја, представљен бројним скицама, што због француске окупације, што због своје преране смрти.

КомеморацијаУреди

Његов портрет се налазио на новчаници од 1.000 рајхсмарки коју је издала Рајхсбанка од 1936. до 1945. године.[10] Штампање је престало 1945, али је новчаница остала у оптицају до издавања немачке марке 21. јуна 1948. године.

СтилУреди

 
Тлоцрт
 
Замак поред реке (Schloß am Strom), 1820
 
Готичка црква на стени поред мора, 1815
 
Споменик Шинкелу на Шинкелплацу у Берлину

Шинкелов стил, у његовом најпродуктивнијем периоду, дефинисан је окретањем грчкој, а не царској римској архитектури, покушајем да се окрене од стила који је био везан за недавне француске окупаторе. (Дакле, он је запажени заговорник грчког препорода.) Веровао је да зграда мора да садржи елементе поетског и прошлости, да би се избегла стерилност и да би имала душу.[11][12]

Његове најпознатије постојеће зграде налазе се у Берлину и околини. То укључује Неје Вахе (1816–1818), Национални споменик за ослободилачке ратове (1818–1821), Концертна дворана (1819–1821) на Жандарменмаркту, која је заменила раније позориште које је уништено у пожару 1817, и Стари музеј на Музејском острву (1823–1830). Такође је извршио побољшања Престолонаследникове палате и дворца Шарлотенбург. Шинкел је такође био одговоран за унутрашње уређење бројних приватних берлинских резиденција. Иако су саме зграде одавно уништене, делови степеништа из куће Вајдингер су успели да буду спашени и уграђени у Николајхаус на Brüderstr. и његова формална трпезарија у Палати Фестунгсграбен.[8]

Између 1825–1827, сарађивао је са Карлом Теодором Отмером на дизајну Берлинска певачка академија за Синг-Академију у Берлину. Од 1952, године познат је као Позориште Максима Горког.[13]

Касније се Шинкел у потпуности удаљио од класицизма, пригрливши неоготику у својој цркви Фридрихсвердер (1824–1831). Шинкелова Грађевинска академија (1832–1836), његова најиновативнија зграда, избегавала је историјске конвенције и чинило се да указује на пут ка чистој „модернистичкој“ архитектури која ће постати истакнута у Немачкој тек почетком 20. века.

Шинкел је, међутим, познат колико по свом теоријском раду и својим архитектонским нацртима, тако и по релативно малом броју зграда које су стварно изведене по његовим нацртима. Неке од његових заслуга најбоље се показују у његовим неизвршеним плановима за претварање атинског Акропоља у краљевску палату за нову Краљевину Грчку и за подизање палате Оријанда на Криму. Ови и други нацрти могу се проучавати у његовој Збирци архитектонских пројеката (1820–1837) и његовим Делима више архитектуре (1840–1842; 1845–1846). Такође је дизајнирао чувену медаљу Гвоздени крст Пруске и касније Немачке.

Спекулисало се, међутим, да је због тешких политичких околности – француске окупације и зависности од пруског краља – и његове релативно ране смрти, која га је спречила да доживи експлозивну немачку индустријализацију у другој половини 19. века није био у стању да испуни истински потенцијал који је показао својим скицама.

СликеУреди

ЗградеУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Karl Friedrich Schinkel
  2. ^ Mario Alexander Zadow (2001), Karl Friedrich Schinkel – Ein Sohn der Spätaufklärung (на језику: German), Stuttgart/London: Edition Axel Menges, ISBN 3-932565-23-1 
  3. ^ Ulrich Reinisch (2001), Der Wiederaufbau der Stadt Neuruppin nach dem grossen Brand 1787 oder wie die preussische Bürokratie eine Stadt baute (на језику: German), Berlin, pp. 190-199, ISBN 3-88462-173-4 
  4. ^ Brigitte Meier (2004), Fontanestadt Neuruppin: Kulturgeschichte einer märkischen Mittelstadt (на језику: German), Karwe: Edition Rieger, p. 131, ISBN 978-3-935231-59-6 
  5. ^ „Friedrich Gilly (1772—1800)”. Oxford Reference. 
  6. ^ Tillack-Graf, Anne-Kathleen (2004). Das Denkmal für Friedrich den Großen von Friedrich Gilly 1796 (на језику: немачки). Munich. 
  7. ^ F[riedrich] Adler: Friedrich Gilly – Schinkel's Lehrer, in: Zentralblatt der Bauverwaltung, Jg. 1, 1881, Hefte 1–3 (Digitalisat)
  8. ^ а б Karl Friedrich Schinkel (1991). Michael Snodin, ур. A Universal Man. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05165-0. 
  9. ^ Quest-Ritson 1999, стр. 64
  10. ^ „P-184”. 
  11. ^ Guratzsch, Dankwart (13. 1. 2016). „Wie Bürger für die Schönheit ihrer Städte kämpfen”. Welt Online. Приступљено 24. 5. 2016. 
  12. ^ Peik, Susan M. (2001). Karl Friederich Schinkel: Aspects of His Work. Stuttgart/London: Axel Menges. стр. 7. ISBN 978-3-930698-81-3. 
  13. ^ Malgorzata Omilanowska DK Eyewitness Travel Guide: Berlin (20, стр. 71, на сајту Гугл књиге
  14. ^ Felix Pestemer: Alles bleibt anders : das Konzerthaus Berlin und seine Geschichte(n), avant-verlag (Verlag), Berlin 2021, ISBN 978-3-96445-046-3, OCLC 1250253904
  15. ^ Michael S. Cullen, Tilmann von Stockhausen: Das Alte Museum. Berlin-Edition, Berlin 1998, ISBN 3-8148-0002-8.
  16. ^ Wolf-Dieter Heilmeyer, Huberta Heres, Wolfgang Maßmann: Schinkels Pantheon. Die Statuen der Rotunde im Alten Museum. Von Zabern, Mainz 2004, ISBN 3-8053-3255-6.
  17. ^ Andreas Scholl, Gertrud Platz-Horster (Hrsg.): Altes Museum. Pergamonmuseum. Antikensammlung Staatlichen Museen zu Berlin. 3., vollständig überarbeitete und erweiterte Auflage. Von Zabern, Mainz 2007, ISBN 978-3-8053-2449-6.
  18. ^ „Friedrichswerdersche Kirche”. Staatliche Museen zu Berlin. 
  19. ^ Stimmann, Hans (3. 4. 2016). „Einstürzende Altbauten”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: German). Приступљено 8. 7. 2016. 
  20. ^ „Ab 2020: Schinkel in der Friedrichswerderschen Kirche - Stiftung Preußischer Kulturbesitz” (на језику: немачки). 
  21. ^ Dietmar Beuchtel, Ursula Treichel: St. Nikolai in Potsdam. DKV-Kunstführer. Vol. 424,9. Deutscher Kunstverlag, Munich - Berlin 1999 (3rd ed.)
  22. ^ Gemeindekirchenrat der Ev. St. Nikolai-Kirchen-Gemeinde Potsdam (ed.): St. Nikolai Potsdam. 150 Jahre unter der Kuppel. UNZE, Teltow 2000.
  23. ^ Kuratorium der Nikolaikirche (Hrg.): St. Nikolai Potsdam - ein Rückblick anläßlich der Wiedereinweihung 1981. Potsdam 1981, W. Kreutzmann, Leipzig 1989.
  24. ^ Adrian Room, "Petrodvorets", Placenames of the world: origins and meanings of the names for over 5000 Natural Features, Countries, Capitals, Territories, Cities and Historic sites (1997)
  25. ^ „Peterhof | Russia”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Encyclopædia Britannica, inc. 2015-06-09. Приступљено 2018-11-17. 
  26. ^ „Biography of Domenico Trezzini, architect in St. Petersburg”. www.saint-petersburg.com. Приступљено 2018-11-17. 
  27. ^ Pecht, A., Schloss Stolzenfels (German), Publisher: Burgen Schlösser Altertümer Rheinland-Pfalz, Landesamt für Denkmalpflege Rheinland-Pfalz, Schnell & Steiner, 2011, ISBN 978-3-7954-1974-5

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди