Отворите главни мени

Кингисеп (рус. Кингисепп; фин. Jaama) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у крајњем југозападном делу Лењинградске области, на обали реке Луге, и административно припада Кингисепшком рејону чији је уједно и административни центар.

Кингисеп
Кингисепп
Фотографии Кингисеппа 0002.jpg
Кингисепшки колаж
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонКингисепшки рејон
Основан1384.
Статус града1784.
Стара именаЈам (до 1703)
Јамбург (до 1922)
Становништво
Становништво
 — 2015.47.969
 — густина1.654,1 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59°22′00″ СГШ; 28°36′00″ ИГД / 59.366667° СГШ; 28.6° ИГД / 59.366667; 28.6Координате: 59°22′00″ СГШ; 28°36′00″ ИГД / 59.366667° СГШ; 28.6° ИГД / 59.366667; 28.6
Временска зонаUTC+3
Ндм. висина25,6 m
Површина29 km2
Кингисеп на мапи Русије
Кингисеп
Кингисеп
Кингисеп на мапи Русије
Кингисеп на мапи Лењинградске области
Кингисеп
Кингисеп
Кингисеп на мапи Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број188455, 188456, 188480, 188482, 188484, 188485, 188457
Позивни број+7 81375
Регистарска ознака47
ОКАТО код41 422
ОКТМО код41 621 101 001
Веб-сајт
kingisepp-mo.ru/

Савремени град који се развио из Јамске тврђаве основане 1384. године, у два наврата је мењао име, а садашње носи од 1922. године по естонском револуционару Виктору Кингисепу. Званичан статус града има од 1784. године.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 47.969 становника, и по броју становника налази се на 8. месту међу градовима у Лењинградској области. Градска територија обухвата површину од 29 км².

Кингисеп је члан међународног удружења Нова Ханза које окупља градове чланове некадашње Ханзеатске лиге са циљем интензивније културне, економске и туристичке сарадње међу њима.

ГеографијаУреди

Кингисеп се налази на југозападу Лењинградске области, односно на југу Кингисепшког рејона. Лежи на десној обали реке Луге, на неких 40-ак километара јужније од њеног ушћа у Фински залив. Налази се на око 130 километара југозападно од историјског центра Санкт Петербурга и на око 20 км источно од границе са Естонијом (град Нарва).

Средиште града лежи на надморској висини од 25,6 метара.

ИсторијаУреди

 
План јамбурга из 1860. год.

Према подацима из Новгородског летописа на месту данашњег града 1384. године Новгородци су основали утврђење Јам (рус. Ям) које је требало да послужи као одбрамбена утврда према Швеђанима и Немцима.[1][2] Утврђење је имало јаке камене зидове и куле и у два наврата је успешно одолевало опсадама Швеђана (1395) и Тевтонаца (14441448. године). Новоосновано утврђење добило је име по финском племену Јами који су обитавали на том подручју.

Од XV века утврђење почиње да губи на војничком, али постаје све значајнији трговачки и занатски центар. Насеље је 1583. уступљено Швеђанима, потом враћено Русима, да би поново сходно одредбама Столбовског мира из 1617. било укључено у састав ђведске државе. Зидине и куле Јамске тврђаве у потпуности су уништене 1681. године.

Током Великог северног рата руска војска успела је да 14. маја 1703. године заузме град, а некадашњи Јам постаје Јамбургом. Пет година касније император Петар Велики предао је Јамбург на управу књазу Александру Меншикову. Насеље Јамбург 1784. године добија званичан статус окружног града.

Током целог 19. века Јамбург је био важно војничко седиште, а рентирање објеката за потребе војске доносило је значајне приходе становницима града. Тако је према подацима из 1849. године од укупно 2.100 становника града, њих 1.317 (или 62,7%) било у војној служби. Након руске револуције 1917. царска војска се повлачи из града, а самим тим град Јамбзрг губи свој главни извор прихода. Због тога је Јамбург почетком 20. века важио за један од најсиромашнијих и најнеразвијенијих градова Петербуршке губерније.

Током Руског грађанског рата јамбург је био место жестоких окршаја између бољшевика предвођених Лењином са једне, и белогардејаца Николаја Јуденича са друге стране. Током тих сукоба град је доживео велика разарања. Са доласком комуниста на власт град мења име и 17. маја 1922. године постаје Кингисеп (у част естонског бољшевика Виктора Кингисепа).

Током Стаљинових чистки (19371938) стрељано је чак 155 становника Кингисепа због оптужби за издају и протудржавно деловање.

ДемографијаУреди

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 48.488 становник, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 47.969 становника.[3]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
7.9308.41317.31538.78449.954[4]50.295[5]48.488[6]47.969

Међународна сарадњаУреди

Град Кингисеп има потписане уговоре о међународној сарадњи са следећим градовима и општинама:

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ [1], Новгородская первая летопись старшего и младшего изводов. М.; Л., 1950. 576 с. Опись А, № 10183
  2. ^ „Новгородская летопись”. Архивирано из оригинала на датум 01. 04. 2012. Приступљено 26. 09. 2011. 
  3. ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.
  4. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  5. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везеУреди