Клесарски занат у Белој Води

Клесарски занат у Белој Води је традиционални начин обраде камена беловодског пешчара чије извориште су мајдани у залеђу села. Камен је седиментног порекла и јавља се у чак 25 топлих валера[1] беле, жуте и црвене боје,[2] што га чини пожељним и за израду мозаика.[3] Подаци из 1997. године говоре да је на простору Беле Воде измерено око 400 старих и нових површинских мајданских копова.[4]

Клесарски занат у Белој Води
Ornament, Manastir Ljubostinja.jpg
Розета од беловодског пешчара, манастир Љубостиња
Нематеријално културно наслеђе
РегионБела Вода (Крушевац)
ЗаједницаКлесари из Беле Воде
ПредлагачМесна заједница Бела Вода
Датум уписа18.06.2012
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr
Украси око прозора, манастир Љубостиња
Детаљи фасаде цркве Лазарице
Украсни детаљи на фасади, манастир Каленић

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је очуван све до данас. Зато је 2012. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

ИсторијаУреди

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је, током око 600 година,[3] очуван све до данас. Беловодски камен кориштен је за зидање и израду украсних елемената (розете, портали, оквири прозора, аркаде, венци и други украси) на црквама моравске школе, затим за надгробне споменике, а касније и на бројним чесмама у Крушевцу и Великој чесми у Белој Води (сазидана 1847. године).[2]

У 19. и 20. веку беловодски камен кориштен је за израду мостова, вијадуката. У периоду после Првог светског рата француска фирма Батињол користила је овај камен за изградњу многих значајних објеката у Београду. Министарство трговине Краљевине Срба Хрвата и Словенаца је у периоду од 1920. до 1924. године организовало школу клесарства у Белој Води - Моравску споменарску школу и тамо слало најбоље стручњаке да обучавају клесаре. Захваљујући овоме клесарски занат се у овом селу толико омасовио да је 1930. године основана Каменорезачка задруга. Моравска споменарска школа је била доминантна у централној Србији све до 60-их година 20. века.[2]

Крајем 20. века клесарски занат у Белој Води почео је да замире.[3] До прекида масовне експлоатације камена је дошло у тренутку када су многе ствари престале да се раде ручно.[4] Зато је у Крушевцу 2015. године, у Политехничкој школи "Милутин Миланковић", отворено ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари, које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара.[1]

Клесарски занат у Белој Води данасУреди

Од 1975. године У Белој Води одржава се традиционална културна манифестација „Беловодска розета”.[3] Ова манифестација се одржава сваке године средином јула месеца у Парку скулптура у белој Води. Почев од 1988. године, у знак признања за уметнички, културни и научни допринос српској култури, заслужним појединцима додељује камена розета. Први добитник камене розете била је Десанка Максимовић, а затим Матија Бећковић, Емир Кустурица и други.[5] Године 1995. у Белој Води почела је са радом и Вајарска колонија "Беловодски пешчар", а 2000. и Мозаичарска колонија "Младен Србиновић".[4]

Парк скулптура налази се у амфитеатру који је изграђен је 1987. године, према пројекту чувеног крушевачког архитекте Предрага Вертовшека. Амфитеатар је током Вајарске колоније „Беловодски пешчар“ 2001. године уобличен вајарским детаљима.[5]

Године 2009. у Белој Води отворен је Музеј клесарства и вајарства. У Музеју се поред великог броја вајарских експоната могу видети и фотографије розета од беловодског пешчара на цркви Светог Кнеза Лазара у Бирмингему, цркве Светог Марка у Београду, скала природних боја овог камена...[5] У Музеју клесарства и вајарства у Белој Води чувају се различите средњовековне уметнине, спомења, али и камена скулптура са натписима на језику за који се претпоставља да датира од пре 10.000 - 15.000 година. Нађена је на брду Градиште поред Крушевца.[4] Осим уметничких дела у овом музеју се чувају и праисторијске алатке, али и тоцила, поклопац за туршију, све израђено од беловодског пешчара.[3]

Године 2012. клесарски занат у Белој Води уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Године 2015. у Политехничкој школи "Милутин Миланковић" у Крушевцу отворено је ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара чија експлоатација у Белој Води крај Крушевца траје шест векова. Отварање овог одељења подржали су, између осталих и професор Велимир Каравелић и вајар Зоран Васиљковић.[1]

Мајсторство беловодских клесараУреди

Мајсторство беловодских клесара – споменара огледало се у префињености обраде, слововезачкој вештини, архитектоници, ликовном обликовању и украшавању споменика. Беспрекорно познавање заната, специфична обрада која се темељи на дугој традицији, високе могућности обликовања беловодског пешчара утицали су на велику потражњу, како за каменом тако и за мајсторима, ради украшавања бројних цркава и манастира у земљи и иностранству.[2] Клесарско умеће наслеђивало се заједно са алатом и то одмах после ниже школе. Занат се напуштао једино ако се мајстор разболи од силикозе, и то између 30. и 50. године живота.[3]

Значајне грађевине грађене беловодским каменомУреди

 
Зграда Народног музеја у Београду, некадашња зграда Управе фондова

Од беловодског камена саграђене су многе средњовековне цркве и манастире Моравске школе: црква Лазарица и манастири Каленић и Љубостиња, Манасија, Наупара, Велуће.[2]

После Првог светског рата српско-француска фирма „Батињол“ отпочела је изградњу Београда беловодским пешчаром, па је тако од 1931. године беловодски камен узидан у Цркву Светог Марка, палату Београд, зграду Поште, Хипотекарне банке, Француског културног центра, Мост краља Александра...[2][3]

У новијој историји од беловодског пешчара изграђене су црква Светог цара Лазара у Бирмингему у Енглеској (1967)[5], црква посвећена Спаљивању Моштију Светог Саве у Крњеву (1987),[6] Црква Светог Јована Крститеља у Ратини (2002). Осим тога, од беловодског камена рађени су и украси на Саборном храму у Подгорици, иконостаси у црквама у Белој Води, Шипову, Језеру, часна трпеза и камени стубови за цркву Богородице Љевишке и Светог Ђорђа у Призрену, иконостас за цркву манастира Лепавина у Хрватској, иконостас и крст за цркву манастира Бешка, трон и часну трпезу за цркву у Андријевици...[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Бабовић, С. (27. 9. 2015). „Беловодски клесари”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з „Klesarski zanat, Bela Voda”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Архивирано из оригинала на датум 19. 2. 2019. Приступљено 18. 2. 2019. 
  3. ^ а б в г д ђ е Бабовић, С. (21. 7. 2012). „Српски камен узидан у Белу кућу?”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
  4. ^ а б в г Бабовић, С. (15. 7. 2015). „Камен клешу за Хандкеа”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
  5. ^ а б в г „Bela Voda”. Zvanična prezentacija. Turistička organizacija grada Kruševca. Архивирано из оригинала на датум 07. 02. 2019. Приступљено 18. 2. 2019. 
  6. ^ autor:, Nesko. „Црква посвећена Спаљивању Моштију Св. Саве у селу Крњеву”. OrthPhoto. Приступљено 18. 2. 2019. 

Спољашње везеУреди