Википедија

ЛГБТ+ миграције

ЛГБТ+ миграција је напуштање нетолерантних и дискриминаторних области од стране лезбијки, гејева, бисексуалаца, трансродних и осталих не-цисхет људи у потрази за толерантнијим окружењем.

ЛГБТ+ дискиминација и толерантност у различитим деловима света

уреди

Аустралија

уреди

На почетку 20. века на хомосексуалност се гледало као на валидан разлог за протеривање у Аустралију.[1] Имиграција је изричито дозвољена 80-их година 20. века.[2]

Северна Америка

уреди

Почетком 20. века, хомосексуалност се сматрала менталним поремећајем и имиграција је хомосексуалцима била забрањена у Сједињеним државама и Канади.[1] Канада је дозволила имиграцију 1991.[2]

Сједињене Америчке Државе

уреди

Акт о имиграцији и националности из 1965. је први закон у САД који експлицитно спречава "сексуално настране" да уђу у земљу. Такође је захтевао да се ове особе депортују.[3]

Страх боје лаванде (назив за прогоне хомосексуалаца 50-их година у САД) антикомунистичке Америке створила је додатне прогоне хомосексуалаца и страх према људима истополне сексуалне оријентације. После рата, "Кампања за елиминацију перверзњака" иницирана у Вашингтону од стране полиције резултовала је бројним хапшењима геј мушкараца од којих су многи због тога изгубили послове.[4]

Америчка војска није примала хомосексуалце до 2011. говоривши да нису погодни за ту дужност. Закон познат као "Не питај, не причај" дозволио је ЛГБ људима да служе војци све док крију своју сексуалну оријентацију. Обамина влада дозволила је ЛГБ људима да отворено служе у војсци.[5]

Мексико

уреди

У Мексику је између 2002. и 2007. око 1000 људи, углавном геј мушкараца, убијено због хомосексуалности. Та статистика ставља Мексико на друго место по количини хомофобичних злочина у свету(после Бразила).[6][7] Зна се за само 16 жена које су због истог убијене између 1995. и 2004.[8]

Европа

уреди

Грци, Римљани и већина медитеранских култура је величала хомосексуалност у античко време, и пре седмог века Европа није имала законе који су то забрањивали.[9]

Почев од 16, и 17. века, Европа је сматрала хомсексуалност за злочин кажњив смрћу.[10] Касније, током Холокауста, хомосексуалци су били скупљани и убијани са Јеврејима.

Законима у Енглеској и Велсу из 1533. и 1536. геј секс је кажњаван вешањем.[10]

Под Стаљином је мушка хомосексуалност криминализована 1933. и кажњавана са 5 година робије у Русији. Ово није одбачено све до 1993.[11][12]

Преко половине од 80 земаља које су криминализовале хомосексуалност су биле Британске колоније.[13] Неки претпостављају да су британске анти-геј пароле током 19. века наставиле свој утицај.[14]

Африка

уреди

Многе афричке државе кажњавају хомосексуалност смрћу, попут Мауританије, Судана, и северне Нигерије, где се лезбијке и гејеви некад каменују. Институциално сексуално угњетавање је широко присутно у Камеруну, Бурундију, Руанди, Уганди и Гамбији. Зимбабве је забранио хомосексуалне чинове 1995.[15][16][17]

Уганда

уреди

У Уганди, „додиривање особе са хомосексуалном намером" кажњиво је доживотном робијом, а радње које се сматрају за промовисање хомосексуалност доносе 7 година затвора. Ово укључује залагање за људска права геј људи, припадање геј организацији и залагање за безбедан геј секс.[17][18]

Јужноафричка република

уреди

Силовање ЛГБТ+ особа са циљем да се „исправи" њихова „ненормалност" је распрострањено у Јужноафричкој Републици.[19] Ово може да буде врло штетно, поготово узимајући у обзир високу стопу ХИВ-а у овој држави.[20]

Азија

уреди

Авганистан

уреди

Под утицајем Талибана, мушкарце оптужени за содому су убијани рушењем зидова на њих. У фебруару 1998, три мушкарца оптужена за содомију су постављена у подножје цигленог и блатног зида, који је потом срушен на њих тенком. Слична казна је изречена и у марту исте године. Вођа Талибана Мула Мухамед Хасан је наводно изјавио да „наши религијски академици не могу да се сложе која је права казна за хомосексуалност. Неки кажу да треба да их бацамо са високих кровова, док други тврде да треба да ископамо рупу пред зида, гурнемо их унутра, закопамо, а онда срушимо зид на њих.[21] Prior to Taliban rule, the supposedly "Islamic" punishment of having walls toppled onto homosexuals was not precedented.[22]

После пада Талибана, хомосексуалност је постала кажњива новчаним казнама и затворском казном.[22]

Кина

уреди

Бисексуално понашање се сматрало нормалним у античкој Кини.[23]

Са додиром са западом и у Кини се на хомосексуалност почело гледати као на ментални поремећај током касне династије Ћинг.[24] Криминализована је 1740. године.[25] Касније, у Републици Кини, хомосексуалност није била илегална али ни прихваћена.[26]

Северна Кореја

уреди

Севернокорејске власти тврде да геј култура потиче из грехова капиталистичких друштава.[27] Хомосексуалност се кажњава са до две године затвора.[28]

Иран

уреди

У Ирану, волонтерска паравојна формација, Басиџ, делом ради као "морална полиција". Између осталог су налазили и прогонили ЛГБТ+ особе.

Ирак

уреди

У Багдаду је 2009. године извршен низ анти-геј злочина. Ирачка паравојна јединица је мучила мушке хомосексуалце на начине који су се углавном завршавали смрћу. Ирачка ЛГБТ+ група је претрпела 63 случаја мучења својих чланова. Убиства ЛГБТ+ особа су наручена од стране анонимних појединаца.[29]

Израел

уреди

У Израелу, гејевима и лезбијкама је дозвољено да служе у војсци, што се први пут десило 1993. Такође је забрањена дискриминација.[30][31] Израелска влада такође даје средства ЛГБ+Т огранизацијама и председник владе је се јавно изаснио против злочина мржње према ЛГБТ+ особама. ЛГБТ+ имигранти који су легално венчани у другим државама су признате у Израелу.[32]

Саудијска Арабија

уреди

У Саудијској Арабији, хомосексуалност носи казну јавног погубљења кад се оптужени упуштао у покрете за права ЛГБТ+ особа, док остале казне укључују принудно мењање полних карактеристика, новчане казне, затворске казне и бичовање.[33]

Турска

уреди

Турска је и држава у којој ЛГБТ+ људи траже азил, као и држава из које ЛГБТ+ људи беже. Тачан број ЛГБТ+ избеглица у Турској није познат пошто власти не прате статистике о миграцијама по сексуалној оријентацији и родном идентитету. Истраживања показују да већина ЛГБТ+ тражиоца азила долази из супсахарске Африке и са Блиског истока.[34] LGBT refugees escaping from Turkey established a solidarity group in Austria.[35]

Интернационално

уреди

У септембру 2013, земље УН-а су прогласиле да штите ЛГБТ права, боре се против хомофобије и подржавају едукационе кампање за побољшање ЛГБТ права.[36]

Светска здравствена организација је 1991. скинула хомосексуалност са листе менталних поремећаја.[37]

Актуелни трендови миграција

уреди

Истакнуте земље по ЛГБТ+ емиграцији су Иран, Ирак, Јамајка, Пакистан, Саудијска Арабија, Мексико и Бразил.[38][39][40]

ЛГБТ+ мигранти емигрирају у Канаду, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе.[40] Године 1994. амерички закон о имиграцији препознао је сексуални прогон као основ за тражење азила. Амерички председник Барак Обама наредио је савезним агенцијама да пруже азил прогањаним ЛБГТК особама.[41]

Подаци показују да је скоро 4400 људи у САД затражило азил од 2007. до 2017. године,[42] али тачан број ЛГБТ+ особа које траже азил у Сједињеним Државама није познат од 2020. године [43]

Блискоисточне ЛГБТ+ миграције у Израел

уреди
 
Парада поноса у Јерусалиму

У поређењу са својим блискоисточним суседима, Израел има ширу политику подршке ЛГБТ+ грађанима за израелске грађане и прихвата ЛГБТ+ подносиоце захтева за азил. Израел је 1951. ратификовао Конвенцију и Протокол УН о статусу избеглица [en], који теоретски даје заштиту или азил свакоме ко има „основан страх од прогона“ и забрањује депортацију избеглица у земљу у којој су им животи првобитно били угрожени. Израел није експлицитно следио ову политику, али палестински ЛГБТ+ имигранти су прихваћени у израелске ЛГБТ+ заједнице, где су претходни легални ЛГБТ+ бракови званично признати, иако геј бракови нису легални у Израелу.[44] Као резултат тога, примећена је блискоисточна миграција ЛГБТ+ особа у Израел. Магазин ut 2је 010. године нкрстиоТел Авив „геј престоницом Блиског истока“ [45] .

Међутим, критичари истичу да је држава Израел користила питање геј права као начин да одврати пажњу од других кршења људских права које врши држава (пракса која се зове Пинквошинг) и да оживи имиџ нације у међународној заједници.[46][47][48] Ови критичари сугеришу да су, у ствари, Тел Авив и Израел у целини снажно раздвојени од искустава и циљева квир заједница у остатку региона Блиског истока и Северне Африке.[48] Стога се не може нужно сматрати да се израелски ЛГБТ+ мигранти и тражиоци азила из суседних арапских земаља селе у земљу домаћина са блиским културним афинитетима и лакоћом прилагођавања.

Непал и Филипини

уреди

Већина породица ЛГБТ+ миграната из Непала и са Филипина указује на то да иако већина породица ЛГБТ+ миграната „не одобрава њихов стил живота”, слање новца назад из државе у коју су побегли помаже да се разбију предсрасуде везане за њихову сексуалну оријентацију или родни идентитет.[49]

Ирске ЛГБТ+ миграције у Лондон

уреди

Познато је да Ирци мигрирају у Уједињено Крањевство, а посебно у Лондон где обично покушавају да нађу посао.[50] Скорије, Лондон је видео велику имиграцију ирских ЛГБТ+ особа које се надају да ће пронаћи прихватљивије друштвено окружење. Урбана подручја и велики међународни градови се често сматрају толерантним и сексуално разноликим, а многи већ садрже успостављене квир заједнице.[51]

Ирски ЛГБТ+ имигранти често доживљавају рањивост у одсуству породичних мрежа, што се погоршава у контексту хомофобије и сексуалне дискриминације. Правна заштита од сексуалне дискриминације при запошљавању уведена је у Уједињеном Краљевству тек 2003. године. Чак и када постоје законске одредбе и подршка, хомофобија наставља да отежава живот и процес миграције квир мигрантима.[51]

Тражиоци азила и имигранти

уреди

Избеглице, према дефиницији Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), су расељена лица која „због основаног страха да ће бити прогањана због расе, вере, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења, изван земље свог држављанства, а није у могућности или, због таквог страха, не жели да се послужи заштитом те земље“.[1] ЛГБТ+ избеглице су они који су прогањани због своје сексуалности или родне оријентације и не могу да нађу заштиту од своје матичне нације. Појединци могу да траже статус избеглице или азил на неколико различитих начина: могу се регистровати у испостави УН-а, посетити своју земљу и визу и поднети захтев када су у земљи, или могу поднети извештај у свом званичном седишту владиног представништва.[1] Када се захтев поднесе, земља намењена за прерасподелу процењује подобност захтева за азил. УНХЦР Током састанака ради утврђивања подобности и подобности, кандидати се суочавају са препрекама које их могу спречити да поднесу успешан захтев.[1][2][52]

Кретање по систему

уреди

Прва препрека са којом се суочавају тражиоци азила је кретање кроз процес подношења захтева за избеглички статус или азил. Неке земље, укључујући Сједињене Државе, не нуде никакву правну помоћ у подношењу захтева за азил, захтевајући од подносиоца захтева да пронађе и финансира сопствено правно заступање.[2] Многи подносиоци захтева у Сједињеним Државама не добијају адвоката током овог процеса и сами себе заступају. Друге земље, попут Уједињеног Краљевства, нуде правну помоћ, повећавајући број подносилаца захтева који имају приступ правном савету и заступању у подношењу захтева за избеглички статус или азил.[2]

Док многе избеглице имају исте потешкоће у навигацији кроз систем, ЛГБТ+ избеглице се суочавају са додатним изазовима због природе свог захтева. Заједнице се граде међу ЛГБТ+ избеглицама и тражиоцима азила, што доводи до мреже савета о томе како да се крећете у систему.[2][1] Ове мреже помажу у дељењу прича о успеху у навигацији кроз систем.[1] Агенције које финансира влада за пресељење и помоћ избеглицама и тражиоцима азила могу понудити даљу, општију помоћ. Према Керол Бомер и Ејми Шуман, статистика јасно показује да су шансе за успешан захтев за азил или избеглицу знатно побољшане уз правну помоћ у Сједињеним Државама.[2][53] Штавише, проценат захтева за избеглице прихваћених због ЛГБТ+ захтева је мањи у поређењу са хетеросексуалцима.

Избеглице се такође суочавају са потешкоћама у обезбеђивању смештаја када им се одобри процес подношења захтева. У Уједињеном Краљевству, на пример, избеглице се могу суочити са потешкоћама у интеграцији у квартове, и суочавају се са празнинама у пружању услуга, избору стамбених опција и сталној подршци.[54]

Кредибилитет

уреди

Због природе сексуалност и рода, подносиоци захтева тешко имају потешкоће да докажу кредибилитет своје приче.[10][32][1] Sexuality and gender identification is a private expression that cannot be determined by appearance.[55] Кад траже азил, од апликаната се тражи да докажу своју сексуалну оријентацију или родни идентитет. Такође се очекује да докажу да су им животи у опасности.[10][2] Пд апликаната за азил на основу сексуалне оријентације се очекује да презентују наратив идентитета.[1][10][17] Постоји више препрека ка доказивању кредибилности тврдње.

Према речима Неве Вагнер, захтеви за азил у Уједињеном Краљевству суочавају се са „озлоглашеним изазовом“. Преко 98% захтева за сексуалну оријентацију одбијено је у Уједињеном Краљевству између 2005. и 2009. године, у поређењу са 76,5% одбијања за све подносиоце захтева за азил. Бисексуалци се суочавају са још већим изазовом због своје двојне сексуалности. У тврдњама о бисексуалности, подносиоци захтева морају показати да су у опасности од прогона, чак и ако им њихова сексуалност дозвољава да се понашају на хетеросексуалан начин.

Адвокат С. Челван известио је Huffington Post да је употреба порнографских доказа – појединци који снимају себе како имају секс са истополним партнерима – порасла због оспоравања кредибилитета квир тврдњи. Штавише, службеници за имиграцију су одбили сведоке због веродостојности захтева за квир азил ако сведок није имао секс са подносиоцем захтева. Кредибилитет постаје проблем, јер многе избеглице чувају свој идентитет као квир тајну од сопствене породице и пријатеља како би избегле прогон.[52][56]

Културне разлике у роду и наративима

уреди

Први корак у верификацији подобности за тражиоце азила и избеглице је почетна истрага о томе зашто се тражи азил. Ово се често ради путем наратива кандидата, где се подносиоцима захтева постављају питања о њиховим искуствима и процењују се како њихове приче одговарају условима подобности.[10][1] У Уједињеном Краљевству, почетном утврђивању кредибилитета придаје се велики значај. Првобитне одлуке се не могу преиспитати жалбом, а ако се испита кредибилитет, првотним одлукама се даје предност.[17] Препричавање њихових искустава може бити трауматично и неусклађено са хронолошким причањем које се очекује у западним наративима.[10] У наративима постоји и инхерентно родно очекивање. Рејчел Луис пише да „расни, класификовани и родно засновани стереотипи о мушком хомосексуалном идентитету на које се обично позивају судије за азил представљају посебне изазове за лезбијске подносиоце захтева за азил“.[32]

Жене се суочавају са додатним препрекама, било да су лезбијке, бисексуалке, трансродне или хетеросексуалке. Женски наративи о прогону често се дешавају у кући, тако да се насиље које доживљавају жене често схвата мање озбиљно од мушкараца.[57] Рејчел Луис тврди да се жеље и привлачност истополних жена често занемарују у случајевима у Уједињеном Краљевству, а подносиоци захтева се суочавају са „недостатком простора за представљање унутар хетеронормативних наратива о азилу за артикулацију истополне жеље".[56] Једноставно речено, лезбијски наративи се не уклапају у очекивану слику ЛГБТ+ кандидата. Уместо тога, очекује се да жене буду дискретне у својим пословима како би избегле прогон.[56] Прогон лезбијки се може посматрати као рутина у земљама у којима је уобичајено да жене буду силоване—тада свака жена је у опасности да буде нападнута, а њихов лезбијски идентитет не би представљао прогон због тога што је део друштвене групе.[58] Жене које се чине рањивим зато што су отворено лезбијке или странке „којима треба спас од опресивних патријархалних култура – читај култура трећег света" имају већу вероватноћу да добију политички азил због сексуалности него жене које се приватно идентификују као лезбијке.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Murray, David A. B. (2015). Real queer? : sexual orientation and gender identity refugees in the Canadian refugee apparatus. London. ISBN 9781783484409. OCLC 935326236. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж Immigration Equality, "Seeking Asylum." Accessed October 20, 2013. http://immigrationequality.org/issues/asylum/seeking-asylum/ Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2014).
  3. ^ Pickert, Jeremiah. "Immigration for Queer Couples: A Comparative Analysis Explaining the United States’ Restrictive Approach ." A Worldwide Student Journal of Politics.  (accessed October 20, 2013).
  4. ^ Johnson, David K. The Lavender Scare: The Cold War Persecution of Gays and Lesbians in the Federal Government. 2004.
  5. ^ Encyclopædia Britannica Online, s. v. "Don’t Ask, Don’t Tell (DADT)" accessed November 04, 2013, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/1553878/Dont-Ask-Dont-Tell.
  6. ^ AFP (10 May 2007). "En cinco años han sido asesinadas 1.000 personas por homofobia en México" (in Spanish). Enkidu.
  7. ^ EFE (19 May 2006). "ONGs denuncian que México es el segundo país con más crímenes por homofobia" (in Spanish). Enkidu.
  8. ^ EFE (15 May 2007). "El 94 por ciento de los gays y lesbianas se sienten discriminados en México" (in Spanish). Enkidu. Приступљено 16 December 2007.
  9. ^ Evans, Len. "Gay Chronicles from the Beginning of Time to the End of World War II." WebCite. https://web.archive.org/web/20091027111625/http://geocities.com/gueroperro/Chron-44-page.wps.htm (accessed September 30, 2013).
  10. ^ а б в г д ђ е Forbear, Katherine (2015). „"I Thought We Had No Rights" - Challenges in Listening, Storytelling, and Representation of LGBT Refugees”. Studies in Social Justice. 9. 
  11. ^ Russia: Update to RUS13194 of 16 February 1993 on the treatment of homosexuals.
  12. ^ „Anne Buetikofer - Homosexuality in the Soviet Union and in today's Russia”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 11. 09. 2018. 
  13. ^ ILGA: 2009 Report on State Sponsored Homophobia (2009)
  14. ^ Hepple, Joshua. "Will Sexual Minorities Ever Be Equal? The Repercussions of British Colonial "Sodomy" Laws." Equal Rights Review. (2012): 52. http://www.equalrightstrust.org/ertdocumentbank/ERR8_Joshua_Hepple.pdf(accessed[мртва веза] October 23, 2013).
  15. ^ "Confronting homophobia in South Africa", University of Cambridge, 27 September 2011]
  16. ^ Epprecht, Marc (2004). Hungochani: the history of a dissident sexuality in southern Africa. Montreal. стр. 180.
  17. ^ а б в г Wagner, Neva (зима 2016). „B is for Bisexual: The Forgotten Letter in U.K. Sexual Orientation Asylum Reform”. Transnational Law & Contemporary Problems. 26. 
  18. ^ Wasswa, Henry. Aljazeera, "Uganda's 'Kill the Gays' bill spreads fear." Last modified January 3, 2013. Accessed October 23, 2013.
  19. ^ Bartle, E. E. (2000). "Lesbians And Hate Crimes". Journal of Poverty (pdf).></Bartle, E. E. (2000). "Lesbians And Hate Crimes". Journal of Poverty (pdf).
  20. ^ Mieses, Alexa. GMHC Treatment Issues, "Gender inequality and corrective rape of women who have sex with women." Last modified December 2009. Accessed October 23, 2013.
  21. ^ "Pakistan wipes out half of Quetta Shura". The News International. Archived from the original on 2010-03-04. "According to well-informed diplomatic circles in Islamabad, the decision-makers in the powerful Pakistani establishment seem to have concluded in view of the ever-growing nexus between the Pakistani and the Afghan Taliban that they are now one and the same and the Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP) and the Quetta Shura Taliban (QST) could no more be treated as two separate Jihadi entities."
  22. ^ а б Rashid, Ahmed (12. 5. 2019). Taliban: Islam, Oil and the New Great Game in Central Asia. I.B.Tauris. ISBN 9781860648304 — преко Google Books. 
  23. ^ Crompton, Louis, Homosexuality and Civilization, Harvard University, 2003.
  24. ^ Kang, Wenqing. Obsession: male same-sex relations in China, 1900-1950, Hong Kong University Press. Page 3.
  25. ^ Francoeur, Robert T.; Noonan, Raymond J. (2004). The Continuum complete international encyclopedia of sexuality. The Continuum International Publishing Group, Inc
  26. ^ "History of Chinese homosexuality". Shanghai Star. 2004-04-01. Retrieved July 3, 2009.
  27. ^ Global Gayz. "Gay North Korea News & Reports 2005". Archived from the original on 2005-10-18.. Retrieved on May 5, 2006.
  28. ^ Spartacus International Gay Guide, page 1217. Bruno Gmunder Verlag, 2007.
  29. ^ „Iraq: Torture, Cruel, Inhuman and Degrading Treatment of LGBT People”. 20. 4. 2009. 
  30. ^ Greenberg, Joel (2002-10-16). "Tel Aviv Journal; Once Taboo, a Gay Israeli Treads the Halls of Power". The New York Times. Приступљено 2010-05-07.
  31. ^ Belkin, A.; Levitt, M. (2001). „Homosexuality and the Israel defense forces: Did lifting the gay ban undermine military performance?”. Armed Forces & Society. 27 (4): 541—566. PMID 17514841. S2CID 46711656. doi:10.1177/0095327X0102700403. . ISSN 0095-327X
  32. ^ а б в Lewis, Rachel A (2014-10-31). „"Gay? Prove it": The politics of queer anti-deportation activism”. Sexualities (на језику: енглески). 17 (8): 958—975. S2CID 144326109. doi:10.1177/1363460714552253. 
  33. ^ Whitaker, Brian (18 March 2005). "Arrests at Saudi ’gay wedding’".The Observer (London). "Saudi executions are not systematically reported, and
  34. ^ Who is "Queerer" and Deserves Resettlement?: Queer Asylum Seekers and Their Deservingness of Refugee Status in Turkey, Mert Koçak. https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/19436149.2020.1704506
  35. ^ „Queer Base - Welcome & Support for LGBTIQ Refugees in Austria, Türkis Rosa Lila Villa - Socialinfo Vienna”. 
  36. ^ UN News Centre, "At UN meeting, countries commit to protect gay rights, combat discrimination." Last modified September 26, 2013. Accessed October 23, 2013. http://www.un.org/apps/news/story.asp?NewsID=46036&Cr=lesbian&Cr1
  37. ^ World Health Organization, "The ICD-10 Classification of Mental and Behavioural Disorders ." Accessed October 23, 2013. http://www.who.int/classifications/icd/en/bluebook.pdf.
  38. ^ Foundation, Thomson Reuters. „Asylum system humiliates gay refugees”. news.trust.org. 
  39. ^ Dan, Bilefsky. "Gays Seeking Asylum in U.S. Encounter a New Hurdle." NY Times, January 28, 2011.
  40. ^ а б Mayton, Joseph. LGBT Rights, "Gay, Muslim, and Seeking Asylum." Last modified June 18, 2013. Accessed October 20, 2013.
  41. ^ U.S. News & World Report: Obama Offers Asylum to Overseas Gays. December 6, 2011.
  42. ^ Fitzsimons, Tim (20. 8. 2020). „Trump proposals threaten LGBTQ asylum-seekers' hopes of refuge in U.S.”. ABC News. Приступљено 14. 3. 2021. 
  43. ^ Ghoshal, Neela (13. 10. 2020). „Do LGBTQ+ Asylum Seekers Have a Future in the United States?”. Human Rights Watch. The Advocate. Приступљено 14. 3. 2020. 
  44. ^ „Israel's Treatment of Gay Palestinian Asylum Seekers The Washington Note by Steve Clemons”. 6. 6. 2011. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 24. 06. 2022. 
  45. ^ Schaefer, Brian (23. 3. 2013). „The White City at the End of the Rainbow”. Haaretz. 
  46. ^ Kaufman, David (13. 5. 2011). „Is Israel Using Gay Rights to Excuse Its Policy on Palestine?”. Time Magazine. Архивирано из оригинала 18. 05. 2019. г. Приступљено 5. 7. 2020. 
  47. ^ Schulman, Sarah (2011-11-22). „Opinion | Israel and 'Pinkwashing'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-07-04. 
  48. ^ а б Nolcollective (29. 6. 2020). „"To celebrate Pride, you need to know about pinkwashing" (infographic series)”. Instagram, @aswatfreedoms. Архивирано из оригинала 24. 10. 2022. г. Приступљено 24. 06. 2022. 
  49. ^ Wood, Stephen (мај 2016). „Migration, Mobility and Marginalisation: Consequences for Sexual and Gender Minorities” (PDF). IDS Policy Briefing (118). Приступљено 1. 12. 2016. 
  50. ^ „'I found it so much easier to be myself in London than in Ireland' Two people share their stories as conference celebrates history of London Irish LGBTQ”. The Irish Times. 30. 10. 2018. Приступљено 14. 3. 2021. 
  51. ^ а б Ryan-Flood, Roisin (2009). Sexuality, Citizenship and Migration: the Irish Queer Diaspora in London: Full Research Report ESRC End of Award Report, RES-000-22-2612. Swindon: ESRC
  52. ^ а б Shuman, Amy; Bohmer, Carol (2014-10-31). „Gender and cultural silences in the political asylum process”. Sexualities (на језику: енглески). 17 (8): 939—957. S2CID 146743693. doi:10.1177/1363460714552262. 
  53. ^ SCHOENHOLTZ, ANDREW; JACOBS, JONATHON. „The State of Asylum Representation: Ideas for Change”. Georgetown Immigration Law Journal. 
  54. ^ Phillips, Deborah (2006-07-01). „Moving Towards Integration: The Housing of Asylum Seekers and Refugees in Britain”. Housing Studies. 21 (4): 539—553. ISSN 0267-3037. S2CID 154047619. doi:10.1080/02673030600709074. 
  55. ^ Vogler, Stefan (2016). „Legally Queer: The Construction of Sexuality in LGBQ Asylum Claims”. Law & Society Review. 50 (4): 856—889. doi:10.1111/lasr.12239. 
  56. ^ а б в Shuman, Amy; Hesford, Wendy S (2014-10-31). „Getting Out: Political asylum, sexual minorities, and privileged visibility”. Sexualities (на језику: енглески). 17 (8): 1016—1034. S2CID 147162592. doi:10.1177/1363460714557600. 
  57. ^ Berger, Susan A. (2009-03-01). „Production and Reproduction of Gender and Sexuality in Legal Discourses of Asylum in the United States”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 34 (3): 659—685. ISSN 0097-9740. S2CID 144293440. doi:10.1086/593380. 
  58. ^ Lewis, Rachel (2013-09-05). „Deportable Subjects: Lesbians and Political Asylum”. Feminist Formations. 25 (2): 174—194. ISSN 2151-7371. S2CID 9918570. doi:10.1353/ff.2013.0027. 

Литература

уреди
  • Murray, David A. B. (2015). Real queer? : sexual orientation and gender identity refugees in the Canadian refugee apparatus. London. ISBN 9781783484409. OCLC 935326236. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ЛГБТ%2B_миграције&oldid=28371054”