Легхорн (раса живине)
Легхорн раса живине је добила име по италијанском пристаништу Ливорно. Настала је од италијанске домаће кокошке.
Историја уреди
Као домаћа италијанска кокошка позната је и гајена пре две хиљаде година. Претпоставља се да води порекло од домаће грчке кокошке, која је у току римских освајања пренета у Рим а одатле се раширила по читавој Италији. Из Италије је ова кокошка 1835. године пренета у Америку. Тамо је примитивна италијанска кокошка укрштана са белом минорком, шпанским расама кокошака и борцима. Пренета је најпре јаребичаста италијанка, а две године касније и бела италијанка. Строго усмереном селекцијом, од ових комбинација је створена раса легхорн, којој је основна намена била производња јаја за конзум. Са оплемењивањем и побољшањем услова држања и исхране, ова раса је у производњи јаја превазишла све тадашње познате расе. Американци су је сматрали својом расом, и као такву су почели да је извозе у многе крајеве света. Извоз је најпре кренуо у Енглеску, затим Немачку и Данску. Новоувезена раса је гајена у измењеним условима држања, исхране и неге. Различито је оплемењивана тако да су створени нови варијетети ове расе који су се више или мање разликовали од америчког легхорна који има нешто већу кресту и више спуштену леђну линију. Италијански легхорн је познат по томе што су му леђа оборена ка репу и реп је више скупљен. Енглески легхорн је веома сличан немачком, али за разлику од њега има још већу кресту, подбрадњаке и подушњаке. У Француској постоји легхорн различитог типа, док је у Холандији форсиран амерички тип, али са већом телесном масом. Данска, Шведска, Норвешка, Мађарска и Србија су више форсирали амерички тип легхорна. [1]
Грађа тела уреди
Боја перја легхорна је различита. Данас се по боји перја разликује 12 различитих сојева ове расе. Најраширанији је бели, затим јаребичасти, а потом следе сви остали типови са мањом или већом заступљеношћу.
По темпераменту је врло живахна и покретна живина. По спољашњем изгледу одаје изглед складно грађене живине, са малим али добро усклађеним телесним оквиром. Тело је широко у лопатичном делу са благим сужавањем према корену репа. Леђа су јој дуга и узана, благо оборена према репном делу. Груди заобљене, пуне, добро изражене и напред избачене. Грудна кост је равна и релативно дуга. Размак између карличних костију је изражен као и размак између грудне кости (кобилице) и карличних костију. Трбух је заобљен и мало спуштен. Све то одаје карактер добре носиље. Крила су дуга, чврсто приљубљена и наборана са горње стране. Реп је осредње ширине и постављен под углом од 135° у односу на леђну линију. Код петлова су српаста пера дуга и правилно савијена.
Глава је правилно развијена са фином лобањом. Кљун је кратак, дебео и шиљат, делом спојен са крестом и лицем. Очи су видно изражене, живахне и црвенкасте боје. Креста је код већине сојева проста, мада код неких сојева постоји ружаста креста. Фине је текстуре, чврста, при основи широка и добро покрива главу. Доста је дуга. Креста има увек 4-6 правилно изражених и дугих зубаца. Код петлова, носи се чврсто вертикално, а код кока је оборена на десну, али може бити и на леву страну што јој је карактеристика соја. Подушњаци су елипсоидног облика, велики и увек беле боје. Лице код оба пола је глатко и фино, црвене боје и необрасло перјем. [2]
Врат је дуг, обилно покривен перјем које се спушта преко леђа и рамена. Врат је складно спојен са трупом и главом, и постављен је вертикално. Ноге су средње дужине, танких костију, прекривене фином кожом жуте боје код белог легхорна, док су код тамног затвореније и жутозеленкасте боје. На свакој нози су по четири правилно развијена, чврста, широко раширена прста. Код петлова су развијене мамузе. Размак између ногу је широк. Ноге и прсти никада нису обрасли перјем.
Перје је нежне текстуре, али чврсто и приљубљено уз тело. Читаво тело је обилно обрасло перјем.
Производна својства уреди
По производним својствима ово је најбоља носиља лаког типа. Годишње носи углавном више од 200 јаја, мада елитна јата носе и 250-280 јаја. Јаја су доброг квалитета, са добром љуском. Боја љуске је увек бела. Маса јаја је преко 60 грама (60-65).[3]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Митровић, Сретен (1996). Врсте, расе и хибриди живине. Београд: Универзитет у Београду, Београд. стр. 19.
- ^ Супић, Б.; Милошевић, Н.; Чобић, Т. (2000). Живинарство. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. стр. 60.
- ^ Перић, Лидија; Биркхолд, Сара (2005). Практикум из живинарства. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. стр. 8. ISBN 86-7520-054-4.
Литература уреди
- Перић, Лидија; Биркхолд, Сара (2005). Практикум из живинарства. Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. Нови Сад. ISBN 86-7520-054-4
- Супић, Б; Милошевић, Н; Чобић, Т. (2000). Живинарство. Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. Нови Сад.
- Митровић, Сретен (1996). Врсте, расе и хибриди живине. Универзитет у Београду. Београд