Луиђи Лонго

луиђи лонго
луиђи лонго
	Луиђи Лонг 1979
Лични подаци
Датум рођења	15. март 1900.
Место рођења	Фубине, код Алесандрије, Краљевина Италија
Датум смрти	16. октобар 1980. (80 год.)
Место смрти	Рим, Италија
Професија	политичар
Деловање
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат ; Други светски рат
Служба	Шпанска републиканска армија ; Италијански партизани
генерални секретар КП Италије
Период	22. август 1964 — 16. март 1972.
Претходник	Палмиро Тољати
Наследник	Енрико Берлингвер
Херој
Народни херој од	11. марта 1980.
Одликовања

Луиђи Лонго (итал. Luigi Longo; 1900 — 1980) био је италијански политичар, учесник Шпанског грађанског рата и Другог светског рата и народни херој Југославије.

Биографија уреди

Рођен је 15. марта 1900. године у Фубине Монферату крај Алесандрије у Италији. Са седамнаест година, под утицајем општих струјања у радничком покрету Италије, а посебно покрета у Торину, где се тада школовао и под утицајем Октобарске револуције, Лонго се потпуно определио за револуционарни раднички покрет, напустио техничке студије и постао професионални револуционар. У Социјалистичку партију Италије ступио је 1920. године.

Рад у КП Италије и Коминтерни уреди

Био је учесник Оснивачког конгреса Комунистичке партије Италије, јануара 1921. године. Као припадник левог комунистичког крила Социјалистичке партије Италије, заједно с Грамшијем и Тољатијем, активно је учествовао у припремама за отцепљење од Социјалистичке партије и за оснивање Комунистичке партије Италије, што се и остварило 1921. године.

Одмах после Конгреса у Ливорну, 1921. године, Лонго је постао руководилац омладинске организације КП Италије. Већ следеће, 1922. године, учествовао је у раду Четвртог конгреса Комунистичке интернационале у Москви. Годину дана касније, због „субверзивне делатности“, био је осуђен на десет месеци затвора. После изласка из затвора у Ређо Емилији, напали су га припадници фашистичких формација „сквадриста“ и нанели му тешке телесне повреде.

У време успона фашизма, торинска секција Комунистичке партије задужила је Лонга да организује и војнички припреми отпор фашистичком терору. На његову иницијативу, образоване су тада мање војне групе за отпор фашизму. Но због све већег нарастања фашизма и њиховог преузимања власти, Комунистичка партија је била присиљена да пређе у илегалност.

Лонго се, после Четвртог конгреса Коминтерне, илегално вратио у Италију и наставио револуционарни рад, након чега је убрзо изабран у Секретаријат федерације комунистичке омладине Италије. Као представник Федерације, 1926. године, отишао је у Извршни комитет Комунистичке омладинске интернационале у Москву. Од 1927. до 1932. живео је у Француској и активно учествовао у организовању илегалног рада комуниста у Италији. Од 1933. до 1935. године боравио је у Совјетском Савезу, где је радио као представник Комунистичке партије Италије у руководећим органима Коминтерне и као члан политичке комисије Коминтерне. Истовремено је био и члан Извршног комитета Коминтерне. После одласка из Москве, Лонго је у Бриселу, 1935. године, организовао антифашистички скуп који је осудио фашистичку Италију због њене агресије на Етиопију.

Шпански грађански рат уреди

У време Шпанског грађанског рата, Лонго је у почетку организовао пребацивање добровољаца, а затим и је сам ступио у одбрани републиканске Шпаније. Као политички комесар Друге интернационалне бригаде, био је учесник у свим већим окршајима, а у једној борби био је и рањен. После рањавања, преузео је дужност инспектора свих интернационалних бригада.

После завршетка грађанског рата у Шпанији, прешао је у Француску, где је преузео функцију председника италијанске народне уније, која је обухватила све Италијане-антифашисте у емиграцији.

Други светски рат уреди

Непосредно уочи почетка Другог светског рата, 1939. године, Лонго је, заједно с многим својим саборцима из Шпанског грађанског рата, ухапшен и одведен у концентрациони логор у Вернеу, да би 1941. године био предат Италијанима, који су га одвели у Италију и затворили у Вентотену. Ту је остао све до пада фашизма у Италији, 1943. године. Пошто је изашао из фашистичког затвора, одмах је организовао групе Покрета отпора у Риму и околини, а затим прешао на север земље, гдје је постао званични представник КП Италије у Комитету за национално ослобођење и истовремено командант партизанске бригаде „Гарибалди“.

Деловање у италијанској политици уреди

После ослобођења земље, Лонго је, као најближи сарадник Палмира Тољатија, веома активно учествовао у многим великим политичким акцијама револуционарног покрета Италије. После Тољатијеве смрти, 1964. године, Централни комитет КП Италије једногласно је изабрао Лонга за генералног секретара Партије, а од 1972. до краја живота био је председник ове најмногобројније комунистичке партије на Западу.

Лонго је 1955. године, као први представник једне западноевропске комунистичке партије, дошао у ФНР Југославију ради нормализовања односа између италијанских и југословенских комуниста. Прелазећи информбировске и стаљинистичке погледе и политику према Југославији и КПЈ, Лонго је, успостављајући тада личну везу с Титом, предано радио да се односи између две партије успешно развијају и да се поврати међусобно поверење.

Као доследан борац за праведне односе у међународном радничком покрету, Лонго је после Тољатијеве смрти свесрдно подржао његове идеје, које је он изразио у познатом „Про Меморију“ и изборио се да се овај документ објави и постане присутан у комунистичком покрету. Лонго је и сам био плодан стваралац, нарочито у области историјскополитичке публицистике, посебно о антифашистичкој борби и политици и теорији КП Италије.

Умро је 16. октобра 1980. године у Риму.

Поводом 80. годишњице рођења, „за изванредне заслуге у борби против фашизма и нацизма, као и за развијање пријатељских односа и сарадње између СФР Југославије и Републике Италије“, 11. марта 1980. године председник СФРЈ, Јосип Броз Тито, одликовао га је Орденом народног хероја Југославије.

Литература уреди

Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.