Архимандрит Макарије (Поповић)
Макарије (световно Србобран Поповић; Уљма, код Вршца, 26. децембар 1920 — Манастир Високи Дечани, 15. јануар 1981) био је православни архимандрит и игуман Манастира Високи Дечани.
| Макарије (Поповић) | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска |
| Чин | архимандрит, игуман |
| Титула | игуман Манастира Високи Дечани |
| Седиште | Манастир Високи Дечани на Косово и Метохији |
| Претходник | Теодосије Мељник |
| Наследник | Јустин Тасић |
| Године службе | 1957—1977 |
| Лични подаци | |
| Световно име | Србобран Поповић |
| Датум рођења | 26. децембар 1920. |
| Место рођења | Уљма код Вршца, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 15. јануар 1981. (60 год.) |
| Место смрти | Манастир Високи Дечани на Косово и Метохији, СФРЈ |
Биографија уреди
Архимандрит Макарије (Поповић) рођен је 26. децембара 1920. године у Уљми код Вршца, од побожних родитеља Божидара и Анђелије. На крштењу је добио име Србобран. Мали Србобран је основну школу завршио у свом родном месту, а грађанску у Вршцу. Искрена жеља за светим монашким животом пробудила се у његовој чистој дечачкој души 1935. године кад одлази за искушеника у Манастир Рајиновац код Гроцке, а затим у Вољавчу код Страгара.
Из манастира Вољавче исте 1935. године одлази у Манастир Високе Дечане, где се уписује у Монашку школу, коју завршава 1939. Као свршеног ученика Монашке школе замонашио га је у малу схиму јеромонах Јустин Дамјановић исте године у манастиру св. Марка код Корише - Призрен, давши му монашко име Макарије. Новог монаха Макарија рукоположио за јерођакона на Петровдан 1940. године, а за јеромонаха 23. децембара исте 1940. г. у Дечанима епископ Митрофан (Абрамов), настојатељ манастира Дечана. Рат га је затекао 1941. као сабрата Манастир Девича. Од балиста бива протеран из Девича, ради чега се поново враћа у свој матични манастир Високе Дечане, где наилази на сличну ситуацију.[1]
Дечанима остаје све до децембра 1941. године кад због потребе службе прелази у Пећку патријаршију, у којој као сабрат остаје све до 1947. године боравећи повремено и у Пећком метоху, Будисавци. 14. августа 1947. године производи га у чин игумана у Призрену епископ Владимир, по благослову патријарха Гаврила. Од априла 1947. године игуман Макарије прелази поново у Манастир Девич, где се налази до децембра исте 1947. године па се опет враћа у Пећку патријаршију. Почетком децембра 1947. из Пећке патријаршије прелази за настојатеља манастира Манастир Света Тројица код Пљеваља.[2]
Овде остаје до 1952. године кад бива постављен за старешину Манастира Бања код Прибоја. Из манастира Бање ускоро се опет враћа, на исту дужност у Манастир Свету Тројицу. Од 7. септембара, 1953. године до 15. децембара 1955. године на Цетињу је имао једно веће "одсуство ради изградње и размишљања". У пролеће 1956. године Макарије постаје игуман Манастира Беочин у Фрушкој гори. Из Беочина враћа се у Дечане, где 15. новембара, 1957. године прима дужност старешине манастира. На овој дужности остаје све до 23. новембара, 1977. године А тада због болести разрешен је ове дужности. Епископ рашко-призренски Павле Стојчевић за заслужан рад у Цркви произвео га је, за архимандрита 26. децембара, 1968. године.[3]
Упокојио се у Господу 15. јануара 1981. године у Манастиру Високи Дечани где је и сахрањен.[3]
Референце уреди
- ^ „Светски ратови, 20. век, Југославија | Историја | Ћирилица Српски”. Манастир Високи Дечани (на језику: српски). Приступљено 2021-06-04.
- ^ „Високи Дечани - монографија 2015”. pdfcoffee.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-04.
- ^ а б KoSSev (2018-04-08). „Manastir Visoki Dečani u komunističkoj Jugoslaviji: "Valja nama biti ovde"”. KoSSev (на језику: српски). Приступљено 2021-06-04.
Спољашње везе уреди
