Отворите главни мени
Марко Ђуричић, српски правник и политичар

Марко Ђуричић (Ваљево, 26. март 1861Карлове Вари, 2. август 1926) био је српски правник и политичар. Био је дугогодишњи министар правде Краљевине Србије (1912, 1913—1918). Био је и министар правде и министар социјалне политике у више влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

ШколовањеУреди

Марко Ђуричић рођен је 26. марта 1861. у Ваљеву.[1][2] Након завршене гимназије отишао је у Русију у Петроград, где је две године студирао техничке науке.[2] Због породичних прилика морао је да прекине школовање у Русији, па се вратио у Београд, где се најпре уписао на студиј филозофије на Великој школи.[1][2] После тога прешао је на студиј права, који је завршио 1885. у Београду. Још као студент истакао се својим радом као један од вођа радикалне омладине.[1] Након завршетка студија права вратио се у Ваљево, где је почео да ради као адвокат. Поред адвокатског посла објављивао је научне радове из правне науке.[2]

Министар правдеУреди

Активно се бавио политиком. Био је 1893. биран за посланика ваљевског округа. Био је и први председник самоуправне скупштине ваљевског округа. Постављен је 1902. за председника првостепеног суда у Београду. Био је 1903. за време избора постављен за окружнога начелника у Ваљеву.[1] Изабран је 1903. за касационог судију.[2] На месту касационог судије остао је све до 1912.[1] Као касациони судија престао је да се бави политиком и потпуно се посветио правну. Написао је више успелих правних расправа. По први пут био је министар правде у владама Милована Миловановића, Марка Трифковића и Николе Пашића од 22. јуна до 9. септембра 1912, када је поднео оставку. Поново је постао министар правде 31. августа 1913. у влади Николе Пашића и на том месту је остао све до 20. децембра 1918.[2]

Министар у више југословенских владаУреди

Изабран је 1. марта 1920. за председника Државнога савета. Био је министар правде од 5. фебруара до 24. децембра 1921. у влади Николе Пашића. Био је министар припреме за Уставотворну скупштину и изједначење закона од 6. до 27. новембра 1924, а од 27. новембра 1924. до 18. јула 1925. био је министар социјалне политике у влади Николе Пашића. Након тога поново је од 18. јула 1925. до 24. децембра 1926. био министар правде у владама Николе Пашића и Николе Узуновића. Био је члан комисија за израду новог Кривичног законика, Кривичног судског пострупка и Грађанског законика. Као министар завршио је рад на Кривичном законику и Кривичном судском поступку и предао их је скупштини на разматрање. Након кратке болести умро је у Карловим Варима 2. августа 1926.[2]

Марков протоколУреди

Био је озбиљан политичар и човек од поверења Николе Пашића.[3] Никола Пашић је 12. априла 1923. послао њега на челу делегације радикала у Загреб да преговарају са Стјепаном Радићем. У Загребу су разговарали са преставницима Федералистичког блока, у коме су били Хрватска сељачка странка Стјепана Радића, Словеначка народна странка Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе.[4] Склопили су 13. априла 1923. споразум, који је по Марку Ђуричићу назван Марков протокол. Према том споразуму радикали су пристали да промене земаљске владе у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини и да се одложи спровођење уредбе о подели земље на области. Странке Федералистичког блока су се обавезале да у скупштини омогуће избор хомогене владе радикала. Сагласили су се да је то само почетак разговора о решавању државног уређења и да је потребно наставити преговоре.[4] Није се улазило у начелна питања, али дошло је до отопљавања српско-хрватских односа.[3] Током лета 1923. радикали су одустали од тога протокола. Никола Пашић га је послао 2. јула 1925. заједно са Марко Трифковићем и Љубомиром Живковићем да води преговоре са Хрватском сељачком странком, односно са Павлом Радићем и Ђуром Басаричеком.[5] Хрватски представници су пристајали на монархистичку и државотворну политику споразума са радикалима и на заједничку владу, али заузврат су тражили да Светозар Прибићевић буде ван владе.[6] Заједнички споразум потписан је 14. јула 1925, а по њему хрватски представници су признали јединство државе и династију Карађорђевића и интегралну примену устава. После тога Стјепан Радић је био амнестиран и састављена је влада од радикала и Радићеве странке.[7]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Политика 1926, стр. 1.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Време 1926, стр. 1.
  3. 3,0 3,1 Stojadinović 1963, стр. 195.
  4. 4,0 4,1 Gligorijević 2010, стр. 217.
  5. ^ Gligorijević 2010, стр. 276.
  6. ^ Gligorijević 2010, стр. 276—277.
  7. ^ Gligorijević 2010, стр. 277.

ЛитератураУреди