Отворите главни мени

Меглен[1] (Моглен, грч. Μογλενά, Моглена или Αλμωπία, Алмопија, тур. Karacaova, Караџова) је историјско-географска и административна област (општина) у Средишњој Македонији, Грчка, на граници са Републиком Северном Македонијом. По подацима из 2011. године број становника у општини је био 27.556.

Општина Меглен
Δήμος Αλμωπίας
2011 Dimos Almopias.png
Општина Меглен на мапи Средишње Македоније
Основни подаци
Држава  Грчка
Периферија Средишња Македонија
Округ Пела
Сједиште Суботско
Становништво
Становништво (2011.) 27.556
Густина становништва 28,09 ст./km2
Географске карактеристике
Површина 985,817 km2
Остали подаци
Временска зона UTC+2
Поштански број 584 00
Позивни број 23840-2
Веб-сајт dimosalmopias.gov.gr

Област представља изузетно лепу котлину, оивичену планинама Ниџе (Ворас) са запада, Кожуф (Дзена) са севера и Пајак (Пајко) са истока. Кроз Мегленску котлину тече река Мегленица (Могленицас) са својим бројним притокама.

ИсторијаУреди

У доба Антике област позната као Алмопија, је једна од 17 провинција древног Македонског царства. Име области потиче од алмопите — у грчкој древној митологији народ дивова.

У периоду од 6-7. века у област се насељава словенско племе Сагудати који су крају наденули име Меглен и у њему град-тврђава истог имена, које је и епископско седиште. После битке на Беласици 1014. године и смрти македонског цара Самуила град је опседан од војске Цара Василија II. После дугог отпора под вођством војводе Илице, меглен је заузет 1015. године. Византијске власти у град насељавају Сиријце, Јермене и Печенезе. Од 1018. године Меглен је трон митрополита Охридске архиепископије.

 
Тврђава Меглен.
 
Фрагмент тврђаве.

Око 1203. године бугарски цар Калојан преузима тврђаву Меглен и преноси мошти канонизованог епископа Илариона Мегленског у своју престоницу Трново, а цар Иван Асен II га полаже у цркву „Светих Четрдесет мученика“.

Град Меглен је много разрушен у време освајања Османлија и у време њихове владавине. Рушевине тврђаве налазе се у близини села Слатине (Хриси). Име Меглен продужавају да носе епископија и област. 1719. године епископска катедра Меглен је преименована у Митрополија Меглен и Катраница (Μητρόπολη Μογλενών και Κατρανίτζης). Средином 18. века, 1759. године, велики део словенског и влашког становништва Меглена, на челу са митрополитом прима ислам. Средиште митрополита пребачено је у Катраницу (Пирги), затим у Емборе (Емборио) и на крају у Лерин (Флорина).

На крају 19. века област је насељена већином словенима хришћанима, затим, Помацима и Власима, а подељена је између каза: Воденске, Пазарске и Ђевђелијске. Словени су се у Меглену називали „пуливаковци“ или „долнополенци“.

После Другог Балканског рата, 1913. године Меглен улази у састав Грчке. За време Првог светског рата Меглен се налази непосредно уз главну линију Солунског фронта. Села Сборско (Певкото) и Тушин (Аетохори) су разрушени током војних дејстава, а становништво се пресељава у великом броју, у различите крајеве: Тиквеш, Ђевђелијско, Горњу Џумају, Стару Загору и друго. Услед ратних дејстава исељавали су се и Власи највише у јужну Добруџу. 1924. године одлукама Мира у Лозани, где је договорена размена становништва између Грчке и Турске, муслиманско становништво Мегленске области принудно је исељено (протерано) у Турску, а на њихово место дошли су Грци прогнаници из Мале Азије и Источне Тракије. Мегленски Турци и други муслимани (помаци), у највећем броју, од стране Турске Владе насељени су у областима Анталије и Испарте.

ВлахомегленУреди

 
Карта Влахомеглена

У најсевероисточнијем делу области, у горњем току Големе реке и по западним и источним падинама планине Пајак смештено је неколико села, која образују крај познат као „Влахомеглен“ (или на грчком: Βλαχομογλενά). Влашка мегленска села су Ноти (Нотија), Лугунци (Лангадија), Бериславци (Периклија) и Ошин (Архангелос), али географски Влахомеглен излази ван географских граница Меглена и обухвата и села Љумница (Скра), Купа, Ливада (Ливадија), Црна Река (Карпи) и Баровица (Кастанери) у општини Пеонија, као и Хума, Серменин и Конско у општини Ђевђелија, у Северној Македонији.

Ова села традиционално су насељена православним Власима, а једно од њих — Ноти је 1759. године потурчено. Меглено-влашки или језик Мегленорумуна се веома разликује од језика осталих македонских Влаха, који су Куцовласи (Цинцари). Народна ношња мегленских Влаха разликује се од ношње осталих Влаха, а слична је словенској ношњи у Меглену. Велики део обичаја овог народа сличан је обичајима својих словенских комшија.[2]

Године 1900, регион Ђевђелија, у коме је живело највише Мегленских Влаха, имао је 49.315, од тога су 20.643 Словени, 14.900 Турци, 9.400 хришћански Цинцари и Мегленски Власи, 3.500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.

Власи-муслимани из села Ноти су се 1923. године иселили у европски део Турске. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). Године 1926, око 450 породица мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у Јужној Добруџи. Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у Северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године. Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу.

Данас има свега 1.200 говорника меглено-влашког. Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.


СтановништвоУреди

Демографија
2011.
27.556[3]

РеференцеУреди

  1. ^ Цвијић 1906, стр. 413.
  2. ^ Theodor Capidan, Op. cit. p. 32-33, 38-39, 43, 46. Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 14, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 12. 4. 2013.
  3. ^ „Detailed census results 2011”. Приступљено 7. 5. 2015. 

ЛитератураУреди

  • Цвијић, Јован (1906). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. Том 2. Београд. 
  • Кирил Младенов. Областта Меглен в Македония. Историко-етнографски преглед и народностни борби, София 1936, 56 с.
  • Младенов, Кирил. Народни песни от Мегленско, Македонски преглед, 1936, № 3-4, с. 141-157
  • Capidan, Theodor, Meglenoromânii, Istoria şi graiul lor, vol. I, Cultura Naţională, Bucureşti, 1925
  • Capidan, Theodor, Macedoromânii. Etnografie, Istorie, Limbă, Fundaţia regală pentru literatură şi artă, Bucureşti, 1942.
  • Coman, Virgil, Meglenoromânii, Ieri şi azi, în revista „Magazin istoric”, an XXXVII, nr 10 (439), octombrie 2003, Bucureşti, p. 16-18
  • Μέλλιος, Λάζαρος Α., "Ο εξισλαμισμός του Μητροπολίτη Μογλενών - Πέλλης", Έκδοση της Ιεράς Μονής του Αρχαγγέλου Μιχαήλ Αριδαίας 2.

Спољашње везеУреди