Мејбел Стобарт

Мејбел Ен Синклер Стобарт
Мејбел Ен Синклер Стобарт
Пуно име	Mabel A. S. C. Stobart
Датум рођења	3. фебруар 1862.
Место рођења	Вулиџ, Кент; Уједињено Краљевство
Датум смрти	7. децембар 1954. (92 год.)
Место смрти	Борнмут; Уједињено Краљевство

Мејбел Стобарт (енгл. Mabel Annie St Clair Stobart; Вулиџ, Кент, 3. фебруар 1862 − 1954), медицински радник, писац, оснивач Мобилне женске јединице за болесне и рањене 1912, (Women's Sick and Wounded Convoy Corps) и Лиге женског националног сервиса 1914 (Women's National Service League), Српске Стобарт болнице (Stobart Hospitals).

Рад и долазак у СрбијуУреди

Рођена је у породици Самјуела Бакстера Болтона и Софије Луизе Купер, у Вулиџу, Кент, Енглеска. Првобитно члан Коњичке прве помоћи (First Aid Nursing Yeomanry Corps) организације основане 1907. као споне између пољских болница и фронтовских линија. За разлику од сестринских организација, ФАНИ је био ангажован на спасавању рањених и пружању прве помоћи, попут модерног војног лекарства. Стобарт оснива 1912. Мобилне женске јединице за болесне и рањене, чије услуге одбија британски Црвени крст, регрутује кадар уз помоћ бугарске краљице Елеоноре оснивајући болницу Кирк-Клисе у Тракији, за бугарски Црвени крст, 1912. године. По избијању Првог светског рата, оснива пољску болницу у Белгији, за што је добила чини мајора. У априлу 1915. придуружује се супругу Пирсу, као капелану Британских јединица у Србији, где на челу Треће јединце Српског потпорног фонда (Serbian Relief Fund's Front Line Field Hospitalу) Крагујевцу, са прикупљеном помоћи за амбуланте и медицински материјал, са њених 7 докторки, 18 медицинских сестара и доста општег особља, руководи пољском болницом. По повлачењу српских снага ка Албанији, Стобарт је постављена на чело ”летећих” пољских Стобарт болница. Носилац је Ордена Белог Орла и Ордена Светог Саве.

Повратак у Енглеску

По повратку, у домовину Енглеску, госпођа Стобарт, није испоштована како је очекивала и како су то Срби учинили. У Лондону, председник Комитета Српског потпорног фонда, оштро јој је замерио што се придружила српској војсци на фронту и у албанској голготи, и тиме прекорачила дата јој упутства и изложила санитетску јединицу непотребном ризику.^[1]

И у каснијем периоди, госпођа Стобарт је непрестано љутила Енглеску владу, нпр. тиме што је одбила њихов надзор над својим радом и садржајем предавања о њеним искуствима из рата на Балкану, која је држала у Америци и Енглеској, и што је сав новац прикупљен од предавања која је држала у Америци, (скоро 4000 фунти), дала Црвеном крсту Србије.

Како је сваки њен покушај, да закаже састанак са Министром за информисање Енглеске и обнови своје активности био безуспешан, госпође Стобарт је: нестала са ратне сцене и до смрти 1954. године била окренута мистицизму и спиритуализму.^[1]

Писац и авантуристаУреди

Писац је књиге Ватрени мач у Србији и другде. По завршетку Првог светског рата окреће се релаксиранијем али и даље авантуристичком животу и оснива медицинску службу у Долини Краљева у Египту.

ИзвориУреди

^ ^а ^б Krippner M. The Quality of Mercy: Women at War, Serbia 1915- 1918. London: David & Charles; 1980.

ЛитератураУреди

Leneman L. Medical Women at War, 1914–1918. Medical History, 1994; 38: 160–77.
Serbian Relief Fund: Report on Relief Work since the Enemy Occupation of Serbia. London; 1916.
Institut za savremenu istoriju. Jugoslovensko-britanski odnosi. Beograd: Institut; 1988.
Лазаревић J. Енглескиње у српском народу. Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца; 1926.
St. Clair Stobart M. The Flaming Sword in Serbia and Elsewhere. London, New York, Toronto: Hodder and Stoughton; 1916.
Petković N. Britanci o Srbiji 1900. do 1920. Beograd: Zadužbina Andrejević; 1996.
Aldridge O. The Retreat from Serbia through Montenegro and Albania. London: The Minerva Publishing Company; 1916.
Andrić I. Sabrana dela. Beograd: Prosveta; 1981.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди

[autogenerated1-1] а ^б Krippner M. The Quality of Mercy: Women at War, Serbia 1915- 1918. London: David & Charles; 1980.

[1]