Википедија

Елси Инглис

Елси Мод Инглис (енгл. Elsie Maud Inglis; Наинитак, 16. август 1864 — Њукасл, 26. новембар 1917) је била шкотска лекарка и суфражеткиња која се посебно истакла својим радом у оквиру шкотских војних болница у Србији у току Првог светског рата. Била је прва жена која је добила највише српско одликовање - Орден белог орла.[1]

Елси Инглис
Elsie Inglis - 1916 - Project Gutenberg etext 18530.jpg
Елси Инглис 1916. по повратку из Србије
Пуно имеЕлси Мод Инглис
Датум рођења(1864-08-16)16. август 1864.
Место рођењаНаинитак
 Британска Индија
Датум смрти26. новембар 1917.(1917-11-26) (53 год.)
Место смртиЊукасл
 Уједињено Краљевство

БиографијаУреди

Елси Инглис је рођена у Индији где је њен отац био у цивилној служби. Школовала се приватно све док се њена породица није вратила у Единбург, где 1886. уписује Единбуршку женску школу медицине. Студије довршава у Глазгову, у Краљевској болници и квалификује се као лекарка 1892. године. Добија посао прво у Новој женској болници у Лондону, а потом у породилишту у Даблину. У Единбург се враћа 1894. године и отвара сопствену ординацију и породилиште за сиромашне жене, као и посебно одељење за школовање и помоћ бабица које касније прераста у Меморијалну болницу „Елси Инглис“ која ради све до 1992. године. У исто време ради као саветница у болници за мајку и дете у Брентсфилду са којом се њено сопствено породилиште и болница спајају.

Инглис се политички ангажује почетком века и бива 1906. саоснивачица и активна учесница у раду Шкотске федерације жена сифражеткиња.

Оснивање Шкотских женских болницаУреди

По избијању Првог светског рата оснива Шкотске женске болнице, орагнизацију коју су финансирале сифражеткиње. Циљ ове организације је био помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима су ратовали. Британска влада није била расположена да прихвати да им помогне, па Енсли Инглис одлази у Француску децембра 1914. године и оснива болницу са 200 кревета која ради током читавог рата. Друга болница у Француској бива основана 1917. године.[2]

Одлазак у СрбијуУреди

Упркос раду у Француској и Русији, болнице су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког значаја, већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елси Инглис сама одлази у Србију тешке 1915. године када се земљом шири епидемија тифуса. Већ почетком године оснива прву ратну болницу. Једна од болница налазила се у Младеновцу. У знак захвалности, септембра 1915. године у Младеновцу је је саграђена спомен-чесма „Црквенац“. На мермерној плочи чесме уклесане су речи на српском и енглеском "За успомену на санитарне мисије шкотских жена у Србији и њиног оснивача др Елзи Ингилс, подиже II резервна младеновачка болница. – Изградили војници Моравске дивизије I позива под руководством резервног капетана прве класе Бор. Поповића". У новембру 1915. године бива заробљена у Крушевцу, али одбија да остави опрему болнице и да се повуче заједно са српском војском. Елси Инглис прати српске трупе све до одласка на Крф 1915. године. Ангажовањем Црвеног крста и Владе САД, враћа се у Велику Британију.

Повратак у Шкотску, Русија и смртУреди

 
Елси Инглис

Бива заробљена 1915. године и репатрирана, али по повратку у Шкотску одмах наставља рад и почиње сакупљање финансијских средстава за руске болнице. Сама одлази за Одесу 1916. године. 1917. године се враћа у Шкотску и умире од рака 26. новембра 1917. године. На сахрану долазе представници британске и српске краљевске породице.

Оцена радаУреди

По општој оцени пацијената, политичара, војске, јавних радника и осталих савременика, Елси Инглис је својим радом показала редак пример хуманости у најтежим временима. Веома строгим радним моралом и личним ентузијазмом који се показивао не само у медицинском раду, већ и у административним пословима, успела је да одржи рад болница у натежим ратним условима. Сопственим примером подстакла је долазак у Србију многих других болничарки којих је у Србији 1915. било више од шест стотина. Због свега тога се може се рећи са сигурношћу да је рад Школских женских болница посебно био успешан баш у Србији.[3]

ОдликовањаУреди

Елси Инглис је била прва жена која је одликована највишим српским одликовањем "Орден белог орла", на церемонији у Лондону.[4] Такође, пре тога је била одликована орденом Светог Саве.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Лист Данас, додатак "Наше велике Британке", 15. септембар 2014, Београд
  2. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  3. ^ Ж. Вуковић Жарко: Да не заборавимо: савезничке медицинске мисије у Србији, 1915. Београд: Плато, 2004
  4. ^ Српски Бели орао: Шкоткиња прва жена добитница, Aberdeen Journal, 15. април 1916

ЛитератураУреди

  • Ж. Вуковић Жарко: Да не заборавимо: савезничке медицинске мисије у Србији, 1915. Београд: Плато, 2004
  • L. Leneman, In the service of life: the story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals (1994)
  • M. Lawrence, Shadow of swords: a biography of Elsie Inglis (1971)
  • L. Leneman, Elsie Inglis: founder of battlefront hospitals run entirely by women (1998)
  • F. Balfour, Dr Elsie Inglis (1918)
  • E. S. McLaren, Elsie Inglis: the woman with the torch (1920)
  • E. S. McLaren, ed., A history of the Scottish Women's Hospitals (1919) · d. cert. · CCI (1918)

Спољашње везеУреди

 
Елси Инглис на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елси_Инглис&oldid=25394889”