Михаило Петровић (пилот)
Михаило Петровић (Влакча, Крагујевац, 14. јун 1884 — Барбалуши, Скадар, 7. март 1913) био је српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.[1]
Михаило Петровић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. јун 1884. |
Место рођења | Влакча, Крагујевац, Краљевина Србија |
Датум смрти | 7. март 1913.28 год.) ( |
Место смрти | Барбалуши, Скадар, Османско царство |
Биографија
уредиОсновну школу је завршио у свом селу. 1897. је уписао Војну занатску школу у Крагујевцу. 1902. је покушао да се упише у неку од војних академија у Санкт Петербургу у Русији. У томе није успео, па се 1903. вратио у Србију и пријавио се за подофицирску артиљеријску школу. После двогодишњег школовања 21-годишњи водник је 1905. распоређен у Гардијски артиљеријски пук у Нишу. Наредник је постао 1910. године у гарнизону Београд.[2]
Када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу њима је био наредник Михајло Петровић. После успешно положених испита као и медицинских прегледа послат је у једној од првих група у Француску на обуку за пилота.
У Француској је крајем маја пошао у Фарманову (Farman) пилотску школу у Етампу (Etamps). После двадесет дана обуке као први у групи извршио је свој први самостални лет. После успешног завршетка обуке 22 и 23. јуна 1912. успешно полаже завршне испите (месец дана пре осталих из групе) и тако постаје први српски пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979 а српску број 1.[3]
Први балкански рат је започео 8. октобра 1912. По повратку у земљу наредник пилот Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу. 12 авиона - мешавина Блериоових моноплана и двокрилаца Хенри Фармана F-20 су састављени до краја децембра. Јануар 1913. је искоришћен за тренажне летове. Након краћег навикавања на свој авион Фарман ХФ-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар.[4]
По доласку у рејон дејстава одред је био стациониран на привременом аеродрому у близини села Барбалуши. Након што су авиони склопљени, 7. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредни Петровић који је узлетео у свом авиону типа Фарман. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1.500 m. На прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1.000 m и није преживео пад. У то време падобран није био стандардни део опреме пилота. Његов авион је тешко оштећен приликом удара у земљу.[5]
Наредник Михајло Петровић сахрањен је 8. марта 1913. године у селу Барбалуши. По завршетку Балканских ратова, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и сахрањени уз највише војне почасти. На захтев породице, посмртни остаци наредника Петровића пренети су 1. октобра 1931. године у Београд на Ново гробље[6], где и данас почива. Дана 20. марта 2013. обележено је 100 година од његове смрти одавањем поште и полагањем венаца.[7]
„Јасеница“ Боривоја М. Дробњаковића о његовом пореклу каже: „Борићи (Раденковићи, Томићи, Петровићи, Јовановићи, Костићи, Алексијевићи, Симићи) 53 к. Слава: св. Врачеви. Доселио се прадед Радоје Грудоња са три сина: Јованом, Бором и Раденком од „Студенице - Сјенице“.[8][9] Један од браће отишао у Божурњу од кога су Бранковићи (в. Божурњу).“ Брат Раденков, Боров и Јованов, Бранко, одселио се у место Божурња, а исти писац о потомцима истог је записао: „Бранковићи 4 к. Слава: св. Врачеви. Преселили се из Влакче од фамилије Борића.“[10] Његов млађи брат био je Живан Петровић (1887—1969).[11][12]
Референце
уреди- ^ Грујић, Златомир. „Михаило Петровић”. udruzenjepvlps.org. Приступљено 17. 1. 2020.
- ^ „Михајло Петровић”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Архивирано из оригинала 13. 01. 2020. г. Приступљено 17. 1. 2020.
- ^ Петковић, Владимир (20. 3. 2019). „Mihajlo Petrović: Prvi Srpski pilot koji je poginuo na zadatku”. glas-zajecara.com. Приступљено 17. 1. 2020.
- ^ Ђуришић, Миомир (20. 3. 2019). „Љетопис: Пилот Михајло Петровић”. mitropolija.com. Приступљено 17. 1. 2020.
- ^ „Isplata naknade nezaposlenima Gostovanje Učiteljskog društva Niš Narednik-pilot Mihajlo Petrović nepoželjan?”. belami.rs. Приступљено 17. 1. 2020.
- ^ Сахрана посмртних остатака прве жртве наше авијације, Политика, 2. октобар 1931, стр. 9
- ^ „Одата пошта првом српском пилоту („Вечерње новости“)”. 20. март 2013. Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ https://www.poreklo.rs/2013/08/09/poreklo-prezimena-selo-vlak%C4%8Da-stragari-kragujevac/
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2021. г. Приступљено 28. 07. 2021.
- ^ https://www.poreklo.rs/2013/07/29/poreklo-prezimena-selo-bo%C5%BEurnja-topola/
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2021. г. Приступљено 28. 07. 2021.
- ^ „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“, Томислав С. Влаховић, (1988).
Литература
уреди- Грујић, Златомир (2014). Лет у вечност: прича о првом пилоту Србије нареднику Михаилу Петровићу. Београд: Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. стр. 222.
- Грујић, Златомир (2018). Српско ваздухопловство у балканским ратовима 1912-1913. Београд: Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. стр. 140. ISBN 978-86-903799-8-9.
- Циглић, Борис (2009). Крила Србије: Ваздухопловна команда и авијатика српске војске 1912–1920. Београд: Инфинитас д.о.о. стр. 544. ISBN 978-86-6045-005-2.
- Јањић, Чедомир; Петровић, Огњен; Ђокић, Небојша; Исаковић, Бисерка и Оштрић, Шиме. (1993). Српска авијатика 1912 - 1918. Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. стр. 260. ISBN 978-86-9014-031-2.
- Микић, Сава Ј. (1933), Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић.
- Димитријевић, Бојан (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Миладиновић П., Мицевски М. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
- Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. стр. 1. ISBN 86-84905-00-8.
- Modli, Zoran (2012). Pilotska knjiga: Vodič kroz osnovnu školu letenja. Beograd: Mladinska knjiga. ISBN 978-86-7928-374-0.
Спољашње везе
уреди- Златомир Грујић: Српско ваздухопловство у Балканским ратовима (Радио Снага Народа - Званични јутјуб канал)
- Детаљније о Михајло Петровић (пилот) на страници „Ваздухопловне традиције Србије”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2014. г.
- „Михаило Петровић”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2014. г.
- 115 година од рођења првог школованог српског пилота (језик: српски)
- Знамените личности Влакче - Михајло Петровић Архивирано на сајту Wayback Machine (19. април 2016) (језик: српски)
- Кратка биографија са фотографијама (www.beogradskagroblja.rs) (језик: српски)
- Пионир српске авијације добио свој дом („Вечерње новости”, 17. септембар 2018)
- Меморијал „Пилот Михаило Петровић” („Политика”, 19. април 2019)
- Прва сломљена крила српског ваздухопловства (Политика, Бранко Богдановић, 8. јун 2019)