Мијо Мандић

Мијо Мандић (Каћмар, Мађарска 12. септембар 1857 — Суботица, 9. јануар 1945) је био приповедач и велики буњевачки родољуб и покретач листа „Невен“.[1]

Мијо Мандић
Датум рођења(1857-09-12)12. септембар 1857.
Место рођењаКаћмар
 Аустријско царство
Датум смрти9. јануар 1945.(1945-01-09) (87 год.)
Место смртиСуботица

БиографијаУреди

Мијо Мандић је рођен 12. септембра 1857. године у сиромашној сељачкој породици у Каћмару који се налази 30 km од града Баје у Мађарској. Своје школовање је почео у родном месту, а наставио је у Калочи (мађ. Kalocsa), где га је потпомагао бискуп Иван Антуновић, велики буњевачки родољуб и културни прегалник.[2]

1873. године Мијо Мандић се на наговор бискупа Антуновића уписао на Учитељску школу у Калачи коју завршава са одличним резултатом.

1876. постаје учитељ у месту Бођанију (код Бача).[2]

Од 18. августа 1878. године прелази у Гару, близу Баје, где постаје учитељ буњевачке школе. Овде ускоро оснива Буњевачку читаоницу.[2] У Гари упознаје своју будућу супругу Павку Карагић са којом се оженио 1881. године. Овде је 1880. написао и издао два уџбеника: „Природопис, природословље и словница“ и „Земљопис, повистница и уставословље“

1883. издаје „Буњевачко-мађарски ричник“ и „Мађарско-буњевачки ричник“ са око 10.000 речи, чији примерци нису сачувани. Исте године му умире супруга и прворођенче. Мијо Мандић се тада сели у родни Каћмар.

Исте године један је од оснивача и покретача календара „Буњевачко-шокачка Даница“.

Након година проведених ван куће, 1883. године служба га је одвела назад у Каћмар. И овде је основао Читаоницу.[2] У Каћмару је учитељевао од 3. априла 1883. Овде уређује свој лист "Невен“[1] који се појављује у Баји. Први примерак овог месечника изашао је 15. јануара 1884. штампан икавицом и латиничким писмом. Мандићев „Невен“ касније постаје недељник, а после Првог светсклог рата дневни лист на буњевачком говору српског језика.

Од 30. октобра 1892. Мијо Мандић постаје учитељ у оближњој Суботици[2], где ће ускоро издати у два маха молитвеник „Небеском јањешце за буњевачки и шокачки нараштај“.

После распада Аустроугарске и уласка победничке српске војске у Суботицу 13. новембра 1918. Мијо Мандић постаје школски надзорник и просветни референт градског савета Суботице.[2]

1923. одлази у пензију и постаје управник Градске библиотеке и музеја у Суботици. На овој функцији остаје до 1932. године.[2]

1933. године Мијо Мандић постаје почасни грађанин града Суботице.[2] Учествовао је у оснивању Буњевачке просветне матице.

1934. године Мијо Мандић издаје „Прави буњевачки календар“ у Суботици. Уређивао га је и 1935. и 1936. године.[1]

Година 1941. је донела период испуњен испитивањима, ухођењем и кућним притвором, и тек што су прошли умире 9. јануара 1945. године у Суботици где је и сахрањен.[2]

Фондација Мијо МандићУреди

У Суботици је основана Фондација Мијо Мандић. Фондацију је основао Национални савет буњевачке националне мањине.[3]

ЛитератураУреди

  • Мијо Мандић мл.: О животу и раду свог деде Мије Мандића (Буњевачке новине, Суботица бр.19-22)

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 457. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з „Mijo Mandić u svetlu novih izvora”. subotickenovine.rs. Приступљено 3. 2. 2022. 
  3. ^ „Nacionalnom savetu bunjevačke nacionalne manjine Subotica - IZVEŠTAJ NEZAVISNOG REVIZORA” (PDF). bunjevci.org.rs. Приступљено 3. 2. 2022. 

Спољашње везеУреди