Википедија

Ото Барић

Ото Барић (Otto Barić; Aјзенкапелу код Клагенфурта, 19. јун 1933 — Загреб, 13. децембар 2020) био је хрватски фудбалер и тренер.[1][2][3]

Ото Барић
Лични подаци
Датум рођења (1933-06-19)19. јун 1933.
Место рођења Клагенфурт, Аустрија
Датум смрти 13. децембар 2020.(2020-12-13) (87 год.)
Место смрти Загреб, Хрватска

Тренерска каријера уреди

1970-их до 1980-их уреди

Барић је тренерску каријеру започео 1969. у западнонемачком клубу Германиа Виесбаден и након једне сезоне прешао у аустријски клуб Вакер Инзбрук, где је провео наредне две сезоне и освојио две узастопне титуле шампиона лиге пре него што је прешао у ЛАСК Линц године. јула 1972. године. После две сезоне у Линцу, наставио је да тренира хрватски клуб НК Загреб и тамо је провео две сезоне пре него што је у јулу 1976. прешао у Динамо Винковци.

Крајем 1970-их био је и селектор аматерске репрезентације Југославије, екипе коју су чинили играчи Друге југословенске лиге, и са тимом је између 1976. и 1978. године освојио две регионалне и једну континенталну титулу. У исто време, провео је скоро четири сезоне у винковачком Динаму пре него што се вратио у Аустрију у марту 1980. да би тренирао Штурм из Граца. Провео је сезону и по у Штурму, а затим је био незапослен годину дана пре него што је почео да тренира Рапид Беч у јулу 1982. Водио је Рапид до три титуле шампиона у аустријској Бундеслиги 1982, 1983. и 1987. године, као и до три титуле у Купу Аустрије 1983, 1984. и 1985. године. 1985. је такође водио Рапид до финалног меча Купа победника купова, али је изгубио титулу поразом од Евертона резултатом 3–1.[4][5]

Барић је отишао из Рапида у немачки клуб ФК Штутгарт у лето 1985. и тренирао тим до марта 1986. године. После три месеца без посла, вратио се у Рапид у јуну 1986. и наставио да тренира тим у наредне две сезоне, освојивши још једну титулу у Купу Аустрије 1987. године. Након што је напустио Рапид у јуну 1988. године, био је незапослен пет месеци да би на крају наставио да ради као главни тренер Штурма из Граца између новембра 1988. и јуна 1989.[6]

1990-их уреди

Након што је напустио Штурм, Барић је постао главни тренер СК Ворвартс Штајр, још једног тима аустријске Бундеслиге, за сезону 1990/91. У јулу 1991. године ангажовао га је Аустрија Салцбург Предводио је Аустрију Салцбург до две узастопне титуле шампиона у аустријској Бундеслиги 1994. и 1995. године, а успео је и да се квалификује за УЕФА Лигу шампиона 1994. године, чиме је Аустрија Салцбург постао први аустријски клуб коме је то успело. Тим је завршио трећи у својој групи иза Ајакс Амстердам и ФК Милана. У претходној сезони 1993–94, водио је клуб до двомеча финала Купа УЕФА, али је изгубио титулу од Интера из Милана 2–0. Тренирао је екипу Салцбурга до августа 1995. године, а потом је отишао због разлика у мишљењима између њега и неких играча.[7][8]

Кратко време је остао без посла након што је напустио Аустрију Салцбург, а затим је радио као помоћни тренер у репрезентацији Хрватске до краја Европског првенства 1996. године. У јулу 1996. постао је главни тренер загребачког Динама и довео клуб до титула у Првој лиги Хрватске иу Купу Хрватске у само једној сезони у којој је тренирао тим. У јуну 1997. напустио је Динамо у турски клуб Фенербахче, где је радио до марта 1999. године. Барић је тада био незапослен неколико месеци након што је напустио Фенербахче, а потом се вратио својој међународној каријери као селектор репрезентације Аустрије између 1999. и 2001. године, одустајући од своје позиције након што Аустрија није успела да се квалификује за финале Светског првенства 2002. године.[9]

2000-те уреди

У јануару 2002. је четири месеца био тренер Аустрије Салцбург, а потом два месеца био без посла до јула 2002. када је именован за селектора хрватске репрезентације након што је његов претходник Мирко Јозић смењен због неуспешне кампање репрезентација у финалу Светског првенства 2002.[10]

Репрезентација Хрватске уреди

У јулу 2002. Барић је потписао двогодишњи уговор са Хрватским фудбалским савезом и добио задатак да репрезентацију Хрватске доведе у финале УЕФА Еура 2004. Његов први меч као менаџер на клупи Хрватске био је пријатељски меч против Велса 21. августа 2002. у Вараждину. Утакмица је завршена нерешеним резултатом 1:1, што је било прилично разочарање. Његов такмичарски деби у квалификационој сесији за Европско првенство био је још мање успешан са ремијем без голова против Естоније, а месец дана касније тим је изгубио 2-0 од Бугарске.

Са смањеним шансама за пласман на завршни турнир, Хрватска је сада морала да добије што више утакмица. Почетак 2003. године био је успешан, са импресивном победом од 4-0 над солидном Белгијом код куће у Загребу, након чега су уследиле три узастопне победе, два пута против Андоре и једном против Естоније. Тим је морао да оствари победу у гостима против Белгије да би обезбедио барем место у плеј-офу, али то није успео изгубивши са 2–1. Ипак, победили су у последњој утакмици против Бугарске резултатом 1–0 и освојили друго место због боље гол-разлике од белгијског тима. У плеј-офу, Хрватска је победила Словенију са 2-1 укупним резултатом и пласирала се у финале Португала.[11]

Хрватска је у финалу била увучена у тешку групу са браниоцем титуле Француском, Енглеском и Швајцарском, а пролазак у четвртфинале је био релативно мало вероватан. Тим је све своје наде полагао на уводну утакмицу против Швајцарске, али није успео да победи пошто је меч завршен нерешеним резултатом. Други меч против Француске почео је лоше за хрватски тим пошто су на полувремену губили са 1:0 након што је Игор Тудор постигао аутогол, али је снажан почетак другог полувремена и голови Милана Рапаића и Дада Прше довели до 2 : 1. у првих седам минута. Ипак, Француска је изједначила голом Давида Трезегеа дванаест минута касније и коначан резултат је био 2–2. Хрватска је морала да победи Енглеску у последњој утакмици у групи да би се пласирала у четвртфинале и успела је да оствари добар почетак када је Нико Ковач постигао први гол после само четири минута, али је Енглеска успела да промени вођство од 2:1 до краја утакмице. прво полувреме головима Пола Скоулса и Вејна Рунија у последњих пет минута. У другом полувремену Енглеска је повела са 3–1 уз још један гол Рунија, а хрватске шансе да још једном доведу у вођство биле су сведене на минимум. Хрватска је успела да смањи вођство Енглеске када је Игор Тудор постигао гол за 3–2, али је требало само шест минута пре него што је Френк Лампард постигао последњи гол на мечу, довео Енглеску до победе од 4–2 и елиминисао трећепласирану Хрватску из групе. турнир. Иако се у таквом такмичењу очекивала елиминација хрватског тима, Барићу није продужен уговор и он је отишао са места селектора хрватске репрезентације у јулу 2004.[12][13]

Репрезентација Албаније уреди

Након скоро две године без посла, Барић се вратио тренерском послу пошто је у јуну 2006. именован за селектора репрезентације Албаније, након што Ханс-Петеру Бригелу није продужен уговор са тимом. Барић је као селектор Албаније остао до Европског првенства 2008. у нади да ће први пут одвести тим на завршни турнир. За разлику од свог претходника, Барић је живео у Тирани да би помно пратио албанску прву лигу и њене играче.[14]

Дебитовао је нерешеним резултатом 2–2 против Белорусије 2. септембра 2006. Затим је Албанија изгубила 2-0 на свом терену од Румуније, али реми против Бугарске и Словеније, и победа 6-0 у укупном збиру против Луксембурга, показали су добар рад селектора. Албанија би можда чак и победила са Холандију у Тирани да аутогол холандског дефанзивца Мелкиота нијр поништио судија. Изоставио је капитена екипе Игли Тареа иако је био играч Лација. Али он је доказао да је ова одлука исправна јер је тим успео да прође заиста добро без њега. Квалификациона кампања за Европско 2008. завршила је неуспешено за Албанију, након два тешка пораза од Белорусије (2–4 код куће) и Румуније (1–6 у Букурешту). Иако је Барић био суспендован на ова два меча и оба није водуи он, већ његов помоћник, није могао да прихвати понашање свог играча и најавио је повлачење иако је неколико дана раније пристао на продужење уговора.[15]

Смрт уреди

Барић је преминуо од последица Ковида 19 у КБЦ-у Дубрава у Загребу 13. децембра 2020. године у 87. години[16][8][17]

Менаџерска статистика уреди

Извор:[18][19]

Тим Од До Рекорди
Победе Победе  Нерешено  Проценат победе
НК Локомотива Загреб 1964 1967
Опел Риселсхајм 1967 1969
Германија Бисбаден 1969 1970
Вакер Инзбрук 1. јануар 1971 31. децембар 1971 24 20 22 036.36
ФК ЛАСК Линц 1972 1974 24 20 22 036.36
НК Загреб 1974 1976
Аматерска репрезентације Југославије 1974 1979 6 1 1 075.00
ХНК Цибалија 1976 1979
ФК Штурм 1. јул 1980 30. јун 1982 34 18 27 043.04
ФК Рапид Беч 1. јул 1982 30. јун 1985 86 36 15 062.77
ФК Штутгарт 1. јул 1985 4. март 1986 13 6 9 046.43
ФК Рапид Беч 1. јул 1986 11. септембар 1988 85 33 21 061.15
ФК Штурм 1. октобар 1988 30. јун 1989 14 6 8 050.00
Ворватс Штејр 28. јул 1990 3. мај 1991 9 11 13 027.27
ФК Ред бул Салцбург 11. јул 1991 29. август 1995 105 48 38 054.97
Кроација Загреб 6. јун 1996 2. јун 1997 34 5 2 082.93
Фенербахче 1997 1998 24 9 8 058.54
ФК ЛАСК Линц 29. јул 1998 4. децембар 1998 11 2 6 057.89
Фудбалска репрезентација Аустрије 13. април 1999 21. новембар 2001 7 6 9 031.82
Фудбалска репрезентација Хрватске јул 2002 јул 2004 11 8 5 045.83
Фудбалска репрезентација Албаније 16. август 2006 21. новембар 2007 4 5 6 026.67
Укупно 491 234 212 052.40

Почасти уреди

Вакер Инзбрук

НК Загреб

Југославија

Рапид Беч

ФК Ред бул Салцбург

  • Аустријска Бундеслига: 1993–94, 1994–95.[20]
  • Суперкуп Аустрије: 1994., 1995.[20]
  • Вицешампион Купа УЕФА : 1994.[20]

Кроација Загреб

Референце уреди

  1. ^ Sport.pl: Otto Barić zawieszony na trzy mecze
  2. ^ FutbalPortal.sk: Trenčín rokuje s trénerom Rehhagelom, v hre aj Chorváti a Petržela
  3. ^ Robert Bajruši (14. 9. 2004). „My son Niko will be the Croatian Zinedane Zidane”. Nacional. Архивирано из оригинала 28. 7. 2012. г. Приступљено 25. 7. 2012. 
  4. ^ Stipković, Branko (14. 12. 2020). „KAKO JE JNA UNIŠTILA IGRAČKU KARIJERU OTTA BARIĆA I PROMIJENILA POVIJEST: 'NIKAD SE NISAM OPORAVIO...'”. Sportske novosti (на језику: хрватски). Приступљено 14. 12. 2020. 
  5. ^ „Otto "Maximale" Baric ist tot”. sksturm.at (на језику: немачки). SK Sturm Graz. 13. 12. 2020. Архивирано из оригинала 13. 12. 2020. г. Приступљено 14. 12. 2020. 
  6. ^ „Trauer um Otto Baric”. vfb.de (на језику: немачки). VfB Stuttgart. 13. 12. 2020. Приступљено 14. 12. 2020. 
  7. ^ „Ex-Teamchef Otto Baric ist tot”. salzburg24.at (на језику: немачки). 13. 12. 2020. Приступљено 14. 12. 2020. 
  8. ^ а б „Otto Baric dies at the age of 87”. de24.news. 14. 12. 2020. Приступљено 14. 12. 2020. 
  9. ^ „Otto Barić otkriva tajnu: Što je mislio o Šukeru na Euru 1996.”. Večernji list (на језику: хрватски). 17. 12. 2015. Приступљено 14. 12. 2020. 
  10. ^ UEFA.com (12. 7. 2002). „Baric lands Croatia job”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 17. 11. 2020. 
  11. ^ Purić, Bojan (14. 7. 2002). „Tko je Otto Barić, novi izbornik?”. sportnet.rtl.hr (на језику: хрватски). Приступљено 14. 12. 2020. [мртва веза]
  12. ^ Pacak, Tomislav (23. 6. 2004). „Otto mora ottići”. sportnet.rtl.hr (на језику: хрватски). Приступљено 14. 12. 2020. [мртва веза]
  13. ^ „Croatia in coach search” (на језику: енглески). 30. 6. 2004. Приступљено 17. 11. 2020. 
  14. ^ „Baric on board for Albania”. uefa.com. Union of European Football Associations. 28. 6. 2006. Приступљено 14. 12. 2020. 
  15. ^ Frasheri, Dash (23. 11. 2007). „I am part of the "Kuqezi" History (interview)”. Albania Sport (на језику: албански). Dash Frasheri. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. Приступљено 6. 8. 2010. 
  16. ^ „Odlazak velikog trenera: Umro je Otto Barić, imao je koronavirus”. Gol.hr (на језику: хрватски). Приступљено 13. 12. 2020. 
  17. ^ „Austrijski mediji se opraštaju od Otta Maximalea”. Index.hr (на језику: хрватски). 13. 12. 2020. Приступљено 14. 12. 2020. 
  18. ^ „Otto Baric - Stats - Titles won”. Footballdatabase.eu. Приступљено 16. 12. 2020. 
  19. ^ „Croatia - O. Barić”. int.soccerway.com. Приступљено 16. 12. 2020. 
  20. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Grgić, Eva (13. 12. 2020). „Preminuo je bivši nogometni izbornik Otto Barić, imao je koronavirus” (на језику: хрватски). Večernji list. Приступљено 14. 12. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ото_Барић&oldid=26061493”