Отворите главни мени

Фудбалска репрезентација Југославије представљала је селекције фудбалера из Краљевине Југославије (1918–1941, до 1921. као Краљевство СХС, 1921—1929. као Краљевина СХС), СФР Југославије (1943—1992, до 29. новембра 1945. као ДФ Југославија, 29. новембар 1945—1963. као ФНР Југославија) и СР Југославије (1992—2003). Наследила ју је фудбалска репрезентација Србије и Црне Горе (2003—2006).

Југославија
Yugoslav Football Federation 1990.png
НадимакПлави
СавезФСЈ
КонфедерацијаУЕФА (Европа)
Највише наступаДраган Џајић (85)
(СФР Југославија)
Најбољи стрелацСтјепан Бобек (38)
(СФР Југославија)
ФИФА шифраYUG
Основна опрема
Резервна опрема
ФИФА ранг
Највиши6. као СР Југославија (децембар 1998)
Најнижи101. као СР Југославија (децембар 1994)
Прва међународна утакмица
Застава Чехословачке Чехословачка 7 : 0 Краљевина СХС Краљевина Југославија
(Антверпен, Белгија; 28. август 1920)
Последња међународна утакмица
Холандија Холандија 2 : 0 Југославија Социјалистичка Федеративна Република Југославија
(Амстердам, Холандија; 25. март 1992)
Највећа победа
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 10 : 0 Венецуела Венецуела
(Куртиба, Бразил; 14. јун 1972)
Највећи пораз
Застава Чехословачке Чехословачка 7 : 0 Краљевина СХС Краљевина Југославија
(Антверпен, Белгија; 28. август 1920)
Застава Уругваја Уругвај 7 : 0 Краљевина СХС Краљевина Југославија
(Париз, Француска; 26. мај 1924)
Застава Чехословачке Чехословачка 7 : 0 Краљевина СХС Краљевина Југославија
(Праг, Чехословачка; 28. октобар 1925)
Светско првенство
Наступи8 (први пут 1930)
Најбољи резултат4. место (2): 1930. и 1962.
Европско првенство
Наступи4 (први пут 1960)
Најбољи резултатSilver medal europe.svg 2. место (2): 1960, 1968.
Освојене медаље
Фудбал
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место 1960. Рим Тим
Сребрна медаља — друго место 1948. Лондон Тим
Сребрна медаља — друго место 1952. Хелсинки Тим
Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн Тим
Бронзана медаља — треће место 1984. Лос Анђелес Тим
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место 1960. Француска
Сребрна медаља — друго место 1968. Италија
Медитеранске игре
Златна медаља — прво место 1971. Измир Тим
Златна медаља — прво место 1979. Сплит Тим

Играло се под разним именима:

ИсторијаУреди

Период пре Другог светског ратаУреди

Репрезентација Краљевине Југославије је своју прву службену утакмицу одиграла 1920. године против репрезентације Чехословачке на 7. олимпијским играма у Антверпену и изгубила резултатом 7:0, што је, до данас, остао најубедљивији пораз. Тек састављен тим је овим поразом окончао учешће на овом Олимпијском фудбалском турниру, пошто се исти играо по куп систему. Састав тадашње репрезентације чинили су: Врђука, Жупанчић, Шифер, Тавчар, Циндрић, Рупец, Враговић, Дубравчић, Першка, Гранец, Ружић, Поробић, Шолц, Симић, Којић, док је селектор био Вељко Угринић.На наредним Олимпијским играма 1924. године у Паризу, жреб поново није био наклоњен Југословенским фудбалерима. Поново су у првом колу добили једног од главних фаворита за златну медаљу, репрезентацију Уругваја.

Фудбал је у Јужној Америци у том периоду био на много већем нивоу него ли у Европи која се још увек опорављала од Великог рата. Према очекивању, Југославија је поражена, такође, резултатом 7:0. На наредним Олимпијским играма, подмлажеђена, репрезентација одлази са намером да забележи прву победу и да се не врати кући после првог кола. Ипак, то се није догодило. Југославија је 29. маја 1928. године поражена од Португалије са 2:1 и то поготком у 90. минуту Аугуста Силве. Први погодатак на неком међународном такмичењу за репрезентацију Југославије, управо на овом мечу, постигао је Мирко Боначић. Овај турнир био је увертира за прво Светско фудбалско првенство које је требало да се одржи у Уругвају 1930. године.

Прво Светско првенство 1930. године у МонтевидеуУреди

Због предугачког пута, који је требало да траје више од 15 дана, наступ репрезентације на првенству био је доведен у питање, као и чињеница да би се, због истог, требало прекунити домаће првенство које је улазило у саму завршницу. Ипак на прво Светско првенство репрезентација Југославије отишла је у ослабљеном саставу, без хрватских фудбалера. Неколико месеци пре почетка првенства, ФИФА је изместила седиште Фудбалског савеза Југославије из Загреба у Београд што је био разлог да се хрватски играчи неодазову позиву селектора, Бошка Симоновића, бившег голманаБСК-а и првог судије из Југославије који је судио неку међународну фудбалску утакмицу[1]. Поред проверених домаћих фудбалера, као што су капитен Милутин Ивковић и Благоје Марјановић, селектор Симоновића се одлучио да у састав уврсти и малолетног играча БСК-а, Александра Тирнанића, „Тиркета” који је головима на пријатељским мечевима са Бугарском у Београду, 13. априла 1930. године и 15. јуна исте године заслужио позив у репрезентацију. Такође, репрезентацији су се прикључили и фудбалери који су увелико градили своју интернационалну каријеру: Ивица Бек и Љубиша Стефановић из француског клуба Сет, као и Бранислав „Бане” Секулић који је још 1926. године напустио СК Југославију и већ имао статус велике интернационалне фудбалске звезде. Тај статус завредио је на мечу Француског купа између Монпељеа и САП-а. Монпеље је тријумфовао резултатом 11:0, а Бранислав Секулић је постигао девет голова.

На овом првенству нашло се тринаест репрезентација, распоређених у четири групе - једна је била сачињена од четири, а остале од по три репрезентације. Вољом жреба, селекција Југославије нашла се у групи 2 са јужноамеричким репрезентацијама: Бразилом и Боливијом.

Бразилци су, због унутрашњег раздора, играли готово искључиво само са играчима из Рио де Женеира,[2] но свеједно је било очекивано да прођу у полуфинале. Југословени су, мећутим, изненадили фаворита у првој утакмици групе. Головима Александра Тирнанића и Ивице Бека Југославија је већ на полувремену водила резултатом 2:0. Југословени су постигли и трећи гол, који им је судија поништио због офсајда[3] у првом полувремену. У наставку, Бразил постиже гол за 2:1, до краја се игра, највише, пред голом Милована Јакшића, али се резултат није више мењао. Касније су обе екипе глатко победиле Боливију, а Југославија је прошла у полуфинале на рачун Бразилаца који нису оправдали статус носиоца. Својим поготком против Бразила, Александар Тирнанић, постао је први малолетни стрелац неког поготка на Светским првенствима.

Резултати групе 2 Светског првенства у Монтевидеу
Датум Време Екипа 1 Екипа 2 Резултат Стрелци Стадион
Гледалаца
Судија Детаљи
14. јул 1930. 12,45   Југославија   Бразил 2:1 (2:0) Тирнанић 21', Бек 30' ; Прегињо 62' Стадион Парк Сентрал
20000
Анибал Техада
Уругвај
[1]
17. јул 1930. 12,45   Југославија   Боливија 4:0 (0:0) Бек 60' и 67', Марјановић 65', Вујадиновић 86' Стадион Парк Сентрал
20000
Франсиско Матеучи
Уругвај
[2]
20. јул 1930. 13,00   Бразил   Боливија 4:0 (1:0) Модерато 37' и 73', Прегињо 57' и 83' Стадион Сентенарио
12000
Тома Белве
Француска
[3]
Табела
Место Екипа Играо Победио Нерешио Изгубио Дали гол. Прим. гол Гол раз. Бодови
1   Југославија 2 2 0 0 6 1 +5 4
2   Бразил 2 1 0 1 5 2 +3 2
3   Боливија 2 0 0 2 0 8 -8 0

У полуфиналу су играли победник групе 1. Аргентина, са победником гупе 4. САД, а победник групе 2. Југославија са победником групе 3. Уругвајем.

У оба полуфинала утакмице су завршиле неуобичајено високим резултатом 6:1. У првом полуфиналу, Аргентина је у првом полувремену повела голом Монтија против САД. У другом, десила се катастрофа Американаца чија је снага укроћена захваљујући покретљивости аргентинских нападача. Американци су се жалили на судију Јоханеса Лангенуса, али службено нису ништа предузели.

У другом полуфиналу поновила се прича са Олимпијских Игара 1924. када су снаге одмерили Југославија и Уругвај. Југославија је зачуђујуће повела у четвртом минуту, захваљујући голу Ђорђа Вујадиновића којим је шокирао преко 80000 гледалаца. Уругвајци су брзо преокренули на 2:1, а Југословенима је након тога контроверзно поништен регуларан гол због „офсајда“[4] До полувремена је предност повећана на 3-1, да би до краја резултат нарастао на високих 6:1. Педро Сеа је постигао хет-трик.

Резултати
Датум Време Екипа 1 Екипа 2 Резултат Стрелци Стадион
Гледалаца
Судија Детаљи
26. јул 1930. 14,45   Аргентина   Сједињене Државе 6:1 (1:0) Монти 20', Скопељи 56', Стабиле 69' и 87', Пеусеље 80' и 85' ; Браун 89' Стадион Сентенарио
60.000
Јоханес Лангенус
Белгија
[4]
27. јул 1930. 14,45   Уругвај   Југославија 6:1 (3:1) Вујадиновић 4'; Чеа 18', 67' и 72', Анселмо 20' и 31', Ирјарте 61' Стадион Сентенарио
80.000
Алмеида Рего
Бразил
[5]

Пошто се (сада традиционална) утакмица за треће место није играла на овом светском првенству, догодило се једини пут да није било утакмице између полуфинала и финала. Због чињенице да су у полуфиналу поражени од, касније, актуелног шампиона, Уругваја, репрезентативци Југославије освојили су бронзану одличје.[5] Међутим, извештај ФИФА техничког комитета за Светско првенство 1986. је укључивао и ретроспективу пласмана свих репрезентација на претходним светским првенствима; овај извештај је навео да је САД била трећа а Југославија четврта,[6] а ту праксу је ФИФА и наставила.[7] ФИФА се руководила тиме да су екипе САД и Југославије имале исти број победа и пораза на првенству (2:1), али је САД имала бољу гол разлику. 7:6 (+1), а Југославија 7:7 (0), тако да ФИФА званично узима САД као трећепласирану на Светском првенству 1930.[8]

 
Фудбалери Југославије са пехаром намењеним трећепласираној репрезентацији на Светском шампионату 1930. године.

1930—1940.Уреди

10.Олимпијске игре одржане су 1932. године у Лос Анђелесу, у САД. Како су те игре одржане у доба велике економске кризе, осим Лос Анђелеса није било других градова кандидата за домаћина. Такође, велик број земаља је из финансијских разлога морао одустати од слања великог броја спортиста или уопште није учествовао у играма, тако да је у упоређењу са претходним играма број такмичара био двоструко мањи. Иако је Фудбалска репрезентација Сједињених Америчких Држава остварила сјајан резултат на Светском првенству у Уругвају то није изазвало веће интересовање код америчке публике чија је верзија фудбала (Амерички фудбал) била, још тада, много популарнија. То је и разлог због чега је са програма 10. Олимпијских игара фудбал уклоњен, па је репрезентација имала једну, неочекивану, годину паузе без такмичарских мечева.

Наредно Светско првенство одржано је 1934. године одржано је у Италији. За ово Светско првенство први пут су одржане квалификације за учешће на главном турниру. Квалификације су играле 32. репрезентације са свих континената, а 16 их се такмичило на завршном турниру. Репрезентација Југославије није успела да прође квалификације у групи са Швајцарском и Румунијом што је представљало право разочарење.

Квалификације за Светско првенство 1934. године — Група 6
Датум Место Време 1. екипа Резултат 2. екипа Стрелци
24. септембар 1933 Београд   Југославија 2 : 2   Швајцарска Крагић 50‘, Марјановић 61‘ — Frigerio 76‘, Jäggi 80‘
29. октобар 1933 Берн   Швајцарска 2 : 0 (сл)   Румунија Утакмица је завршила 2-2, али је ФИФА утакмицу регистровала службеним резултатомо 2:0 пошто су Румуни игеали с играчем који није имао право наступа.
29. април 1934 Букурешт   Румунија 2 : 1   Југославија Шварц 38‘, Добаји 74‘ — Крагић 71‘
Плас. Тим ИГ Д Н ИЗ ГД ГП ГР Бод
1   Швајцарска 2 1 1 0 4 2 +2 3
2   Румунија 1 1 0 1 2 3 -1 2
3   Југославија 2 0 1 1 3 4 -1 1

ИГ = Играо утакмица; Д = Добио; Н = Нерешио; ИЗ = Изгубио; ГД = Голова дао; ГП = Голова примио; ГР = Гол-разлика ; Бод = Бодови

На Олимпијски фудбалски турнир 1936. године репрезентација, одлуком играча, није желела да учествује. Домаћин Олимпијских игара те 1936. године била је Немачка у којој се већ развио фашизам и могло се наслутити да нас очекује нови рат. Између осталих, петицију за неодлазак на Олимпијски фудбалски турнир потписали су капитен, Милутин Ивковић, као и звезде репрезентације тог доба Благоје Марјановић и Александар Тирнанић.

За разлику од Олимпијских игара репрезентација је учествовала у квалификацијама за Светско првенство 1938. године чији је домаћин, такође, била Немачка. Европске репрезентације биле су подељене у девет група: једна са четири репрезентације, три са три и пет са само две селекције. У групи са репрезентацијом Пољске наде за пласман на трећи Мундијал изгубљене већ након првог меча у Варшаваи где је домаћа селекција остварила победу од 4:0. У реванш мечу у Београду, 3. априла 1938. године Југославија је тријумфовала са 1:0 што је било недовољно за одлазак на Мундијал. Ово је, уједно, било и последње такмичење пре почетка Другог светског рата.

Фудбал у окупираној Србији (1941—1945)Уреди

 
Дугогодишњи капитен репрезентације Југославије, Милутин Ивковић убијен је 1943. године.

Шестог априла 1941, уочи самог почетка првенства државе у фудбалу, Немачка се са својим савезницима обрушила на нашу земљу. За само 12 дана збрисала је Краљевину Југославију с лица земље. Спортски клубови су, за разлику од Првог светског рата и репрезентације, наставили са радом под окупацијом. Месец дана после капитулације у Београду је одиграна прва фудбалска утакмица. Састали су се БСК и Југославија (после неколико месеци је неодговарајуће име променила у неутрално: Спорт клуб 1913).

Неспремни играчи нису приказали богзна какву игру, али је утакмица била изузетно узбудљива. „Црвени” су повели с 3:0, „плави” су изједначили, али је ипак победила Југославија.

Утакмица је одиграна 18. маја 1941. на стадиону БСК-а, који је за разлику од Југославијиног, био готово неоштећен у бомбардовању. „Игру је посматрало”, како је известило „ Ново време”, главни српски лист за време Другог светског рата, „неколико хиљада људи, међу којима и доста немачких официра и војника.” Стрелци су били: Стевков у 12, Петровић у 2о, Савић у 42, Ваљаревић у 64, Божовић у 66, Спасојевић у 68. и Дифранко у 79, а судио је др Лалић.[9]

Повратак репрезентације и прва Олимпијска медаљаУреди

Тандем који је одвео Југославију до финала Олимпијског фудбалског турнира 1948. и 1952. године, Стјепан Бобек (лево) и Рајко Митић (десно).

Прво репрезентативно фудбалско такмичење које је уследило након Другог светског рата било је тек 1948. године. Пре тога, 9. маја 1945. године репрезентација је одиграла први сусрет и то, поново, против Чехословачке. Меч је одигран у Прагу (Хитлер је желео да Праг буде престоница његове нове државе, па је град остао скоро нетакнут током рата, за разлику од осталих европских главних градова), а за разлику од оног из 1920. године завршен је победом Југославије од 2:0.

На Олимпијском фудбалском турниру у Лондону, 1948. године, Југославија се појавила са новим, младим, играчима, чији је фудбалски развој рат, једним делом, успорио. Први меч на турниру одигран је 31. јула против селекције Луксембурга и остварена је убедљива победа од 6:1.[10] У овом мечу пажњу на себе скрећу и играчи који су, полако, постајали убојит тандем, баш као што су то, пре рата, били Тирке и Моша. Реч је о првотимцима Црвене звезде и Партизана, Рајку Митићу и Стјепану Бобеку. Управо је Бобек голом у 60. минуту четвртфинала против Турске преломио меч, а коначан резултат поставио је Фрањо Волфи за први пласман у полуфинале Олимпијског фудбалског турнира. Најбољу игру репрезентација је показала, управо у полуфиналу и то против домаћина, селекције Велике Британије. Пред 40000 навијача на Вемблију, поново су блистали Бобек и Рајко Митић, а у стрелце се, још једном, уписао и Фрањо Волфи, па је Југославија резултатом 3:1 изборила прву Олимпијску фудбалску медаљу[11]. У самом финалу, након равноправног и резултатски нерешеног првог полувремена (1:1), Шведска је захваљујући најбољем играчу на турниру, Гунару Грену, преломила меч и освојила прву златну медаљу[12]. На овом турниру Стјепан Бобек је са четири дата гола био најбољи стрелац репрезентације испред Жељка Чајковског са три.

Период 1950—1960: Деценија највећих успехаУреди

 
Бранко Зебец, репрезентативац Југославије у периоду од 1951. до 1961. године. Најбољи стрелац репрезентације на Олимпијском фудбалском турниру 1952. године у Хелсинкију са седам датих голова.

Надахнути сјајним резултатом са Олимпијског фудбалског турнира, репрезентативци Југославије квалификовали су се за Светско првенство у фудбалу 1950. године чији је домаћин био Бразил. Поново је вољом жреба Југославија била смештена у групу са Бразилом, али је овај меч био планиран тек за треће коло. У првом, лако је савладана репрезентација Швајцарске са 3:0.[13] На овом мечу истакао се и нови репрезентативац, Коста Томашевић, у то време играч Црвене звезде. У другом колу, још лакше, савладана је репрезентација Мексика са 4:1.[14] Бразил је такође остварио две победе над истим ривалима, па је Југославији одговарао и нерешен резултат због боље гол разлике. Бразилци, опоменути са претходних првенстава где нису успели да савладају Југословене, припремили су овај меч као финални, с' обзиром да поражена селекција не би наставила такмичење. Пред, тада рекордних, 142,429 гледалаца на „Маракани” домаћа репрезентација дошла је у предност већ у 4. минуту голом најбољег стрелца, Адемира. У 69.минуту Зизињо је постигао и други гол и поставио коначан резултат 2:0.[15] Југославија је, на крају, заузела пето место у генералном пласману.

На наредном великом репрезентативном такмичењу, Олимпијском фудбалском турниру у Хелсинкију 1952. године, репрезентација се први пут сусреће са епитетом фаворита за неку од медаља. У првом мечу декласирана је Фудбалска репрезентација Индије са чак 10:1 што је, до данас, остала једна од два најубедљивија тријумфа. На овом турниру репрезентација је одиграла и први сусрет са Совјетским Савезом. Упркос вођству од 4:0, те 5:1, Совјети успевају да се за само петнаест минута врате у меч и до краја, регуларних, 90минута изједначи резултат на 5:5.[16] Након два продужетка победника није било, а како се тада нису изводили једанаестерци, био је заказан нови сусрет, два дана касније. У поновљеном мечу, СССР је повео већ у шестом минуту, али је резултат, до краја првог полувремена, преокренули Стјепан Бобек и Рајко Митић у размаку од само десет минута. Овога пута сигурну победу донео је Златко Чајковски у 54. минуту[17]. Надахнути првом победом над Совјетским Савезом, репрезентација је без проблема у четвртфиналу савладала Данску са 5:3. И овога пута, недостатак концентрације условио је да Данци постигну два гола у задњих пет минута и смање потпуну катастрофу. У полуфиналу Југославију је чекала Западне Немачке, која је коло пре тога елиминисала Бразил. Посебно мотивисани, због догађаја из Другог светског рата, репрезентативци Југославије одиграли су најбољи меч на турниру. Головима Митића и Чајковског још у првом полувремену, Немцима није дата шанса да се пласирају у борбу за златну медаљу[18]. У финалном сусрету одиграном 2. августа 1952. године, репрезентацију Југославије чекала је нова надолазећа фудбалска сила, селекција Мађарске која је до финала дошла преубедљивим победама против Турске са 7:1 и Шведске са 6:0. Предвођени сјајним играчем Хонведа, Ференцом Пушкашем, „Лака коњица” долази до поготка тек у 70.минуту, а у 88.минуту Золтан Чибор потврђује победу Мађарске. Југославија је тако поновила успех са прошлих Олимпијских игара из 1948. године, а Бранко Зебец је са седам датих голова био најбољи стрелац турнира.

Светско првенство у Швајцарској 1954. годинеУреди

Нови квалификациони циклус донео је и смену селектора. Репрезентацију преузима од 1953. године и квалификација за Мундијал бивши репрезентативац, Александар Тирнанић. Квалификације за Светско првенство 1954. године у Швајцарској биле су, у најмању руку, чудне. Репрезентација је квалификациону групу 10 завршила перфектно, са четири победе, те победе су биле минималне, 1:0 и то два пута против Грчке и Израела. За одлазак у Швајцарску, селектор Александар Тирнанић је одабрао следеће играче: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Милош Милутиновић, Рајко Митић, Бранко Зебец, Бернард Вукас и Дионизије Дворнић. По многима, ово је био један од најбољих састава Југословенске репрезентације свих времена, коју су чинили играчи из домаћег шампионата.

Још једном је жреб саставио Југославију и Бразил у исту групу, али су и по први пут две првопласиране селекције ишле даље у нокаут фазу. У првом сусрету у групи, побеђена је, минималним резултатом, Француска уз погодак 21. годишњег играча Партизана, Милоша Милутиновића.[19] Овога пута Југославија и Бразил састали су се у другом колу, 19. јуна. Поново су „Плави” показали да се од свих европских репрезентација најлакше носе са бразилском игром. Бранко Зебец је донео предност голом у 49.минуту, али је Диди изједначио у 69. за коначних 1:1. По тадашњим пропозицијама ФИФА, упркос чињеници да се на шампионату нашло 16 репрезентација подељених у четири групе, играна су само два меча по групама, а не три, како је било реално за очекивати, па је Бразил завршио групу као првопласирани, а Југославија као другопласирана селекција.

Светско првенство у Швајцарској 1954. године — Група 1
Репрезентација Ута П Н И ГД ГП Поена
  Бразил 2 1 1 0 6 1 3
  Југославија 2 1 1 0 2 1 3
  Француска 2 1 0 1 3 3 2
  Мексико 2 0 0 2 2 8 0

У четвртфиналу „Плаве” је чекао један од фаворита за титулу Светског првака, селекција Западне Немачке. Немци су брзо повели, већ у деветом минуту аутоголом Ивана Хорвата, а до краја, упркос офанзивној игри, Југославија није успела да сломи Немачку одбрану, која је иначе примила најмање голова на овом шампионату, а коначан резултат поставио је у 85. минуту Хелмут Ран. За утеху, остала је чињеница да је Западна Немачка касније освојила прву титулу Светског првака, пошто је у финалу савладала Мађарску са 3:2.

Треће Олимпијско среброУреди

Летње олимпијске игре 1956.године у Мелбурну донеле су бојкот већег броја селекција, пре свега због предугачког пута од наступа су, међу првима, одустали Бразилци,а убрзо након тога и актуелни вицешампиони света Мађари. Југославија никада лакше није стигла до финала. У четвртфиналу декласирана је селекција Сједињених Америчких Држава са 9:1, уз четири гола дебитанта Тодора Веселиновића, играча Војводине.[20] У полуфиналу, потцењена Индија повела је у 52.минуту, да би, након тога, уследила голеада Југословенске репрезентативаца и победа од 4:1 за ново, треће узастопно, финале Олимпијског фудбалског турнира[21]. Ипак, у финалу боља од Југославије била је репрезентација Совјетског Савеза која је минималном победом дошла до златне медаље.

Опроштај Бобека и МитићаУреди

Већ на Олимпијском фудбалском турниру у Мелбурну могло се наслутити да се спрема смена генерација. Дугогодишње узданице и највеће звезде, Стјепан Бобек и Рајко Митић одлучили су да окончају репрезентативну каријеру 1957. године. Стјепан Бобек је за репрезентацију Југославије дебитовао 9. маја 1946. у пријатељској утакмици против Чехословачке у Прагу, а први гол је постигао већ у реваншу 29. септембра исте године, када је Југославија победила Чехословачку са 4:2. За репрезентацију Југославије играо је 63. пута и постигао 38. голова по чему је апсолутни рекордер до данас.[22] Од дреса са државним грбом опростио се 16. септембра 1956. у мечу Купа др. Гереа против Мађарске (1:3) у Београду.

Рајко Митић се од дреса репрезентације опростио 29. септембра 1957. против Румуније (1:1) у Букурешту. Имао је 35. година и 23 дана, четири дана мање него његов дугогодишњи саиграч Бранко Станковић који је као рекордер последњу утакмицу у државном тиму одиграо са 35 година и 27 дана.

Светско првенство у Шведској 1958. годинеУреди

 
Вујадин Бошков је 57. пута наступао за репрезентацију Југославије. За „Плаве” је дебитовао 24. јуна 1951. године у Београду у победи над Швајцарцима у ревијалном дуелу 7:3, а опростио се 19. јуна 1958. у поразу од Немаца у Малмеу 0:1, на Светском првенству у Шведској.

ФИФА је одлучила да се Мундијал 1958. године одржи поново на Европском континенту, тј у Шведској. За разлику од прошлог, исправљен је, преочигледан, недостатак трећег сусрета у групи, а број учесника завршног турнира остао је непромењен. По први пут у својој историји репрезентација СССР−а се квалификовала на једно Светско првенство, а такође се први пут десило да су се све четири земље Уједињеног Краљевства, Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска квалификовале у завршницу такмичења.

Поред редовних квалификационих утакмица у Европи, Велс, иако је завршио други у квалификационој групи иза Чехословачке, је извучен жребом да игра плеј-оф утакмицу са Израелом, који није одиграо ни једну утакмицу пре тога. Турска, Индонезија и Судан, конкуренти из Израелове квалификационе групе нису хтели да играју, већ су се повукли из такмичења. После овога ФИФА је увела правило да тим који није одиграо ни једну квалификациону утакмицу се не може такмичити на завршном првенству. Велс је на овој утакмици против Израела победио и тиме себи обезбедио позицију у завршници турнира.

Жреб за четири завршне групе је обављен 8. фебруара 1958. године. Свака од четири групе је садржавала по један тим из западне Европе, источне Европе, тим из Уједињеног Краљевства и Јужне Америке.[23]

Југославија је, овога пута, избегла групу са Бразилом. У групи један забележена су два ремија, са Шкотском 1:1 и Парагвајем 3:3. Пролаз у нокаут фазу, обезбеђен је захваљујући тријумфу над најјачом селекцијом у групи, Француском, од 3:2, којој није помогао ни најбољи стрелац овог првенства Жист Фонтен, стрелац чак 13 голова.

Група 2
Репрезентација Ута П Н И ГД ГП PG Поена
  Француска 3 2 0 1 11 7 1.57 4
  Југославија 3 1 2 0 7 6 1.17 4
  Парагвај 3 1 1 1 9 12 0.75 3
  Шкотска 3 0 1 2 4 6 0.67 1

8. јун 1958.


19:00

  Француска 7–3   Парагвај Норћепинг, Стадион Идротспаркен
Судија: Гардазабал (Шпанија)
Гледалаца: 16.500
Жист Фонтен   24'   30'   67'
Роже Пјантони   52'
Марјан Виснески   61'
Рејмонд Копа   70'
Жан Винсент   83'
(Извештај)[мртва веза] Флоренсио Амарила   20'   44' (пен)
Хорхе Лино Ромеро   50'

8. јун 1958.


19:00

  Југославија 1–1   Шкотска Вестерос, Стадион Аросвален
Судија: Вислинг (Швајцарска)
Гледалаца: 9.500
Петаковић   6' (Извештај)[мртва веза] Џими Мјури   49'

11. јун 1958.


19:00

  Југославија 3–2   Француска Вестерос, Стадион Аросвален
Судија: Грифитс (Велс)
Гледалаца: 12.000
Петаковић   16'
Веселиновић   63'   88'
(Извештај)[мртва веза] Жист Фонтен   4'   85'

11. јун 1958.


19:00

  Парагвај 3–2   Шкотска Норћепинг, Стадион Идротспаркен
Судија: Орландини (Италија)
Гледалаца: 12.000
Хуан Агиеро   4'
Кајетано Ре   45'
Хосе Пароди   73'
(Извештај)[мртва веза] Џеки Муди   24'
Боби Колинс   74'

15. јун 1958.


19:00

  Француска 2–1   Шкотска Еребро, Стадион Ејравален
Судија: Брози (Аргентина)
Гледалаца: 13.500
Роже Пјантони   22'
Жист Фонтен   44'
(Извештај)[мртва веза] {{ #if: {  | Семи Бард   58'

15. јун 1958.


19:00

  Парагвај 3–3   Југославија Ешилструна, Стадион Тунавален
Судија: Мако (Чехословачка)
Гледалаца: 12.000
Хосе Пароди   20'
Хуан Агиеро   52'
Хорхе Лино Ромеро   80'
(Извештај) Огњановић   18'
Веселиновић   21'
Рајков   73'

  • Репрезентација Француске заузела је прво место у групи захваљујући бољој гол разлици од репрезентације Југославије.

Поново је Југославију на путу до полуфинала чекала репрезентација Западне Немачке. У још једном неизвесном и тврдом мечу, Немачка је славила голом Хелмута Рана у 12. минуту. Титулу првака 1958. године освојила је репрезентација Бразила предвођена чудесним тинејџером, Пелеом, док је Немачка завршила као четвртопласирана селекција.

Олимпијско злато и прво Европско првенствоУреди

 
Лого првог Европског фудбалског првенства у Француској 1960. године.
 
Милан Галић, најбољи стрелац Олимпијског фудбалског турнира 1960. године и стрелац 37. голова за националну селекцију.

Година 1960. била је, на репрезентативном нивоу, најзахтевнија због два првенства у кратком размаку. Наиме, те 1960. године, УЕФА је донела одлуку да покрене Европско првенство, те Европа више није била једини континент без свог званичног такмичења.

У квалификацијама за прво Европско првенство, тада под називом Куп европских нација, учествовало је 17 репрезентација, а четири најбоље пласиране пласирале су се на завршни турнир чији је домаћин од 6. до 10. јуна била Француска. Репрезентација Југославије у двомечу је укупним резултатом 3:1 (1:1 у Софији) елиминисала селекцију Бугарске у првом мечу квалификација, а затим у задњем у Лисабону прво била поражена од Португала са 2:1,[24] да би у Београду резултатом 5:1,[25] Југославија оверила пласман на Куп европских нација као једна од четири најбоље пласиране селекције.

У првом полуфиналном мечу одиграном 6. јуна на Парку принчева састале су се Француска и Југославија и то је, дуги низ година, био један од најдраматичнијих сусрета првенства које ће, касније, пити познатије као ЕУРО. Југославија је тријумфовала резултатом 5:4,[26] највише захваљујући голгетерском тандему Милан Галић и Дражан Јерковић који је водио главну реч и кроз квалификације. У самом финалу, Плави су поново поражени од Совјетског Савеза са 2:1, пошто је Виктор Понедељник постигао гол у другом продужетку, тачније 113.минуту.

Месец дана по окончању првог Европског првенства у фудбалу, Плаве је очекивао Олимпијски фудбалски турнир чији је домаћин била Италија. По први пут се почетни део турнира играо по групама, а првопласирана селекција обезбеђивала је директан пласман у полуфинале. Након лаганих победа над Египтом 6:1 и Турском 4:0 уследио је нови меч са Бугарском. До 81. минута, Југославија је хет - триком Милана Галића водила са 3:1, али је у тих задњих девет минута Бугарска дошла до бода головима Шпира Дебарског.

Група А
26. август 1960.
12:00
  Бугарска 3:0 (1:0)   Турска Гросето Стадион Комунале
Судија: Цезаре Ђани (Италија)
Гледалаца: 3.000
Диев   31'   58'
Христов   67'
(Извештај)

26. август 1960.
12:00
  Југославија 6:1 (3:0)   Египат Пескара Стадион Адриатик
Судија: Реџиналд Лиф (УК)
Гледалаца: н. п.
Рифа   3' (а. г)
Галић   30' (п)
Костић   32'   61'   63'
Кнез   49'
(Извештај) Атија   72'

29. август 1960.
12:00
  Бугарска 2:0 (0:0)   Египат Л'Аквила Стадион Комунале
Судија: Лео Хелге (Данска)
Гледалаца: 3.500
Јорданов   42'
Диев   88'
(Извештај)

29. август 1960.
12:00
  Југославија 4:0 (1:0)   Турска Фиренца Стадион Комунале
Судија: Винченцо Орландини (Италија)
Гледалаца:
Костић   10'   89'
Галић   46'
Кнез   61'
(Извештај)

Репрезентација Ут. П Н И Г+ Г- Бодова
  Југославија 3 2 1 0 13 4 5
  Бугарска 3 2 1 0 8 3 5
  Египат 3 0 1 2 4 11 1
  Турска 3 0 1 2 3 10 1


У полуфиналу, 5. септембра у Напуљу, чекао их је домаћин – Италија. Пошто у регуларном делу није било голова играли су се продужеци. У 107.минуту најбољи играч на овом турниру, Милан Галић, затресао је мрежу Алфијерија, али је само три минута касније Росини успео да савлада Видинића. У овом сусрету Италијани су доминирали, али управо захваљујући голману Видинићу, остао је непромењен резултат.

Оно што нису могли да одлуче сами играчи, одлучио је жреб.

Пресудни тренутак догодио се у затвореном простору без присуства публике. Главни актер био је Британац, сер Стенли Раус, председник УЕФА и члан ФИФА. Он је у бели шешир ставио листиће са именима Италије и Југославије, да би, после пар тренутака, извукао један и саопштио име првог финалисте. Била је то Југославија![27]

 
Репрезентативци на Летњим олимпијским играма 1960..

Плави су имали много среће у жребу (тада након продужетака нису извођени једанаестерци), а фортуна их је послужила и када је у питању противник у финалном сусрету. На велико изненађење репрезентација Данске елиминисала је Мађарску са 2:0. Изненађење је било огромно нарочито због чињенице да су Данцима, непосредно пре почетка турнира, погинули неки од играча у авионској несрећи[28]. Тог 10. септембра у Риму, Југославија је већ у првом минуту дошла до вођства од 1:0 преко Милана Галића, а у 11. Жељко Матуш повећава на 2:0. Уз Галића најбољи играч турнира, Бора Костић, у 69.минуту погађа за 3:1, а Данска успева да ублажи пораз голом у задњим тренуцима меча[29].

После више година чекања, Југославија је коначно освојила златну медаљу на Олимпијском фудбалском турниру и то са саставом у који је јавност најмање веровала, а тај исти састав чинили су: Голмани, Благоје Видинић, Милутин Шошкић затим, Новак Рогановић, Фахрудин Јусуфи, Анте Жанетић, Владимир Дурковић, Жељко Перушић, Андрија Анковић, Жељко Матуш, Томислав Кнез, Милан Галић, Бора Костић, Александар Козлина, Душан Маравић, Велимир Сомболац, Силвестер Такач, Анте Жанетић, док су Селекторску комисију чинили: Александар Тирнанић, Љубомир Ловрић и Драгомир Николић.

Период после 1960.Уреди

Четврто место на Светском првенству у Чилеу 1962. годинеУреди

Након дванаест година одлуком ФИФА Светско првенство се поново нашло у Јужној Америци, односно у Чилеу. Укупно је 56. репрезентација узело учешће у квалификацијама за ово Светско првенство у фудбалу 1962. године. Ове репрезентације су се такмичиле за 16 места, колико је требало екипа да учествује на завршном турниру у Чилеу. Аутоматски су били квалификовани једино Чиле, као домаћин, и Бразил, као актуелни светски шампион, тако да је остало 14 места за попуњавање. У групи 10 квалификација Југославија је савладала репрезентацију Пољске (први меч 2:1 у Београду, а у Варшави је било 1:1), док меч са Исландом није одигран јер су Исланђани одустали од ових квалификација. На премијерном мечу у групи, 4. маја 1962. године наша репрезентација поражена је од Европског шампиона, Совјетског Савеза са 2:0.[30] Након тога, уследиле су лагане победе против Јужноамеричких селекција, Уругваја и Колумбије, па је са друге позиције био обезбеђен одлазак у четвртфинале. У групној фази, доминирао је нападачки тандем Дражан Јерковић - Милан Галић.

Светско првенство 1962. године — Група 1
Репрезентација Ута П Н И ГД ГП PG Поена
  Совјетски Савез 3 2 1 0 8 5 1.60 5
  Југославија 3 2 0 1 8 3 2.67 4
  Уругвај 3 1 0 2 4 6 0.67 2
  Колумбија 3 0 1 2 5 11 0.45 1

30. мај 1962.
15:00
  Уругвај 2–1   Колумбија Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Дороги (Мађарска)
Гледалаца: 7.908
Хосе Сасија   56'   79'
Луис Кубиља   75'
(Извештај) Франциско Зулуага   19' (пен)

31. мај 1962.
15:00
  Совјетски Савез 2–0   Југославија Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Душ (Немачка)
Гледалаца: 15.000
Валентин Козмич Иванов   51'   79'
Виктор Понеделник   83'
(Извештај)

2. јун 1962.
15:00
  Југославија 3–1   Уругвај Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Галба (Чехословачка)
Гледалаца: 8.829
Скоблар   25' (пен)
Галић   29'
Јерковић   49'
(Извештај) Анхел Кабрера   19'

3. јун 1962.
15:00
  Совјетски Савез 4–4   Колумбија Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Ецел Филхо (Бразил)
Гледалаца: 8.040
Валентин Козмич Иванов   8'   11'
Игор Численко   10'
Виктор Понеделник   56'
(Извештај) Херман Акерос   21'
Маркос Кол   68' [31]
Антонио Рада   72'
Марино Клингер   86'

6. јун 1962.
15:00
  Совјетски Савез 2–1   Уругвај Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Ђани (Италија)
Гледалаца: 9.973
Алексеј Мамикин   38'
Валентин Козмич Иванов   89'
(Извештај) Хосе Сасија   54'

7. јун 1962.
15:00
  Југославија 5–0   Колумбија Арика Стадион Карлос Дитборн
Судија: Роблес (Чиле)
Гледалаца: 7.167
Галић   20'   61'
Јерковић   25'   87'
Мелић   82'
(Извештај)

Баш као и на шампионатима 1958. и 1954. године, репрезентацију Југославије у четвртфиналу чекала је селекција Западне Немачке. Ово првенство обележила је тврда и груба игра, као и појава стила који ће красити Италијанску репрезентацију наредних година - Катанаћо (у преводу: катанац). Без пуно прилика и шанси, најбољу прилику у 85. минуту меча искористи је Петар Радаковић,[32][33]. То је уједно била прва победа на Западном Немачком од стране Плавих. У полуфиналу, Југославију је чекала селекција Чехословачке. До 80. минута, резултат је био нерешен, 1:1, а онда је Чехословачка головима Адолфа Шерера у 81. и 84. минуту дошла до пласмана у финале. Поново је, после 32. године, Југославија била у прилици да освоји треће место. Међутим, у мечу против домаћег Чилеа, Југославија је приказала најслабију партију на целом турниру. Чиле је створио далеко већи број шанси у првом полувремену[34], а када је деловало да ће утакмици отићи у продужетке, Еларио Рохас не претерано снажним и прецизним ударцем са дистанце, постиже гол у 90. минуту, за тријумф Чилеа коме је припала бронзана медаља. Титулу шампиона одбранила је репрезентација Бразила која је у финалу савладала Чехословачку.

Европско првенство 1968. године и пораз у финалу од ИталијеУреди

 
Драган Џајић, најбољи играч и стрелац Европског првенства 1968. године у Италији.

По први пут, фудбалска репрезентација Југославије прескочила је два велика такмичења: Европско првенство 1964. и Светско првенство 1966. године, док је на Олимпијском фудбалском турниру 1964.године, као актуелни шампион, заустављена у четвртфиналу (пораз од Западне Немачке, 1:0). То је резултирало сменом селектора, па је на то место, пред почетак квалификација за Европско првенство, постављена дојучерашња легенда репрезентације, Рајко Митић.

До завршне фазе Купа Нација, тј Европског првенства 1968. , Југославија је дошла кроз квалификације где је два пута побеђена Албанија (4:0 у Београду и 2:0 у Тирани), те тријумфом над Западном Немачком у Београду са 1:0, па пораз у Хамбургу од 3:1 није довео пласман у питање.

У првом полуфиналу, Југославија је савладала актуелног првака Света, репрезентацију Енглеске, голом нове звезде, Драгана Џајића у 86. минуту[35], који је дебитовао за репрезентацију 17. јуна 1964. у Београду, у мечу против Румуније (1:2). Финални сусрет одигран је 8. јуна. Југославија је повела у 39. минуту голом Драгана Џајића, али је Анђело Доменгини изједначио у 80. минуту. После два продужетка резултат је остао непромењен. УЕФА је одлучила да шампиона Европе не одлучи бацање новчића, (Италијани су на тај начин елиминисали Совјетски Савез у полуфиналу) већ да се нови меч одигра 10. јуна. У поновљеном сусрету Италија је славила резултатом 2:0 и постала шампион Европе. Од овог првенства, турнир мења назив у Европско првенство уместо Купа Нација.

Резултати репрезентацијеУреди

Фудбалери са највише одиграних утакмицаУреди

Фудбалери који су 50 и више пута играли за репрезентацију (они који су репрезентативну каријеру завршили после 2002. године наступали су и за репрезентације СР Југославије) и Србије и Црне Горе.

  • Подаци од 1920 до 2006.
Утакмице Фудбалер Члан репрезентације

од-до

98 Саво Милошевић 1994-2006
85 Драган Џајић 1964-1979
84 Драган Стојковић 1983-2001
73 Предраг Мијатовић 1989-2003
70 Златко Вујовић 1979-1990
65 Бранко Зебец 1951-1961
64 Славиша Јокановић 1991-2002
63 Стјепан Бобек 1946-1956
63 Синиша Михајловић 1991-2003
61 Бранко Станковић 1946-1956
61 Фарук Хаџибегић 1982-1992
60 Иван Хорват 1946-1956
59 Рајко Митић 1946-1957
59 Бернард Вукас 1948-1957
59 Владимир Беара 1950-1959
59 Зоран Мирковић 1995-2003
59 Дарко Ковачевић 1994-2004
57 Благоје Марјановић 1926-1938
57 Вујадин Бошков 1951-1958
56 Дејан Савићевић 1986-1999
56 Дејан Станковић 1998-2006
55 Златко Чајковски 1946-1955
55 Фахрудин Јусуфи 1959-1967
55 Јован Аћимовић 1968-1976
54 Ивица Шурјак 1973-1982
54 Сафет Сушић 1977-1990
53 Мехмед Баждаревић 1983-1991

Најбољи стрелци у дресу репрезантације ЈугославијеУреди

СелекториУреди

Година Име
1920-1924 Вељко Угринић
1924-1924 Тодор Секулић
1924-1925 Душан Зинаја
1926-1930 Др Анте Пандаковић
1930-1932 Бошко Симоновић
1933-1933 Бранислав Вељковић
1933-1934 Бошко Симоновић
1934-1935 Иво Шусте, Мата Миодраговић, Петар Плеше
1935-1935 Бошко Симоновић
1936-1936 Никола Симић
1937-1938 Светозар Поповић
1939-1939 Светозар Поповић
1939-1939 Бошко Симоновић
1939-1940 Бошко Симоновић
1940-1941 Светозар Поповић
1946-1948 Милорад Арсенијевић, Александар Тирнанић
1949-1952 Милорад Арсенијевић
1952-1954 Милорад Арсенијевић, Александар Тирнанић, Лео Лемешић
1954-1954 Бранко Пешић, Александар Тирнанић, Лео Лемешић, Фрањо Велфл, Милован Ћирић
1955-1958 Александар Тирнанић
1959-1961 Драгомир Николић, Александар Тирнанић, Љубомир Ловрић
1961-1963 Љубомир Ловрић, Првослав Михајловић, Хуго Рушевљанин
1963-1964 Љубомир Ловрић, Хуго Рушевљанин
1964-1964 Љубомир Ловрић
1965-1965 Александар Тирнанић, Милан Антолковић, Миљан Миљанић, Абдулах Гегић
1966-1966 Александар Тирнанић, Миљан Миљанић, Рајко Митић, Вујадин Бошков, Бранко Станковић
1966-1966 Александар Тирнанић, Миљан Миљанић
1966-1966 Александар Тирнанић, Милан Антолковић, Миљан Миљанић
1967-1970 Рајко Митић
1971-1973 Вујадин Бошков
1973-1974 Миљан Миљанић, Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић, Милован Ћирић
1974-1976 Анте Младинић
1976-1977 Иван Топлак
1977-1977 Марко Валок, Стеван Вилотић, Гојко Зец
1978-1978 Дражен Јерковић
1978-1978 Анте Младинић
1978-1978 Славко Љуштица
1978-1978 Стеван Вилотић
1979-1982 Миљан Миљанић
1982-1984 Тодор Веселиновић
1984-1985 Милош Милутиновић
1986-1986 Иван Топлак, Ивица Осим
1986-1992 Ивица Осим

ОпремаУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1950-1962.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1974.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1982.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1984.
 
 
 
 
 
 
 
 
1990.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1992
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1998
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1998 Away
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2000

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Dnevno | Istorijske greške u Montevideu - Ko je zapravo bio 'Dunster', a ko nije ni išao na put
  2. ^ Раздор у бразилској репрезентацији, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ I Brazil smo tukli u Montevideu, Akter Online, Miodrag Milošević, mart 2010[мртва веза] Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 16, 2012) (на језику: енглески)[мртва веза], Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ Glanville, стр. 22.
  5. ^ Još uvek sjaji bronza iz Montevidea
  6. ^ комитет, ФИФА технички (1986). „Permanent Table” (PDF). Светско првенство 1986 – технички извештај. стр. 230. Приступљено 11. 07. 2010. 
  7. ^ Коначан пласман - СП 1930 Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 28, 2010) (на језику: енглески), www.fifa.com
  8. ^ Светско првенство у фудбалу 1930, www.fifa.com
  9. ^ Политика Online - Свилен гајтан на крају рата
  10. ^ „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 6:1 (0:1) Luxembourg - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  11. ^ „Olympic Football Tournament London 1948 - Great Britain 1:3 (1:2) Yugoslavia - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  12. ^ „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 1:3 (1:1) Sweden - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  13. ^ „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Switzerland”. FIFA.com. 25. 06. 1950. Приступљено 22. 02. 2018. 
  14. ^ „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Mexico”. FIFA.com. 28. 06. 1950. Приступљено 22. 02. 2018. 
  15. ^ „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Brazil-Yugoslavia”. FIFA.com. 01. 07. 1950. Приступљено 22. 02. 2018. 
  16. ^ „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 5:5 a.e.t. (5:5 3:0) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  17. ^ „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (2:1) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  18. ^ „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (3:1) Germany FR - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  19. ^ adidas Golden Boot:. „1954 FIFA World Cup Switzerland ™”. FIFA.com. Приступљено 22. 02. 2018. 
  20. ^ „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 9:1 (5:1) USA - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  21. ^ „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 4:1 (0:0) India - Overview”. FIFA.com. 12. 01. 2018. Приступљено 22. 02. 2018. 
  22. ^ Стјепан Бобек, www.reprezentacija.rs, Приступљено 14. 4. 2013.
  23. ^ Историја жреба на Светским првенствима, Приступљено 25. 4. 2013.
  24. ^ UEFA EURO 1960 - History - Portugal-Serbia – UEFA.com
  25. ^ UEFA EURO 1960 - History - Serbia-Portugal – UEFA.com
  26. ^ UEFA EURO 1960 - History - France-Serbia – UEFA.com
  27. ^ Jedino olimpijsko zlato fudbalera | SPORTSKA KUPUSARA
  28. ^ Политика Online - Од „Тито против Стаљина” до Миличиног злата
  29. ^ Yugoslavia - Denmark 3-1 (1960 Summer Olympics: Final, 10.09.1960.) - YouTube
  30. ^ 1962 FIFA World Cup Chile ™ - Matches - Soviet Union-Yugoslavia - FIFA.com
  31. ^ Олимпијски гол
  32. ^ Yugoslavia v Germany 1962 - YouTube
  33. ^ 1962 FIFA World Cup Chile ™ - Matches - Yugoslavia-Germany FR - FIFA.com
  34. ^ WC 1962 Chile vs. Yugoslavia 1-0 (16.06.1962) - YouTube
  35. ^ UEFA EURO 1968 - History - Serbia-England – UEFA.com
  36. ^ Dnevni list Danas | Terazije | Kako je plavi dres - pocrveneo
  37. ^ „Kako je plavi dres pocrveneo”. Архивирано из оригинала на датум 02. 04. 2015. Приступљено 17. 03. 2015. 

Спољашње везеУреди