Отворите главни мени

Вујадин Бошков (Бегеч код Новог Сада, 16. мај 1931Нови Сад, 27. април 2014)[1] бивши је српски фудбалер и фудбалски тренер. Спортски центар у Ветернику крај Новог Сада од 1996. носи његово име.

Вујадин Бошков
Stevan Kagujevic, Vujadin Boskov, reprezantativac Evrope.jpg
Лични подаци
Датум рођења (1931-05-16)16. мај 1931.
Место рођења Бегеч, Краљевина Југославија
Датум смрти 27. април 2014.(2014-04-27) (82 год.)
Место смрти Нови Сад, Србија,
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1946—1960
1961—1962
1962—1964
Војводина
Сампдорија
Јанг бојс
Репрезентативна каријера
1951—1958 Југославија 57 (0)
Тренерска каријера
1962—1964
1964—1971
1971—1973
1974—1976
1976—1978
1978—1979
1979—1982
1983—1984
1985—1986
1986—1992
1992—1993
1994—1996
1996—1997
1997—1998
1999
1999—2001
Јанг бојс
Војводина
Југославија
АДО Ден Хаг
Фејнорд
Сарагоcа
Реал Мадрид
Спортинг Хихон
Асколи
Сампдорија
Рома
Наполи
Сервет
Сампдорија
Перуђа
СР Југославија
Освојене медаље
Фудбал
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1952. Хелсинки Југославија
Вујадин Бошков, 1975.

Играо је у средњем реду. Као играч је одиграо 57 утакмица за југословенску репрезентацију. Највећи успех као тренер доживео је 1990. године када је освојио Куп победника купова са Сампдоријом. Такође је 1981. са Реал Мадридом дошао до финала Лиге шампиона. Осим тога је као тренер освојио првенство Шпаније, два пута шпански куп, једном првенство Италије и два пута италијански куп, те једном првенство Југославије.

Преминуо је 27. априла 2014. a сахрањен је три дана касније на гробљу у Бегечу код Новог Сада.[2]

Садржај

ДетињствоУреди

Рођен је у селу Бегеч близу Новог Сада у Бунарској улици од оца Боје сеоског колара и мајке Марије. Вујадин је имао старијег брата који се звао Аца и који је био шест година старији од Вујадина, који је умро веома млад. Такође Вујадин има две млађе сестре сестру Верицу и сестру Даницу. Вујадин је завршио трговачку академију.

Играчка каријераУреди

КлупскаУреди

Бошков је дрес Војводине носио 14 година. Још као 15-годишњак дебитовао је за клуб у коме се афирмисао. Открио га је легендарни тренер Бане Секулић. За пуних 14 сезона, све до 1960. године одиграо је чак 512 утакмица у дресу Војводине. Бошков је био у саставу тима који је играо прво финале националног купа у историји, 1951. године против Динама, био је члан екипе која је понела титулу вицешампиона Југославије, 1957. године, и исте године играла финале Средњоевропског купа против Вашаша.

После деценију и по играња у Новом Саду, Бошков се 1961. године преселио у редове италијанске Сампдорије за коју ће остати дуго везан и по завршетку фудбалске каријере. У Ђенови је остао само једну сезону, јер је 1962. прихватио понуду да буде играч и тренер у швајцарској екипи Јанг бојс, у којој је 1964. окончао играчку каријеру.

РепрезентативнаУреди

Бошков је имао сјајну каријеру у дресу репрезентације Југославије, за коју је од 1951. до 1958. године одиграо 57 утакмица. Од тога, забележио је чак 37 узастопних наступа.

За плаве је дебитовао 24. јуна 1951. године у Београду у победи над Швајцарцима у ревијалном дуелу 7:3 (6:1), а опростио се 19. јуна 1958. у поразу од Немаца у Малмеу 0:2, на Светском првенству у Шведској.

Највећи успех забележио је на Олимпијским играма 1952. у Хелсинкију, као узданица чувеног тима који је освојио сребрну медаљу.

Бошков је са плавима учествовао два пута на Светском првенству у Швајцарској, 1954. године и на наредном, 1958. у Шведској.

Тренерска каријераУреди

Бошков се 1964. вратио у Војводину са којом је у седам успешних година освојио првенство Југославије у сезони 1965/66.

После седам година проведених у Војводини, три године је водио репрезентацију Југославије, до октобра 1973. и ремија без голова са Шпанијом у Загребу. Ипак, плави су се пласирали на "Велтмајстершафт" у Минхен победама над Грчком и чувеним голом Каталинског у "мајсторици" са Шпанцима.

Инострану тренерску каријеру Бошков је почео у Ден Хагу, 1973, с којим је две године касније освојио Куп Холандије. Водио је Фејнорд две године, а затим је прешао у Шпанију, где је сјајним резултатима водио Сарагоcу и тако се препоручио за Реал Мадрид. Са "краљевским клубом" 1980. освојио је "дуплу круну", и стигао до финала Купа европских шампиона, у којем је изгубио од Ливерпула (0:1). Од Реала се опростио 1982. када је поново освојио "Куп краља" и две године водио Спортинг из Хихона.

Из Шпаније се преселио у Италију, где је 1986. увео Асколи у елиту, а затим је преузео клуб из његових играчких дана, Сампдорију, са којом је освојио италијански куп 1988. и 1989. године, а у финалу Купа победника купова изгубио од Барселоне. Ипак, 1990. Вујке води Сампдорију ка пехару освајача Купа победника купова, а 1991. године Ђеновљање до прве и засада једине титуле првака Италије у историји. Сампдорија је 1992. играла финале Купа европских шампиона, али је опет "налетела" на Барселону.

Бошкова је пут затим одвео у Рому, са којом је догурао до финала Купа 1993, а затим следе две године на клупи Наполија и сезона у швајцарском Сервету, поново Сампдорији и коначно у Перуђи. Тренерску каријеру Бошков је завршио као селектор СР Југославије, успевши да одведе репрезентацију на Европско првенство 2000. у Белгији и Холандији, на које се наш државни тим пласирао после незаборавних мечева против Хрватске. Вујадин Бошков је 2001. проглашен за почасног селектора нашег националног тима.

Тренерски успесиУреди

ВојводинаУреди

Ден ХагУреди

Реал МадридУреди

АсколиУреди

СампдоријаУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди