Панонски Словени
Панонски Словени су Словени који су се током раног средњег века населили на ширем подручју тада већ бивше римске покрајине Паноније (западни део данашње Мађарске и северни делови данашње Хрватске и Србије). Досељавање словенских племена на панонске просторе започело је у 6. веку, односно у време када је највећи део Панонске низије потпао под власт Аварског каганата.[1] У првој половини 7. века, део Панонских Словена нашао се у саставу Самове државе, која се распала под ударима Франака и Авара. Све до краја 8. века, већина Панонских Словена остала је под врховном влашћу Авара, а потом су током франачко-аварских ратова потпали под врховну власт Франачког царства.[2]
Током 9. века, на ширем подручју Паноније су изван подручја под непосредном франачком влашћу створене и посебне словенске државе, које су биле у вазалном односу према франачким владарима.[3] Тако је у јужним панонским областима, око средњег тока реке Саве створена Посавска кнежевина, док је у областима северно од реке Драве створена Балатонска кнежевина. Средином 9. века, Панонски Словени су били обухваћени деловањем Моравско-панонске мисије, када је довршен и процес њихове христијанизације.[4] Најпознатији владари Панонских Словена били су кнезови Људевит, Ратимир, Прибина, Коцељ и Браслав.
Средином друге половине 9. века, на северни део Панонских Словена накратко се проширила власт Великоморавске кнежевине. Крајем 9. века, у Панонију су почели да продиру Мађари, који су временом успоставили своју власт на ширем простору Панонске низије.[5] Током 10. и 11. века, већина Панонских Словена је постепено потпала под мађарску власт. У то време је започео и процес њихове постепене мађаризације, који је био посебно изражен у северним областима Паноније, док је на подручјима јужно од реке Драве био знатно слабији. На том простору је почетком 13. века у оквиру Краљевине Угарске створена Бановина Славонија, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).[6][7]
Трагови племенске и језичке посебности Панонских Словена очувани су у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије.[8] Као потомци Панонских Словена, становници средњовековне Славоније (стари Славонци) очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља,[9] када су потпали под удар хрватизације.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Живковић 1997, стр. 227-236.
- ^ Gračanin 2011.
- ^ Goldberg 2006.
- ^ Vlasto 1970, стр. 24-26, 66-69.
- ^ Bowlus 1995.
- ^ Szoldos 1998, стр. 287-296.
- ^ Zett 2013, стр. 489-495.
- ^ Richards 2003.
- ^ Fine 2005.
Литература
уреди- Bowlus, Charles R. (1995). Franks, Moravians, and Magyars: The Struggle for the Middle Danube, 788-907. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
- Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press.
- Gluhak, Alemko (2003). „Ime Slavonije”. Migracijske i etničke teme. 19 (1): 111—117. Архивирано из оригинала 19. 01. 2016. г. Приступљено 04. 06. 2024.
- Goldberg, Eric J. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict under Louis the German, 817-876. Ithaca, NY: Cornell University Press.
- Gračanin, Hrvoje (2008). „Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji”. Scrinia Slavonica. 8: 13—54.
- Gračanin, Hrvoje (2010). „Zagrebačko područje u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju”. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu. 43 (1): 143—151.
- Gračanin, Hrvoje (2011). Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća). Zagreb: Plejada.
- Gračanin, Hrvoje (2014). „Povijest Slavonije koja to nije: Stari vijek i rani srednji vijek”. Scrinia Slavonica. 14: 528—532.
- Живковић, Тибор (1997). „Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995—1996): 227—236.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Zett, Robert (2013). „O imenu Slavonija”. Scrinia Slavonica. 13: 489—495.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California.
- Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183.
- Tóth, Imre H. (1996). „The Significance of the Freising Manuscripts (FM) for Slavic Studies in Hungary”. Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 443—448.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.