Петар Павловић (геолог)
Петар Павловић (Пожаревац, 10. јул 1864 — Београд, 5. август 1938) био је геолог, управник Музеја српске земље, данас Природњачки музеј.
Петар С. Павловић | |
|---|---|
 Петар С. Павловић (око 1895) | |
| Пуно име | Петар С. Павловић |
| Датум рођења | 10. јул 1864. |
| Место рођења | Пожаревац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 5. август 1938. (74 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Народност | Србин |
| Занимање | геолог |
Биографија
уредиРођен је 28. јуна/10. јула 1864. године у Пожаревцу, од мајке Јелене (1832—1913), ћерке војводе Николе Милићевића и оца Стојка (1823—1906), коњичког официра.[1][2] Породица је имала десеторо деце, али само шесторо је доживело пунолетство. Петар је имао три брата и две сестре. Најстарији је био Павле, који је постао биолог и професор у Другој београдској гимназији, затим млађи Иван, који је био официр и наставио официрску каријеру и најмлађи Милан је такође био биолог и професор у Другој београдској гимназији. Најстарија сестра је била Јелица (1859—1937) и млађа Катарина (1872—1952), која је постала наставник у Вишој женској школи и професор у Учитељској школи у Београду.[3]
Школовање
уредиОсновну школу започео је у Ужицу, где му је отац био службено распоређен као командант,[3] али су се убрзо преселили, па је основну школу (1878), а затим и гимназију завршио у Београду.[1] Пошто је положио испит зрелости 1882. године, уписао се на Велику школу, на природно-математички одсек, Филозофског факултета, који је завршио 1886.[4]
Живео је у бурним временима. При првој регрутацији 1885. био је ослобођен војске као привремено неспособан, али се затим исте године пријавио као добровољац у Српско-бугарском рату. Тада је распоређен за писара у Интендатури Врховне команде, што му се рачунало као половина војног рока, док је другу половину служио од краја 1886. до марта 1887. у Београду.[3]
Каријера
уредиПостављен је за предавача гимназије у Зајечару 1887, где је остао до августа 1888, када је дао оставку на државну службу и почео да спрема професорски испит. Наредне године је положио испит из биолошке групе (минералогија и геологија са палеонтологијом и хемија са хемијском технологијом) и у септембру постао професор Друге београдске гимназије. Током 1893/94. слушао је предавања из геологије и палеонтологије на Бечком универзитету, а у исто је време радио на геолошко-палеонтолошком одељењу јестаственичког музеја у Бечу.[4] По инструкцијама Теодора Фукса (нем. Theodor Fuch) је проучавао терцијарну фауну са подручија Србије и по његовом савету[5] наредне школске године 1894/95. студирао је рецентне и нарочито терцијарне мекушце код професора Спиридона Брусине, на загребачком јестаственичком музеју, а затим је у Бечу наставио са проучавањем фосилних фораминифера.[4]
После тога се вратио у Другу београдску гимназију. Од тада је започела његова борба за оснивање природњачког музеја у Београду. Године 1895. формиран је одбор за подизање музеја, а он је изабран за његовог „пословођу“.[5] Године 1897. изабран је и постављен за кустоса Геолошког завода Велике школе и асистента на катедри за палеонтологију, 1901. постао је и привремени управник Музеја српске земље,[6] данас Природњачки музеј.[6] Као помоћнике у музеју, имао је, између осталих и сва три брата. Рад на музеју је схватио као своју националну мисију. Имао је заслуге у организацији и уређивању тог музеја. За сталног кустоса геолошког музеја постављен је 1905.[7]
Поред редовних дужности, такође је учествовао у изради планова и програма за минералогију и геологију у средњим школама.[6] У два маха је биран за надзорника основних школа 1890. и 1892, а од 1898. до 1917, је био стално у комисији за полагање професорских испита из јестаственице.[8]
Учествовао је у Балканским ратовима, као комесар чиновничког реда у Муниционом одељењу Дунавске дивизије II позива. У Првом светском рату је био инспекциони контролор, али је у октобру 1915. разрешен војне дужности и вратио се у Београд.[3]
На месту привременог управника Музеја српске земље се налазио све до 1926, када је, по сопственој молби пензионисан, после 38 година рада.[8] По његовом одласку са дужности, на месту управника музеја наследио га је др Душан Стојићевић, кустос зоолог. Радио је и после пензионсања, као изасланик министра просвете за ниже и више течајне испите, широм Југославије, а од 1931. је радио на теренским истраживањима, као спољашњи сарадник Геолошког института Краљевине Југославије.[8]. У Музеју српске земње радио је добровољно све до маја 1931.
Такође се залагао за развој орнитологије. Старао се, не само о увећању збирки птица, већ је скупљао податке о њиховој сеоби и редовно објављивао каталоге музејских збирки птица. Развио је и широку мрежу добављача примерака за збирке. Такође је волео гајено, баштенско и културно биље. На својим путовањима је записивао њихове локалне и дијалетске називе, као и називе њихових делова.[9]
Није се никад женио.[3]
Умро је 5. августа 1938. у Београду. Наредног дана је сахрањен на Новом гробљу у Београду.[3]
Таксони
уредиБавио се пионирским истраживањем фосилне и рецентне фауне. Описао је за науку велики број нових таксона и дао им научне називе. Тако је, поступајући према традицији да се новооткривеним врстима могу давати имена у част личностима које аутор посебно уважава, дефинисао неколико занимљивих таксона[10]:
- (лат. Planorbis nusici), врста пужа, названа према Браниславу Нушићу, који је имао и природњачког дара и као српски конзул у Османском царству, слао палеонтолошки материјал[10]
- (лат. Planorbis popovici), врста пужа, коју је посветио младом геологу Бошку Поповићу, који је погинуо на Церу 1914.[11]
- (лат. Pyrgula radici), по добром пријатељу Владимиру Радићу[11]
- (лат. Micromelania milicevici), по књижевнику Милану Ђ. Милићевићу[11]
- (лат. Valvata bojanovski), по лаборанту Геолошког института, који му је фотографисао све „нове облике“ мекушаца са Косова и Метохије[11]
Академик
уредиБио је дописни члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 3/16. фебруара 1906, а прави члан (Академије природних наука) од 18. фебруара 1922. Са приступном беседом „Развиће неогена у Србији“ (фра. Le développement du néogène en Serbie), проглашен је академиком 28. јануара 1923.[12] У СКА је учествовао у разним комисијама, а потписао је предлоге за пријем многих дописних чланова.[13]
Такође је био члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1905) у разреду Математичко природословном,[13] редовни члан Српског геолошког друштва, Хрватског наравословног друштва у Загребу, бугарског Природоиспитателног друштва у Софији, немачког Малакозоолошког друштва у Франкфурту.[14] Био је редовни члан Професорског друштва и од 1893. члан његове управе.[13]
Дела
уредиНаписао је велики број[7] мањих стручних прилога и реферата за часописе „Наставник“, „Просветни гласник“, „Учитељ“, „Јавор“, „Дело“, „Ловац“, „Геолошки анал Балканског полуострва“.[14]
- „Медитеранска фауна у Раковици“ (1890), штампана је са мањим изменама и на немачком језику
- „Од кладова до Костоца“ (1890)
- „О терцијару Тимочке крајине“ (1891)
- „Земљотреси у Србији 1893 с додатком земљотреса у околним земљама“ (1896)
- „Јестаственички музеји у суседним земљама“ (1897)
- „О раду на подизању Јестаственичког музеја у Србији“ (1902)
Из зоологије се посебно истиче малаколошки:[7]
- „Фораминифери из II медитеранских словјева у Србији“ (1901) палеонотолошка студија
- „Прилози познавању мекушаца из Старе Србије и Македоније“, са описом неких нових врста, њихових одлика и зоографским проматрањима
- „Мекушци из Србије и сувоземни пужеви“, као посебно издање, са зоографском картом Краљевине Србије СКА (1912)
Орнитолошки радови:
- „Списак птица у музеју српске земље“, као коаутор, (1904) и додатак списку (1905)
Одликовања
уредиЗа резултате постигнуте у раду са ученицима у гимназији и Музеју српске земље је одликован Орденом Светог Саве V степена (1899), IV степена (1903), затим III степена (1910) и II степена (1923). На крају каријере је добио Орден Белог орла петог реда (1925).[13]
Извори
уреди- ^ а б Бошковић 1906, стр. 402.
- ^ Пантић & Васић 1997, стр. 153.
- ^ а б в г д ђ Пантић & Васић 1997, стр. 154.
- ^ а б в Бошковић 1906, стр. 403.
- ^ а б Пантић & Васић 1997, стр. 156.
- ^ а б в Бошковић 1906, стр. 404.
- ^ а б в Хаџи 1928, стр. 373.
- ^ а б в Пантић & Васић 1997, стр. 157.
- ^ Пантић & Васић 1997, стр. 182.
- ^ а б Пантић & Васић 1997, стр. 187.
- ^ а б в г Пантић & Васић 1997, стр. 188.
- ^ Никић, Жујовић & Радојчић-Костић 2007, стр. 233.
- ^ а б в г Пантић & Васић 1997, стр. 183.
- ^ а б Бошковић 1906, стр. 405.
Литература
уреди- Бошковић, Стојан (1906). „Биографије: Петар Павловић”. Годишњак. Београд: Српска краљевска академија. XIX: 402–409. Приступљено 19. 5. 2018.
- Пантић, Никола; Васић, Војислав (1997). Сарић, Милоје Р., ур. Живот и дело српских научника, Књига 2 (PDF). Београд: САНУ. ISBN 86-7025-256-2. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 05. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2018.
- Никић, Љ.; Жујовић, Г; Радојчић-Костић, Г. (2007). Стипчевић, Никша, ур. Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947). Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 233. Приступљено 19. 5. 2018.
- Хаџи, Јован (1928). Станојевић, Станоје, ур. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка књига 3 (Н-Р). Загреб: Биоблиографски завод д.д. стр. 373.
