Пећине испоснице у клисури реке Мируше
Пећине испоснице у клисури реке Мируше налазе се јужно од Клине, на Косову и Метохији, у сливу реке Мируше y средњем веку зване Љубижња. Представљају непокретно културно добро као споменик културе.[1][2]
| Пећине испоснице у клисури реке Мируше | |
|---|---|
 Пећине испоснице | |
| Опште информације | |
| Место | Уљарице |
| Општина | Клина |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1100—1400. |
| Тип културног добра | споменик културе |
| Надлежна установа за заштиту | Покрајински завод за заштиту споменика културе Косова и Метохије |
Положај уреди
Испоснице се налазе у кањону реке Мируше, y средњем току са десне стране реке Мируше, y њеном најужем кањону и северној литици изнад последњег језера, око 15 km југоисточно од општинског средишта Клине, у јужном делу планине Гремник, на надморској висини од 572 метра, на стрмим литицама висине 200 метара.
Окружене су парком природе Мируша, који представља једну од најлепших природних знаменитости Косова и Метохије. Подручје „Мируша“ се налази у Метохијској котлини, на додиру два географска краја Метохије и Прекорупље, простране површине у оквиру Мирушке котлине и Подриме, долинског краја поред Белог Дрима, на територији општина Клина и Ораховац.[3]
Завршетак кањона Мируше богат је крашким облицима рељефа, као што су вртаче, шкрапе и пећине, које вертикално пресецају читав зид кањона. Кроз Душку пећину, највећу пећину од њих десет, протиче поток, правећи језерца, поноре и мање водопаде.
На врху кречњачке литице Црвене стене, налазе се две пећине - Душке у којима су за време Турака била склоништа и испоснице српских калуђера.[4] У подножју Црвене стене са пећинама je јако врело хладне и веома питке воде које избацује преко 20 литара воде y секунди.
Историја и изглед уреди
Није познато када ce први пут јавио данашњи назив реке Мируше. Зна ce непобитно да ce y средњем веку звала Љубижња. Њено старо име ce сачувало y имену садашњег села Љубижде коje ce налази на десној обали y горњем току реке. Садашње име Мируша српски житељи околних села везују за миран ток доњег дела реке која по изласку из кањона заиста тече мирно и једва приметно.[1] У сливу данашње реке Мируше налази ce неколико старих села y којима постоје остаци црквених споменика познатих из средњовековних историјских извора. Међу њима су: Бања, Блаце, Волујак, Горачево, Градиште, Гребник, Доманег, Душа, Илијина црква, Козник, Лабићево, Љубижда, Мируша, Понорац, Сврхе и Уљарице — две пећине испоснице, које међу свим срењовековним српски. споменицима у сливу реке Мируше имају најзначајније место. Назване су Уљарице по бројним ројевима пчела које су некада настањивале а и сада настањују ове пећине.[а] У њиховом окружењу могу се наћи заштићене биљне врсте попут косовског божура и гороцвета.[4]
{{цитирање|На основу остатака грађевина, сачуваних делова живописа и фрагмената фресака нађених y шуту, делова судова од керамике и стакла, као и аналогијом са споменицима: испосницама Петра Коришког код Призрена, испосницом Св. Николе y клисури Призренске Бистрице, испосницом Русиницом и низом испосница y Матоском потоку више Мушутишта, као и Дечанскобелајским испосницама о којима постоје поред остатака грађевина и фрескосликарства и очувани писани историјски подаци — сматра ce y науци да и ове пећине испоснице спадају y истовремено хронолошки настале споменике српске средњовековне уметности, односно y време око 1350. године.[7][8]
Испосница Велика црква уреди
За већу од двеју испосница (звану Велика црква) претпоставља се да је настала у 14. веку, као и да је два века касније у њој обновљен испоснички живот. У испосницу се улази кроз отвор простран и окренут према југозападу. Са јужне стране призидан је зид средњовековне цркве утемељен на самој стени. Дебљина зида y доњим деловима износи од 90 до 100 cm. Са унутрашње стране очуван je y висини од 30 до 80 cm a са спољашње и до 100 cm. Пећина црква je при дну широка 4 m a висока на улазу 3,5 m. Од улазног дела води пећински канал исте ширине и висине y дубину стене око 10 m, a потом ce раздваја y два ужа процепа који су дуги 16 односно 52 m и на крају ce завршавају обрушеним материјалом и глином. Дно пећине je испуњено облуцима стене и земљом црвеницом преко које je слој глине.[7]
У цркви су приликом истраживања нађени фрагменти фресака, олтара (часне трпеза) и молитвеник, као и делови керамике и стаклене посуда суженог врата чија je горња ивица била ојачана зрнасто. Ова стаклена посуда доказује да je ова пустиножитељска насеобина била снабдевена и вреднијим примерцима црквених сасуда потребних за вршење верских обреда и свакодневни живот испосника.
Испосница Мала црква уреди
У мањуиспосници (Мала црква), која је удаљена 30 метара од Велике цркве улази се кроз отвор висок 3,5 и широк 1,5 до 2,5 метара. Десна страна пећине je вертикална и глатка стена a лева коса и y правцу раседања ссастоји се од слојева кречњака.[7]
До пре пар деценија постојала делимично сачувана представа Силаска Светог Духа на апостоле и представом Космоса y доњем делу. Композиција која је јако оштећена зубом времена и скрнављењем сваким даном све више нестаје.[9][7]
Основ за упис у регистар уреди
Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини, бр. 231 од 31.5.1962.г. Закон о заштити споменика културе (Сл. гласник НРС бр. 51/59).
Напомене уреди
- ^ Уљарица — улиштима шумских пчела које и сада настањују пећине. Називи Уљарице и речи: улиште, улијари, уљаник и сличне потичу од старословенске речи пореклом из балтичкословенског, прасловенског и свесловенског корена која ce одржала y свим словенским језицима: српском, бугарском, руском, чешком, словеначком и другим за појмове: пчеле, пчеланици, кошнице и пчеларе. Сачувана je и y албанском језику као „улиште" за кошницу.[5][6]
Извори уреди
- ^ а б Петровић & Стајић 1966, стр. 333–336.
- ^ Ђукић 1971, стр. 15.
- ^ Влашковић 2020.
- ^ а б Опанак 2020.
- ^ Рјечник ЈАЗУ 1971, стр. 523, 531.
- ^ Скок 1973, стр. 543.
- ^ а б в г Ивановић 1987, стр. 199–211.
- ^ Ђурић 1974, стр. 213.
- ^ СК-САНУ 141.
Литература уреди
- Ђукић, Драган (1971). Косово, знаменитости и лепоте. Приштина: Туристички савез Косова. COBISS.SR 78616332.
- Влашковић, Зоран (3. 11. 2020). „Бајковити кањон реке Мируше”. Илустрована Политика. Архивирано из оригинала 23. 9. 2023. г.
- Катарина (6. 10. 2020). „Нестварна лепота кањона реке Мируше: Са својим водопадима и језерима представља једну од најлепших знаменитости Косова и Метохије”. Опанак. Архивирано из оригинала 15. 8. 2022. г.
- Антонијевић, Снежана; Чворовић, Зоран (18. 10. 2015). „Заштита и очување српске националне баштине на простору Метохије”. Срби на окуп!. Архивирано из оригинала 28. 12. 2023. г.
- Скок, Петар (1973). „Уљарица”. Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика. књ. 3. Загреб: ЈАЗУ. COBISS.SR 18468879.
- Ивановић, Милан (1987). „Испоснице Уљарице и остаци српских цркава y сливу реке Мируше, средњовековне Љубижње” (PDF). Саопштења. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. XIX. COBISS.SR 1024020867. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 12. 2023. г.
