Википедија

Богдан Шупут

српски сликар

Богдан Шупут (Сисак, 6. септембар 1914 — Нови Сад, 20. јануар 1942) је био српски сликар, члан групе „Десеторица“.

Богдан Шупут
Богдан Шупут, српски сликар
Лични подаци
Датум рођења(1914-09-06)6. септембар 1914.
Место рођењаСисак, Аустроугарска
Датум смрти20. јануар 1942.(1942-01-20) (27 год.)
Место смртиНови Сад, Краљевина Мађарска
Уметнички рад
РегијаСрпско сликарство

Биографија уреди

Са девет година сели се са родитељима у Нови Сад. Похађа Државну мушку гимназију у Новом Саду, а касније уписује Краљевску уметничку школу у Београду, а професори су му Бета Вукановић, Драгослав Стојановић, Симеон Роксандић, Љуба Ивановић и Никола Бешевић. Сматрајући га својим најдаровитијим учеником, Љуба Ивановић га је наговарао да се посвети искључиво графици, а када је 1937. основана Академија ликовних уметности у Београду, предлагао га је и за свог асистента. Међутим, Шупут који је у међувремену био у Паризу (Матица српска га је послала на Париску међународну изложбу као младог талентованог уметника) и одушевио се колоритом и сликањем уљаним бојама одбија понуду свог омиљеног професора. Сарадник Студентске матице у Новом Саду постаје 1935. године. Истовремено почиње да објављује графике и карикатуре у новосадским листовима „Дан“ и „Reggeli Újság“, као и у београдској „Политици“ и „Ошишаном јежу“.

 
Богдан Шупут, Поглед са Банстола према Дунаву (1938), Галерија Матице српске у Новом Саду

Од 1936. до 1938. похађа Академски течај на Уметничкој школи у Београду, с ког се исписује да би отишао у Париз на сликарско усавршавање. Тамо учествује у оснивању Удружења југословенских ликовних уметника који живе у Паризу, 1938. године. У то време објављује графике са социјалном тематиком у алманаху „Војвођански зборник“ и часопису „Наш живот“ у Новом Саду.

Група „Десеторица“ уреди

Из Париза се у Нови Сад враћа 23. јуна 1939. године и постаје члан групе „Десеторица“,[1] у којој су поред њега били и Љубица-Цуца Сокић, Даница Антић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић, Никола Граовац, Душан Влајић, Бора Грујић и Миливој Николајевић. Непосредно после формирања групе „Десеторица“, њени чланови су од 25. фебруара—7. марта 1940. године приредили заједничку изложбу у великој сали Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ у Београду. По оцени ликовног критичара: Богдан Шупут је неоспорно најјачи и најизразитији таленат из ове симпатичне групе.[2] Средином марта 1940. године Шупут посећује Улцињ, а у августу рудник Љубију, ради одмора и у потрази за новим сликарским мотивима. На јесен исте године одлази на служење војног рока у Сарајево. У априлском слому Југославије, 1941. године, доспева у немачко заробљеништво. У заробљеничком логору Сталаг IV А у Олберсдорфу, у Саксонији, припада илегалној организацији „Друг“, али је активан у културно-уметничком животу и ради сценографију за тамошње приредбе. Успева да изађе из логора 1. новембра 1941, и после једанаест дана стиже у Нови Сад, али је 23. јануара 1942. године стрељан заједно са мајком и тетком у рацији коју су извршили мађарски фашисти.[3]

Опус уреди

 
Богдан Шупут, Глава младића (1934)
 
Богдан Шупут, Портрет старца (1934)

Преминувши у двадесет осмој години живота, за собом је оставио малобројан опус од чега је 84 уљаних слика, 43 графике, 38 акварела, а највећи део чине цртежи цртани угљеном, кредом или тушем, од којих већина представља актове, портрете и пејзаже. Шупутово уметничко дело, настало за свега неколико година, поседује уједначене стилске и естетске вредности. Поједини радови спадају у врхунска остварења поетског реализма у српском сликарству четврте деценије 20. века. Учествовао је на деветнаест што самосталних што групних изложби. Иако по вокацији сликар, успешно се бавио и графичком делатношћу у техници дрвореза и линореза.

Његова лепа појава остављала је утисак на пролазнике. Видео сам у Паризу, не једанпут, како се људи окрећу, али Богдан као да није опажао своју лепоту, јер је Аполон у многобројним људским инкарнацијама изабрао и једну стидљиву и расејану. Уосталом, био је сликар, човек који тражи лепоту и срећу изван своје личности. Судећи по његовом младалачком сликарству, често невеселом, показивао је, с времена на време, знаке сакривене меланхоније, или можда, извесно узнемирење и предосећање трагедије. Понашао се као човек који се родио безброј пута.

— Предраг Пеђа Милосављевић

Богдан Шупут је рођен у првом, а убијен у Другом светском рату. Смрт га је прекинула у узлазној линији. Био је велика нада и најталентованији сликар у својој генерацији. Његово плодно уметничко стваралаштво било је интензивно и краткотрајно, згуснуто, у једном даху. Остао је да живи у сећању својих пријатеља и поклоника ликовне уметности као вечно млад, насмејан, драг, изузетно даровит и врстан сликар, графичар, карикатурист, фанатично одан уметности и уверен у своје могућности, чија су дела привлачила пажњу текуће ликовне критике и љубитеља, а нека од њих представљају значајне антологијске вредности. Осим у приватном власништву, Шупутови радови налазе се у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју савремене уметности у Београду, Модерној галерији у Загребу, Спомен-збирци Павла Бељанског, Галерији Матице српске и Галерији савремене ликовне уметности у Новом Саду и у Галерији Народног музеја у Смедеревској Паланци. Његовим именом названа је једна улица и средња школа за примењену уметност у Новом Саду.

Галерија уреди

  •  
    Аутопортрет III , Музеј савремене уметности у Београду
  •  
    Предео из Фрушке горе, Музеј савремене уметности у Београду
  •  
    Кабаре “Boule Blanche“, Галерија Матице српске у Новом Саду
  •  
    Са Марне, Народни музеј у Београду
  •  
    Акт, 1930.
  •  
    Данте, 1930.
  •  
    Портрет девојке
  •  
    Портрет, 1930
  •  
    Седећи женски акт
  •  
    Мотив са Петроварадина, 1935.
  •  
    Кућа са доксатом, 1935.
  •  
    Новосадски мост
  •  
    Охрид, 1935.
  •  
    Седећи женски акт у профилу
  •  
    Кратово, 1936.
  •  
    Нови Пазар, 1936.
  •  
    Акт жене са подигнутом рукокм, 1936.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ никола Тасић: "Историја Београда", Београд 1995.
  2. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. март 1940.
  3. ^ Александар Декански: "Eo Ypso", Сремака Митровица 2014.

Литература уреди

  • Сликар Богдан Шупут, Вера Јовановић, Издавач: Спомен збирка Павла Бељанског, 1984.;
  • Мала енциклопедија Просвета, Београд 1986.;
  • Богдан Шупут: цртежи и слике, (каталог, уредила Јасна Јованов), Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2001. 2001.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богдан_Шупут&oldid=25691648”