Врата од утробе
Врата од утробе су роман југословенског књижевника Мирка Ковача, првобитно објављен 1978. у издању загребачке издавачке куће Напријед. Неретко се сматра његовим најбољим романом.
 Треће издање у издању БИГЗ-а (прва два издања изашла су у изд. кући Напријед) | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Мирко Ковач |
| Земља | Југославија |
| Издавање | |
| Издавање | 1978: Напријед |
У овом роману-хроници приповеда се о животима становника малог херцеговачког места Л. Хроничарски елементи везани су за ток имплицитног наратора чије испрекидано приповедање обухвата догађаје пре, током и непосредно после Другог светског рата.[1] Иако је приповедач романа, по многим одликама, објективан и неутралан хроничар, он не крије да пише о трагичној судбини своје породице и других ликова које је познавао.[2]
Књижевна критика је роман дочекала похвалама. Награђен је НИН-овом наградом за најбољи роман 1978. године и Наградом Жељезаре Сисак, а потом и наградом Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 1979. године.[3] Књижевни историчари га сматрају једним од важнијих романа првог таласа постмодернизма у југословенској књижевности. Иако су прва издања штампана на српском језику, а роман је уз дозволу аутора објављен 1981. у Нолитовој едицији 50 најбољих српских романа,[2] Мирко Ковач је након сукоба са српским националистима и пресељењем у Ровињ почетком деведесетих, одлучио да стил романа прилагоди хрватском језику, те је касније и штампан у едицијама најбољих хрватских романа.
Садржај уреди
Условно за главни приповедачки ток у роману може се узети судбина приповедачевих родитеља Росе и Стјепана К. У првом поглављу се приповеда о породичном пореклу и родослову, док су Роси и Стјепану посвећени друго, осмо, једанаесто, дванаесто и тринаесто поглавље. Наравно, они у осталим поглављима нису заборављени већ су индиректно присутни или се спомињу у корелацији са другим јунацима.
Отворена структура романа омогућила је Ковачу да унесе већи број ликова, а све личности су обједињене местом збивања – мали град Л. У Херцеговини. Житељима места Л. посвећена су четири поглавља. О судбини Димитрија В. комунисти, првоборцу и представнику комунистичке власти, и његовом брату Милутину приповеда се у трећем поглављу, о Стјепановом трговачком помоћнику у дућану Ђурици Мркајићу у шестом, о Паолу Мензеу у седмом, а о Стјепановом брату Томиславу К. у десетом поглављу.
Поред ових поглавља исприповеданих у хроничарском стилу, у роману постоје два поглавља која се заснивају на другачијим стратегијама приповедања; четврто поглавље је у виду писама фра Иноћенција свом пријатељу Стјепану, а девето је у виду календара које исписује Стјепан. Ти календраи се могу сагледавати као унутрашња хроника у оквиру хронике јер имају све одлике интимног дневника у коме је записана мудра порука о животу.[1]
Књижевна критика уреди
Хрватски књижевник Миљенко Јерговић је у есеју, где се присећао свог познантства са Ковачем и његовог стваралаштва, истакао:
| „ | Ковач је хиперреалист, квазидокументарист, произвођач чаролија, велики породични и завичајни писац. Оно што он упетља у “Вратима од утробе” не би распетљао ни најспособнији полицијски истражитељ, ни књижевни аналитичар, текстолог, детектив – ако такви још и постоје у овоме језику – али ништа ту није наметљиво, сувишно ни оптерећујуће. Прича тече онако како тече вријеме. Неравно и скоковито.[4] | ” |
Филмска адаптација уреди
Ковач је на основу романа написао сценарио за филм „Вечерња звона” који је приказан 1986. Филм је режирао Лордан Зафрановић, а главне улоге су играли Раде Шербеџија, Петар Божовић и Миодраг Кривокапић.
Референце уреди
- ^ а б Mareš, Danijela. „Mirko Kovač: postmodernizam i proza”. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu. God. 36, br. 371/372 (jan-feb. 1990): 23—25.
- ^ а б Рибникар 1981, стр. 339.
- ^ „Intervju”. .yugopapir.com. Приступљено 11. 9. 2020.
- ^ Miljenko Jergović, “Vrata od utrobe” roman je o Hercegovini, o biblijskom Jobu i o komunizmu, www.jergovic.com, 08. 10. 2016. (Pristupljeno: 11. 9. 2020)
Литература уреди
- Рибникар, Владислава (1981). „Поговор” у Мирко Ковач Врата од уторбе. Београд: Нолит.
