Википедија

Пољско просветитељство

Идеје доба просветитељства у Пољској су се развиле касније него у западној Европи, пошто је пољска буржоазија била слабија, а шљахта (племство) култура ( сарматизам) заједно са политичким системом Пољско-литванске заједнице (Златна слобода) у дубокој кризи. Период пољског просветитељства започео је 1730-1740-их година, достигавши врхунац за време владавине пољског краља Станислава II Августа Поњатовског (друга половина 18. века), опао је са Трећом поделом Пољске (1795) – националном трагедијом која је инспирисала кратак период сентименталног писања – и завршио се 1822, замењен романтизмом.[1]

Историја уреди

Пољско просветитељство, иако је делило многе заједничке квалитете са класичним просветитељским покретима западне Европе, такође се разликовало од њих у многим важним аспектима. Велики део мисли западног просветитељства еволуирао је под опресивним апсолутним монархијама и био је посвећен борби за више слободе. Западни мислиоци су желели Монтескјеово одвајање и равнотежу моћи како би ограничили скоро неограничену моћ својих монарха. Пољско просветитељство се, међутим, развило у сасвим другачијој позадини. Пољски политички систем био је скоро супротан апсолутној монархији: пољски краљеви су били бирани и њихов положај је био веома слаб, са већином овлашћења у рукама парламента (Сејма). Пољске реформе желеле су елиминацију закона који су трансформисали њихов систем у скоро анархију, као резултат злоупотребе гласања консензусом у Сејму (либерум вето) што је паралисало Комонвелт, посебно у време династије Ветин, умањујући Пољску од главног европског играча марионете својих суседа. Дакле, док су људи просветитељства у Француској и Пруској писали о потреби за већом провером и равнотежом својих краљева, пољско просветитељство је било усмерено на борбу против злоупотреба које су проистекле из превише контроле и равнотеже.

 
Портрет породице Прозор, Францишек Смуглевич, 1789

Ту разликама није био крај. Грађани и буржоазија доминирали су западним просветитељским покретом, док је у Комонвелту већина реформатора долазила из шљахта (племства). Шлаљта Комонвелта (која чини 10% њеног становништва) сматрала је идеју једнакости једним од темеља своје културе, а реформатори су се борили да је прошире на друге друштвене класе. Верска толеранција је била идеал Шљахте.

Устав из 1791. године уреди

Идеје тог периода су на крају довеле до Устава од 3. маја 1791. и других реформи (попут стварања Комисије за национално образовање, првог министарства образовања у свету) које су покушале да трансформишу Комонвелт у модерну уставну монархију. Иако су покушаји политичких реформи били осујећени грађанским ратом (Тарговичка конфедерација) и војном интервенцијом суседа Комонвелта, која је завршила поделом Пољске, културни утицај тог периода трејао је дуги низ година у пољској култури.[1]

Идеје пољског просветитељства имале су значајан утицај и у иностранству. Од Барске конфедерације (1768) преко периода Великог Сејма па све до устава од 3. маја 1791. године, Пољска је доживела велики учинак политичког, посебно уставног, писања.

 
Библиотека Залуских, прва јавна библиотека у Пољској, у изградњи . 1801 акварел Зигмунта Вогела. Народни музеј, Варшава

Важне институције просветитељства укључивале су Народно позориште које је 1765. у Варшави основао краљ Станислав II Август Поњатовски; а у области напредног учења: Комисија народне просвете коју је Сејм основао 1773; Друштво за основну књигу ; као и кадетски корпус (витешка војна школа) између осталих. У ширењу поља знања, убрзо након подела, 1800. године, основано је Друштво пријатеља науке. Популарне новине укључивале су Монитор и Zabawy Przyjemne i Pożyteczne (игре пријатне и корисне).

Значајне личности уреди

Архитектура уреди

 
Римско позориште на Острву (1790—1793), пратилац Палате на води .

Центар неокласичне архитектуре у Пољској била је Варшава за време владавине Станислава II Августа Поњатовског.[2] Класицизам је дошао у Пољску у 18. веку. Најпознатији архитекти и уметници који су радили у Пољској били су Доминик Мерлини, Јан Кристијан Камзецер, Шимон Богумил Зуг, Станислав Завадски, Ефраим Шрегер, Антонио Кораци, Јакуб Кубицки, Кристијан Пјотр Ајгнер, Вавржињец Гуцевич и Бертел Торвалдсен.

Прва етапа, названа станиславенским стилом, праћена готово потпуном инхибицијом и периодом познатим као класицизам Конгресног краљевства.[3] Најпознатије грађевине станиславског периода укључују Краљевски замак у Варшави, који су обновили Доминик Мерлини и Јан Кристијан Камзецер, Палата на води, Кроликарниа и палата у Јаблони.

Из периода Конгресног краљевства су Палата Коњецполски и црква Светог Александра у Варшави, Сибилин храм у Пулавима, обнављени замак Ланцут. Водећа личност у Конгресној краљевини био је Антони Кораци.[4] Кораци је направио комплекс Банкског трга у Варшави, зграде Трезора, Приходова и Владине комисије, зграду Сташићеве палате, палате Мостовски и пројектовао Велики театар.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Jerzy Snopek, "The Polish Literature of the Enlightenment." Архивирано 2011-10-05 на сајту Wayback Machine (PDF 122 KB) Poland.pl. Retrieved October 7, 2011.
  2. ^ John Stanley (March—June 2004). „Literary Activities and Attitudes in the Stanislavian Age in Poland (1764–1795): A Social System?”. findarticles.com. Архивирано из оригинала 2011-05-14. г. Приступљено 2009-04-23.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Manfred Kridl (1967). A survey of Polish literature and culture. Columbia University Press. стр. 192, 343. 
  4. ^ Wojciech Słowakiewicz (2000). Wielka encyklopedia polski (на језику: пољски). Fogra. Архивирано из оригинала 14. 05. 2016. г. Приступљено 17. 05. 2022. 

Литература уреди

  • Manfred Kridl (1967). A survey of Polish literature and culture. Columbia University Press. стр. 192, 343. 

Додатна литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пољско_просветитељство&oldid=27678123”