Рашко Димитријевић
Рашко Димитријевић (Београд, 15. март 1898[1] — Београд, 30. јул 1988) био је српски књижевник, есејиста, професор универзитета и преводилац са француског и немачког језика на српски.[2]
Рашко Димитријевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 15. март 1898. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 30. јул 1988. (90 год.) |
| Место смрти | Београд, Југославија |
Биографија
уредиРођен је у Београду, у чувеној улици "Код два бела голуба", у грађанској породице интелектуалаца. Деда је био лични лекар српског краља Петра Карађорђевића, а отац др Васа Димитријевић такође београдски лекар. Завршио је основну школу, Другу београдску гимназију[3] и Филозофски факултет у родном граду. Матурирао је приватно због рата и болести 1918. године. Пре студија филозофије започео је студије медицине у Француској у Монпељеу, ћелећи да настави породичну традицију али је одустао. Наставничку каријеру је започео у Великом Бечкереку где је 1923. године[4] постављен за "предметног учитеља" у тамошњој гимназији. Професор Реалне гимназије у Земуну 1924—1930, Реалке у Београду 1930-1938,[5] Ликовне академије у Београду 1940—1949, уредник у Издавачком предузећу „Просвета” 1949—1955, предавач и виши предавач на Филолошком факултету у Београду (Катедра за Општу књижевност са теоријом књижевности) 1955—1968.[2] Студирао у Монпељеу 1919—1920, Стразбуру и Паризу 1922—1923, боравио у Паризу 1927, 1955, 1961. и 1967. и Швајцарској 1959. Аутор две посебне публикације (Књига о планини, 1938, и Алфонс Доде и Прованса, 1939) и више студиозних предговора (о Ален-Фурнијеу, Госпођи де Севиње, Жоржу Дијамелу, Молијеру и др.). У часописима и дневним листовима објавио велики број песама, путописа, приказа и огледа (о Рилкеу, Доржелесу, Жаму, Шуберту, Сигрид Ундсет итд.). У листовима La Yougoslavie и L’Echo de Belgrade публиковани су преводи неколико одломака из Књиге о планинама и чланци писани на француском а необјављени на српском. Објавио је роман Ка висинама и ћутању 1982. и књигу есеја Са другима и собом 1984. Важио је за једног од најбољих беседника и преводилаца свога времена, ерудита, педагог, изузетан пијаниста и предавач.[6]
Преводилачки рад
уредиПреводилачким радом почео је да се бави 1927. године. Један је од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије 1951. Међу његове најзначајније преводе спадају многа позната дела светске књижевности: Алфонс Доде: Малишан, 1930; Оноре де Балзак: Урсула Мируе, 1961, Евина кћи, 1935, Саразин, 1936; Жорж Санд: Ђавоља бара, 1935; Дени Дидро: Рамоов синовац, 1963 (са Хаимом Алкалајем), Фаталиста Жак и његов господар, 1947; Хајнрих фон Клајст: Земљотрес у Чилеу, 1950; Молијер: Смешне прециозе, 1952; Жан Касу: Лепа јесен, 1952; Ален Фурније: Велики Мон, 1953; Мадам де Севиње, Изабрана писма, 1953; Жан Жироду: Из провинције, 1965; Жорж Дијамел: Олујна ноћ, 1955, Хроника породице Паскије, I—VII 1957—1959 (са Слободаном А. Јовановићем); Франсоа Моријак: Тереза Декерју, 1956, Крај ноћи, 1956; Жан Ануј: Антигона. 1956; Волфганг Хилдесхајмер: Турандот, 1960; Фридрих Диренмат: Двојник, 1962; Пол Клодел: Размена, 1962. итд.[7]
Референце
уреди- ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 152.
- ^ а б „ДИМИТРИЈЕВИЋ Рашко”. snp.org.rs. Приступљено 24. 1. 2022.
- ^ Јелачић Србуљ, Виолета (2016). Филолошка гимназија: Запис Друге београдске гимназије у Филолошкој гимназији: 1870–2015. Београд: Филолошка гимназија. стр. 126. ISBN 978-86-919491-0-5.
- ^ "Просветни гласник", Београд 1. новембар 1923.
- ^ "Просветни гласник", Београд 1938.
- ^ Димитријевић, Рашко, на сајту Енциклопедија Српског народног позоришта (приступљено 17. децембра 2018).
- ^ Савремени књижевни преводиоци Југославије (именик), Београд, „Култура”, 1970.
Спољашње везе
уреди- Рашко Димитријевић (1898—1988) Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2016), на сајту „Ризница српска — књижевност” (приступљено 17. децембра 2018).
- Рашко Димитријевић, на сајту „Аудио и фото архив Симић” (приступљено 17. децембра 2018).
- Марина Вулићевић: Београд и људи Рашка Димитријевића, на сајту дневног листа „Политика” (приступљено 17. децембра 2018).
