Отворите главни мени

Римски уговори (1941)

(преусмерено са Римски уговор (1941))

Римски уговори (итал. Trattato di Roma) низ су од три уговора потписана 18. маја 1941. године између Независне Државе Хрватске и Краљевине Италије у палати Венеција у Риму. Иако је имао више ставки, у историји је највише остао упамћен дио везан за разграничење држава. Према том уговору, који су потписали Анте Павелић и Бенито Мусолини, Италија је добила територијално проширење на дијелове Хрватског приморја и Горског котара, као и дио Далмације.[1]

Према одредбама трећег римског уговора „Краљевина Хрватска” би постала италијански протекторат, али је у стварности утицај нацистичке Њемачке на власт у Загребу увијек био јачи од утицаја Италије. Преузете уговорне обавезе ниједна од страна није добронамјерно извршавала: власт у Загребу успијевала је да већину својих неравноправних обавеза изигра, или да учини да оне остану мртво слово на папиру; а италијанске војне и цивилне власти у другој и трећој зони понашале заправо као окупацијска сила која се мало или нимало није освртала на локалне органе власти државе под својим наводним протекторатом.[2]

ПозадинаУреди

Павелић је преговарао са Италијом још од 1927. о уступању дијелова Далмације Италији у замјену за италијанску подршку независној Хрватској.[3][4] У биљешци о Љубљанским преговорима од 25. априла 1941. наводи се како Павелић тврди да би га остваривање захтјева грофа Ћана (препуштање територија од Ријеке до Боке Которске) довело до пада. Иако је Павелићева пратња било непопустљива у погледу предавања територије насељеног Хрватима Италији, сам Павелић је већ тад био спреман на територијалне уступке и персоналну унију или монархију са савојским принцом на челу.

Садржај уговораУреди

 
Мапа НДХ од 1941. до 1943. године са подјелом на њемачку и италијанску окупациону зону

Римски уговори су заправо три засебна документа:

  • Споразум о питањима војничкога значаја, која се односе на јадранско приморско подручје — други је документ који се односи на јадранско приморско подручје, а којим се НДХ обвезала да ће острва и морска обала ставити под италијанску контролу (тзв. Прва зона) неће подизати војне објекте, а да у шурим далматинском залеђу неће дизати никакве војне објекте, нити држати ратну морарицу (тзв. Друга зона);[6]
  • Уговор о јамству и сурадњи између Краљевине Хрватске и Краљевине Италије — трећи је документ којим је Италија постала гарант политичке независности „Краљевине Хрватске”, италијанско покровитељство у спољнополитичким и војним питањима, а било је предвиђено такође и валутно и царинско удруживање.[7]

Једна од одредница Римских уговора била је и крунисање савојског принца Ајмонеа од Торина за хрватског краља под именом „Томислав II”.

Одмах након склапања споразума Италија је направила нову административну подјелу уступљених подручја. Дијелове Хрватског приморја и Горског котара, с острвима Крком и Рабом, прикључила је Ријечкој провинцији, а анектирани дијелови Далмације и Боке которске с острвима, заједно с бившом Задарском провинцијом, ушли су у састав Гувернатората Далмација, тако да је Далмација опет била административно подијељена на три покрајине: Задарску, Сплитску и Которску.

Високи трошкови италијанских окупацијских трупа — око 200.000 војника, тј. више од властитих оружаних снага НДХ — као и трошкови италијанских полицијских снага и цивилних чиновника који су надзирали домаћу цивилну управу наплаћивали су се из прорачуна НДХ.

Територијални уступци су се свели предавање већег дијела Далмације с неким већим градовима, док НДХ добивј излаз на море у бившим срезовима Нови, Сењ, Цриквеница и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на слабо развијеном подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остала су и острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маун, Локрум, Лопуд и Колочеп. Посебну конвенцију је требало закључити у вези с управним уређењем града Сплита, предграђа Каштела и острва Корчула. НДХ је захтијевала аутономију за та подручја, што Италија није била вољна пружити.

ПосљедицеУреди

Краљевина Италија је потписане уговоре поштовала у оној мјери која је њој одговарала. Тако је у Сплиту — за којег је уговором прописано да ће имати некакав посебан статус, a гдје су италијанске власти сасвим развластиле усташе већ 21. априла 1941. године — у првом броју часописа Сан Марко (који се издавао у Сплиту) од 29. априла 1941. године објављена одлука да се у граду смију истицати само италијанске заставе, а да у јавним просторима морају бити истакнуте слике италијанског краља и Мусолинија; убрзо су у Сплит довели велики број италијанских чиновника, који су одатле управљали ширим подручјем НДХ окупираним од Италијана у којем су намјеравали успоставити италијанску цивилну управу.[8]

Италијански принц Ајмоне 18. маја 1941. службено постаје хрватски краљ Томислав II на свечаности у Квириналској палати. Ајмонеа језа краља именовао његов рођак, Виторио Емануеле III.[9] При примању Звонимирове круне узео је име Томислав II, у част првог хрватског краља Томислава.[10] Предвиђено је да се крунисање одржи у Томиславграду, али је Ајмоне одбио отићи у Хрватску због кризе око „далматинског питања”, као и због става да су Римски уговори непријатељ хрватско-италијанском помирењу.[11] Други разлог његовог не доласка у Хрватску је страх за личну сигурност.[12]

У добро планираном настојању да онемогуће успоставу функционалне хрватске државе,[13] која би могла осујетити италијанску политику овладавања Јадраном као својим унутрашњим морем (такве планове је Италија имала заправо с цијелим источним Средоземље, одатле и италијанска инвазија на Албанију 1939, Грчку 1940. и формирање „вазалне” Краљевине Црне Горе с италијанским краљем као сувереном) и стратешком овладавању излазом средње и источне Европе на Средоземље, Италијани саботирају успоставу власти НДХ на подручју своје окупацијске зоне и подупиру формирање четничких јединица: такво у суштини непријатељско настојање Италије према НДХ је већ средином 1941. год. посве очито и усташком врху, као и њемачким представницима у Загребу.[14]

Након четничко-партизанских устанака 1941. године (устаници су се тек касније међусобно подијелили на партизане и четнике), којег су у великој мјери организовали и италијански агенти (тако у аутобиографској књизи износи сам вођа устанка у Србу Гојко Половина[15]), Италијани су за незадовољство локалног становништва оптужили усташе — што и није било неутемељено, нарочито када је питању незадовољство Срба. На подручју своје окупацијске зоне (тзв. 2. зона) — тј. приближно на половини НДХ — с октобром 1941. године Италијани у суштини замјењују власт НДХ својом окупационом влашћу, која укључује такође и компоненту цивилне власти.[16]

Раскид уговора и одлуке ЗАВНОХ-аУреди

Након Капитулације Италије 8. септембра 1943. године, Анте Павелић је 10. септембра 1943. године једнострано прогласио раскид уговора.[2]

Истовремено, тачније 20. септембра 1943. године, донесена је одлука Земаљског антифашистичкој вијећа народног ослобођења Хрватске о прикључењу Истре, Задра и осталих окупираних крајева Хрватској.[17]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Rimski ugovori | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr (на језику: хрватски). Приступљено 22. 2. 2019. 
  2. 2,0 2,1 Degan, Vladimir-Đuro (15. 9. 2008). „Pravni aspekti i političke posljedice rimskih ugovora od 18. svibnja 1941. godine”. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu (на језику: хрватски). 45 (2): 265—278. ISSN 0584-9063. 
  3. ^ Bosworth 2007, стр. 112–113.
  4. ^ Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia: 1941 - 1945 (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 30—31. ISBN 9780804779241. Приступљено 9. 4. 2019. 
  5. ^ Ugovor o odredjivanju granica izmedju Kraljevine Hrvatske i Kraljevine Italije. 18. 5. 1941 — преко Викизворника.  line feed character у |title= на позицији 5 (помоћ)
  6. ^ Sporazum o pitanjima vojničkoga značaja, koja se odnose na jadransko primorsko područje. 18. 5. 1941 — преко Викизворника.  line feed character у |title= на позицији 5 (помоћ)
  7. ^ Ugovor o jamstvu i suradnji izmedju Kraljevine Hrvatske i Kraljevine Italije. 18. 5. 1941 — преко Викизворника.  line feed character у |title= на позицији 5 (помоћ)
  8. ^ Drndić, Ljubo (1978). Oružje i sloboda Istre: 1941-1943 (на језику: хрватски). Školska knjiga. стр. 15—17. Приступљено 9. 4. 2019. 
  9. ^ Packard, Reynolds; Packard, Eleanor (2013). Balcony Empire: Fascist Italy at War (на језику: енглески). Literary Licensing, LLC. стр. 190. ISBN 9781494099572. Приступљено 9. 4. 2019. 
  10. ^ Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 297. ISBN 9780472081493. Приступљено 9. 4. 2019. 
  11. ^ Rodogno, Davide (2006). Fascism's European Empire: Italian Occupation During the Second World War (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 95. ISBN 9780521845151. Приступљено 9. 4. 2019. 
  12. ^ Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia: 1941 - 1945 (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 138. ISBN 9780804779241. Приступљено 9. 4. 2019. 
  13. ^ Kolanović, Nada Kisić (2001). NDH i Italija: političke veze i diplomatski odnosi (на језику: енглески). Naklada Ljevak. стр. 218. ISBN 9789531784603. Приступљено 9. 4. 2019. 
  14. ^ Krizman, Bogdan (1986). NDH između Hitlera i Mussolinija (на језику: хрватски). Globus. стр. 11; 30. Приступљено 9. 4. 2019. 
  15. ^ Jareb, Mario (30. 12. 2011). „Prilog raspravi o karakteru ustanka od 27. srpnja 1941. godine”. Časopis za suvremenu povijest (на језику: хрватски). 43 (3): 751—771. ISSN 0590-9597. »Pored naroda koji je pod komandom nas komunista stupio u ustanak, u to vrijeme postojali su još samo plaćeni talijanski agenti, npr. Stevo Rađenović, Pajica Omčikus i Torbica iz Srba, Đuro Vugonja iz Gračaca, Savica Guteša iz Bruvna i slični, koji su tek kasnije po nalogu svojih poslodavaca stvorili organizacije i proglasili ih četnicima (…)« 
  16. ^ Tomasevich, Jozo (1979). Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941 - 1945. Sveučilišna nakl. Liber. Приступљено 9. 4. 2019. 
  17. ^ Odluka o priključenju Istre, Rijeke, Zadra i ostalih okupiranih krajeva Hrvatskoj. 20. 9. 1941 — преко Викизворника.  line feed character у |title= на позицији 5 (помоћ)