Сврака (лат. Pica pica, Linnaeus, 1758) врста је птице из рода сврака који припада породици врана. Настањује највећи део Евроазије и северну Африку. Лако је препознатљива због дугог репа и црно-белог перја, као и веома гласног крештања. Сврака је једна од најинтелигентнијих птица. По IUCN-u (светској организацији за заштиту природе) сврстана је у катеорију LC (least concern).[2]

Сврака
Временски распон: Middle Pleistocene–Recent
Pica pica - Compans Caffarelli - 2012-03-16.jpg
Номинална подврста у Тулузу у Француској
Оглашавање свраке снимљено у Енглеској
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Породица: Corvidae
Род: Pica
Врста:
P. pica
Биномијално име
Pica pica
Подврсте

Види текст

Pica pica map.png
Карта распрострањености различитих подврста
Синоними

Corvus pica Linnaeus, 1758

ОписУреди

Сврака је обично величине од 45 до 50 цм, од којих око 50% отпада на реп, са распоном крила од 50 до 65 цм. Глава, реп и груди су црне боје, док је стомак бео.

Веома је препознатљива и лако ју је уочити по црно белој комбинацији перја, какву нема ни једна друга птица у Европи. Перје јој се пресијава зелено. Врло препознатљивим "крештањем" упозоравају једне друге уколико наиђе неки предатор, као што су мачке, па изазивају велику буку у градовима[3]

РаспрострањењеУреди

Гнезди се на подручју читаве Европе, изузев Исланда. Уочљива је током целе године и може се видети на њивама где има жбуња, на ободима шума, у градовима и градским парковима, а у последње време је све чешћа у урбаним срединама у градским насељима и двориштима.[4]

ПодврстеУреди

Међународна орнитолошка унија признаје десет подврста (Pica pica hemileucoptera се сматра делом подврсте Pica pica bactriana):[5]

  • Pica pica fennorumLönnberg, 1927: северна Скандинавија и северозападна Русија
  • Pica pica pica(Linnaeus, 1758): Британска острва и јужна Скандинавија на истоку до Русије, на југу до Медитерана, укључујући већину острва
  • Pica pica melanotosA.E. Brehm, 1857: Иберијско полуострво
  • Pica pica mauritanicaMalherbe, 1845: Северна Африка (Мароко, северни Алжир и Тунис)
  • Pica pica asirensisBates, 1936: југозападна Саудијска Арабија
  • Pica pica bactrianaBonaparte, 1850: Сибир на истоку до Бајкалског језера, на југу до Кавказа, Ирака, Ирана, Централне Азије и Пакистана
  • Pica pica leucopteraGould, 1862: југоисточна Русија и североисточна Кина
  • Pica pica camtschaticaStejneger, 1884: полуострво Камчатка на руском далеком истоку
  • Pica pica sericaGould, 1845:источна и јужна Кина, кинеско острво Тајван, северна Бурма (Мјанмар), северни Лаос и северни Вијетнам
  • Pica pica bottanensisDelessert, 1840: централна Кина

Начин животаУреди

Врло социјална птица коју обично можемо видети у паровима. Неретко се дешава да формира омања јата или чак већа јата која могу населити читаво дрвеће у градовима (чак 20 до 40 јединки), у доба парења.[4] Хитре су, иако не делује тако, и могу великом брзином да се сруче на свој плен. Лет им је обично прав, уз јако лепршање крилима које подсећа на веслање. [4]

ГнежђењеУреди

Гради велика гнезда која се могу лако уочити током зиме: када лишће опадне могу се видети велика куполаста гнезда која служе као заштита од предатора и других сврака. Гнездо граде од гранчица, а у њега полажу 5 до 8 јаја од априла до јуна.[4]

ИсхранаУреди

Јеловник им се углавном састоји од инсеката, зрневља и различитих остатака хране. Хране се на различитим стаништима, од поља, преко градских насеља, до њива. Дешава се и да се хране туђим јајима и младим птићима током лета. [4]

Види јошУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ BirdLife International (2017). Pica pica. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2017. Приступљено 20. 7. 2018. 
  2. ^ The IUCN Red List of Threatened Species
  3. ^ Mullarney et al. 1999
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Hume 2006
  5. ^ Gill, Frank; Donsker, David (eds.). "Crows, mudnesters & birds-of-paradise". IOC World Bird List Version 6.3. International Ornithologists' Union.

ЛитератураУреди

  • Hume, Rob (2006). Birds of Britain and Europe. UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-40530-753-6. 
  • Mullarney, Killian; Svensson, Lars; Zetterstorm, Dan; Peter J. Grant (1999). Bird Guide. UK: Collins. ISBN 978-0-00-711332-3. 
  • Birkhead, T.R. (1991). The Magpies: The Ecology and Behaviour of Black-Billed and Yellow-Billed Magpies. T. & A.D. Poyser. ISBN 978-085661067-7. 
  • Birkhead, T.R. (1989). „Studies of West Palearctic birds: 189 Magpie” (PDF). British Birds. 82 (12): 583—600. 
  • Song, S.; Zhang, R.; Alström, P.; Irestedt, M.; Cai, T.; Qu, Y.; Ericson, P.G.P.; Fjeldså, J.; Lei, F. (2017). „Complete taxon sampling of the avian genus Pica (magpies) reveals ancient relictual populations and synchronous Late-Pleistocene demographic expansion across the Northern Hemisphere”. Journal of Avian Biology. 49 (2): 1—14. doi:10.1111/jav.01612. 

Спољашње везеУреди