Отворите главни мени

Сврака (лат. Pica pica, Linnaeus, 1758) је врста птице из рода сврака који припада породици врана. Настањује највећи део Евроазије и северну Африку. Лако је препознатљива због дугог репа и црно-белог перја, као и веома гласног крештања. Сврака је једна од најинтелигентнијих птица. По IUCN-u (светској организацији за заштиту природе) сврстана је у катеорију LC (least concern).[1]

Сврака
Sroka Pica Pica II.jpg
Сврака
Pica pica - Compans Caffarelli - 2012-03-16.jpg
Подврста из Тулуза, Француска
Позиви, снимљени у Енглеској
Научна класификација
Царство:
Тип:
Хордати (Chordata)
Класа:
Птице (Aves)
Ред:
Породица:
Вране (Corvidae)
Род:
Врста:
P. pica
Биномијално име
Pica pica
Лине, 1758.
Pica pica map.png
Карта распрострањености различитих подврста

Садржај

ОписУреди

Сврака је обично величине од 45 до 50 цм, од којих око 50% отпада на реп, са распоном крила од 50 до 65 цм. Глава, реп и груди су црне боје, док је стомак бео.

Веома је препознатљива и лако ју је уочити по црно белој комбинацији перја, какву нема ни једна друга птица у Европи. Перје јој се пресијава зелено. Врло препознатљивим "крештањем" упозоравају једне друге уколико наиђе неки предатор, као што су мачке, па изазивају велику буку у градовима[2]

РаспрострањењеУреди

Гнезди се на подручју читаве Европе, изузев Исланда. Уочљива је током целе године и може се видети на њивама где има жбуња, на ободима шума, у градовима и градским парковима, а у последње време је све чешћа у урбаним срединама у градским насељима и двориштима.[3]

ПодврстеУреди

Међународна орнитолошка унија признаје десет подврста (Pica pica hemileucoptera се сматра делом подврсте Pica pica bactriana):[4]

  • Pica pica fennorumLönnberg, 1927: северна Скандинавија и северозападна Русија
  • Pica pica pica(Linnaeus, 1758): Британска острва и јужна Скандинавија на истоку до Русије, на југу до Медитерана, укључујући већину острва
  • Pica pica melanotosA.E. Brehm, 1857: Иберијско полуострво
  • Pica pica mauritanicaMalherbe, 1845: Северна Африка (Мароко, северни Алжир и Тунис)
  • Pica pica asirensisBates, 1936: југозападна Саудијска Арабија
  • Pica pica bactrianaBonaparte, 1850: Сибир на истоку до Бајкалског језера, на југу до Кавказа, Ирака, Ирана, Централне Азије и Пакистана
  • Pica pica leucopteraGould, 1862: југоисточна Русија и североисточна Кина
  • Pica pica camtschaticaStejneger, 1884: полуострво Камчатка на руском далеком истоку
  • Pica pica sericaGould, 1845:источна и јужна Кина, кинеско острво Тајван, северна Бурма (Мјанмар), северни Лаос и северни Вијетнам
  • Pica pica bottanensisDelessert, 1840: централна Кина

Начин животаУреди

Врло социјална птица коју обично можемо видети у паровима. Неретко се дешава да формира омања јата или чак већа јата која могу населити читаво дрвеће у градовима (чак 20 до 40 јединки), у доба парења.[3] Хитре су, иако не делује тако, и могу великом брзином да се сруче на свој плен. Лет им је обично прав, уз јако лепршање крилима које подсећа на веслање. [3]

ГнежђењеУреди

Гради велика гнезда која се могу лако уочити током зиме: када лишће опадне могу се видети велика куполаста гнезда која служе као заштита од предатора и других сврака. Гнездо граде од блата које прожимају деловима гранчица и корења, а у њега полажу 5 до 8 јаја од априла до јуна.[3]

ИсхранаУреди

Јеловник им се углавном састоји од инсеката, зрневља и различитих остатака хране. Хране се на различитим стаништима, од поља, преко градских насеља, до њива. Дешава се и да се хране туђим јајима и младим птићима током лета. [3]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ The IUCN Red List of Threatened Species
  2. ^ Mullarney et al. 1999
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Hume 2006
  4. ^ Gill, Frank; Donsker, David (eds.). "Crows, mudnesters & birds-of-paradise". IOC World Bird List Version 6.3. International Ornithologists' Union.

ЛитератураУреди

  • Hume, Rob (2006). Birds of Britain and Europe. UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-40530-753-6. 
  • Mullarney, Killian; Svensson, Lars; Zetterstorm, Dan; Peter J. Grant (1999). Bird Guide. UK: Collins. ISBN 978-0-00-711332-3. 
  • Birkhead, T.R. (1991). The Magpies: The Ecology and Behaviour of Black-Billed and Yellow-Billed Magpies. T. & A.D. Poyser. ISBN 978-085661067-7. 
  • Birkhead, T.R. (1989). „Studies of West Palearctic birds: 189 Magpie” (PDF). British Birds. 82 (12): 583—600. 
  • Song, S.; Zhang, R.; Alström, P.; Irestedt, M.; Cai, T.; Qu, Y.; Ericson, P.G.P.; Fjeldså, J.; Lei, F. (2017). „Complete taxon sampling of the avian genus Pica (magpies) reveals ancient relictual populations and synchronous Late-Pleistocene demographic expansion across the Northern Hemisphere”. Journal of Avian Biology. 49 (2): 1—14. doi:10.1111/jav.01612. 

Спољашње везеУреди