Википедија

Силовања током совјетске окупације Пољске

Тема силовања током совјетске окупације Пољске на крају Другог светског рата у Европи није била присутна у послератној историографији све до распада Совјетског Савеза, иако документи тог доба показују да је проблем био озбиљан и током и после напредовања совјетских снага против Немачке 1944–1945.[1] Недостатак истраживања током скоро пола века у вези са обимом сексуалног насиља совјетских војника, написала је Кетрин Џолук,[2] увеличали су традиционални табуи међу њиховим жртвама, који нису били у стању да пронађу "глас који би им омогућио да отворено разговарају" о својим ратним искуствима "уз очување достојанства."[2] Јоана Островска и Марчин Заремба из Пољске академије наука написали су да су силовања Пољакиња досегла масовне размере током Зимске офанзиве Црвене армије 1945. године.[3]

Међу факторима који су допринели ескалацији сексуалног насиља над женама, током окупације Пољске, био је осећај некажњивости појединих совјетских јединица које су њихови војсковође препуштале саме себи. У потрази за залихама хране и намирницама - написао је др Јануш Вробел из Института народног сећања – пљачкашки војници су формирали банде спремне за отварање ватре (као у Јенджејову). Стока је отерана, поља очишћена од жита без накнаде, а пољски домови су опљачкани. У писму свом војводи, староста из округа Лођ упозорио је да је пљачку робе из продавница и фарми често пратило силовање фармера као у Залесју, Олехову, Феликсину и Хута Шклану, а да не помињемо друге злочине, укључујући убиство силовањем у Лагјевники. Тешко наоружани пљачкаши пљачкали су аутомобиле, коњске запреге, чак и возове. У свом следећем писму пољским властима, исти староста написао је да силовања и пљачке узрокују да се становништво плаши и мрзи совјетски режим.[1][4][5]

Зимска офанзива Црвене армије 1945 уреди

 
Региони окупиране Пољске пре почетка совјетске офанзиве на запад

Случајеви масовног силовања догодили су се у великим пољским градовима које је заузела Црвена армија. У Кракову, је совјетски улазак у град пратио талас силовања жена и девојака и широко распрострањена крађа личне имовине. Према речима професора Чвалбе са Јагелонског универзитета, ово понашање је достигло такав обим да су пољски комунисти које је поставио Совјетски Савез, саставили и послали протестно писмо самом Јосифу Стаљину. На главној станици у Кракову пуцано је на Пољаке који су покушали да спасу жртве групног силовања. У међувремену су одржане црквене мисе у очекивању совјетског повлачења.[6]

Пољакиње у Шлеској биле су мета масовних силовања заједно са Немкињама чак и након што се совјетски фронт померио много западније.[3][7] У првих шест месеци 1945. године у Дебској Кузњи забележено је 268 силовања. У марту 1945. године у близини Раћибожа, 30 жена заробљених у фабрици платна било је затворено у кући у Макову и силовано током одређеног временског периода под претњом смрти. Жену која је дала исказ полицији, силовала су четворица мушкараца. Немачке и Пољске жене лишаване су слободе на улицама Катовица, Забжеа и Хожова од стране банди пијаних војника.[3] Према Нејмарку, војници Црвене армије нису правили разлику по етничкој линији, нити између жртава и окупатора.[8]

Пољакиње и Немкиње у Вармији и Мазурији поднеле су исто искушење, написали су Островска и Заремба.[3] Једно писмо Опорављених територија тврди да у граду Олштину марта 1945. практично ниједна жена није преживела, а да је совјетски силоватељи нису силовали "без обзира на њихову старост". Процењује се да се њихова старост креће од 9 до 80 година. Понекад су међу жртвама биле бака, мајка и унука. Чак неколико десетина војника силовало је жене. У писму из Гдањска од 17. априла 1945. године, Пољакиња која је стекла посао у совјетском гарнизону известила је: "јер смо говориле пољски, биле смо тражене. Међутим, већина тамошњих жртава силована је до 15 пута. Ја сам силован седам пута. Било је ужасно." У писму из Гдиње, написаном недељу дана касније, каже се да је једино уточиште за жене било да се цео дан крију у подрумима.[9]

Почетак пролећа уреди

Постоје докази да је рупа у совјетским директивама могла допринети још већем броју силовања над пољским женама од стране војника Црвене армије, према Јержију Кочановском са Варшавског универзиттета.[10] Немачке жене биле су заштићене (бар делимично) строгим упутствима о њиховом лечењу током премештаја, издатим од совјетске команде. Међутим, није било таквих упутстава, нити било каквих упутстава о Пољакињама. У округу Лешно неки "ратни заповедници" почели су отворено да тврде да њихови војници морају да имају секс. У исто време, фарме које су даване Пољацима који су пристизали из Кресија биле су опљачкане од стране Црвене армије, а нарочито пољопривредна опрема коју су оставили Немци.[10]

Према Островској и Заремби, месец јун 1945. био је најгори. 52-годишња жртва групног силовања из Пињчова посведочила је да су јој два совјетска ратна ветерана који су се вратили из Берлина рекли да су се три године борили за Пољску и да су тако стекли право да имају све пољске жене. У Олкушу је за два дана забележено дванаест силовања. У округу Остров забележена су 33 силовања. Локални извештај милиције наводи да су 25. јуна у близини Кракова муж и дете убијени пре него што је жена силована у једном селу, док су у другом два совјетска војника сексуално напала четворогодишњу девојчицу.[3] Према статистикама пољског Министарства здравља, широм земље забележена је пандемија полно преносивих болести, која погодила око 10% опште популације. У Мазурији је око 50% жена било заражено.[3]

Према историчару Вјеславу Њесјобендзкју, у Источној Пруској (пољски: Prusy Wschodnie) су многе етничке Немкиње, упозорене од нациста, побегле испред совјетске офанзиве, остављајући Пољакиње да трпе силовања и сведоче систематском паљењу опљачканих кућа, на пример у граду Илави крајем јануара 1945. под совјетским мајором Константиновим. Сведок Гертруда Бучковска говорила је о радном кампу у близини Вјелке Жулаве у коме је запослено две стотине етничких Белорускиња. Крајем јануара 1945. Бучковска је видела њихова тела у снегу док је бежала са мајком и пет Немица из Хамбурга које су им се придружиле. Петорица Немаца пронађени су голи и мртви у подруму куће у улици Рибаков у Илави неколико дана касније.[11]

Повратак са присилног рада уреди

Према Островској и Заремби, Пољакиње одведене у Немачку на ропски рад су силовали совјетски војници као и бивши ратни заробљеници. У мају 1945. године, на конференцији делегата различитих канцеларија за репатријацију, у коначној резолуцији се наводи: "кроз Старгард и Шчећин, постоји масовни покрет Пољака који се враћају са присилног рада у Трећем рајху. Предмет су сталних напада појединачних војника, као и организованих група. Током путовања Пољаци су често пљачкани, а Пољакиње силоване. У нашем одговору на питање постављено пољској делегацији да ли се силовања Пољака може сматрати изузетним, руководство локалне канцеларије за репатријацију је на основу сталног контакта са Пољацима који се враћају прогласило да су жене мета насиља агресора, а не супротно".[3] Руски историчар И. С. Драбкин је у интервјуу 1989. године сугерисао да нису војници ти који су проузроковали већину проблема са силовањем у окупационе администрације, већ бивши совјетски ратни заробљеници и совјетски грађани који су радили за СВАГ, који су често носили униформе" које су изгледале исто.[12]

Понекад чак ни присуство милиције није могло да пружи адекватну заштиту, јер би милиционери често били разоружани. За жене су возови и железничке станице били посебно опасни, као у Бидгошчу или око Радома и Легњица. Тешку ситуацију у Померанији описао је један извештај агента владине делегације за Пољску, који су цитирали Островска и Заремба. У неким окрузима постојале су виртуалне "оргије силовања". Командант седишта пољске милиције у Тшебјатову издао је упозорење свим Пољакињама да не излазе напоље без пратње.[3]

"Са скоро два милиона руских дезертера и бивших ратних заробљеника уопште у совјетски окупираној Европи, није ни чудо што је бандитизам са њихове стране постао озбиљан проблем за окупацију", написао је Нејмарк.[13] Број пољских жртава силовања од 1944. до 1947. тешко је прецизно проценити.[3] Највећа потешкоћа у процени њиховог броја долази из чињенице да етнички састав жртава није увек био наведен у пољским званичним извештајима. Уопштено говорећи, однос совјетских војника према женама словенског порекла био је бољи него према онима које су говорили немачки. Према Островској и Заремби, остаје ствар нагађања да ли је број чисто пољских жртава могао достићи или чак премашити 100.000.[3]


Референце уреди

  1. ^ а б Janusz Wróbel,* "Wyzwoliciele czy okupanci? Żołnierze sowieccy w Łódzkiem 1945–1946." (PDF, 1.48 MB) Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej 2002, nr 7. Quote in Polish: "Poza jednostkowymi aktami gwałtów, zdarzały się ekscesy na skalę masową."
    Dr Janusz Wróbel is a research scientist with the Institute of National Remembrance, author of scholarly monographs about Soviet deportations and postwar repatriation of Poles, including Uchodźcy polscy ze Związku Sowieckiego 1942–1950, Łódź, 2003 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2012), Na rozdrożu historii. Repatriacja obywateli polskich z Zachodu w latach 1945–1949, Łódź 2009, 716 pages Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2012), and many seminars.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (15. фебруар 2017)
  2. ^ а б Katherine R. Jolluck, "The Nation's Pain and Women's Shame." (In) Nancy Meriwether Wingfield, Maria Bucur (2006). Gender and war in twentieth-century Eastern Europe. Indiana University Press. ISBN 0-253-34731-9. 
    Dr. Katherine R. Jolluck Архивирано на сајту Wayback Machine (11. март 2018) of Stanford University is the author of Exile and Identity: Polish Women in the Soviet Union during WWII (2002), and Gulag Voices: Oral Histories of Soviet Incarceration and Exile (2011), see inauthor:"Katherine R. Jolluck" in Google Books.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и Joanna Ostrowska, Marcin Zaremba (2009-03-07). „"Kobieca gehenna" (The women's ordeal)”. No 10 (2695) (на језику: пољски). Polityka. стр. 64—66. Архивирано из оригинала 23. 03. 2019. г. Приступљено 21. 4. 2011.  
    Dr. Marcin Zaremba Архивирано 2011-10-07 на сајту Wayback Machine of Polish Academy of Sciences, the co-author of the article cited above – is a historian from Warsaw University Department of History Institute of 20th Century History (cited 196 times in Google scholar). Zaremba published a number of scholarly monographs, among them: Komunizm, legitymizacja, nacjonalizm (426 pages),[2] Marzec 1968 (274 pages), Dzień po dniu w raportach SB (274 pages), Immobilienwirtschaft (German, 359 pages), see inauthor:"Marcin Zaremba" in Google Books.
    Joanna Ostrowska Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2016) of Warsaw, Poland, is a lecturer at Departments of Gender Studies at two universities: the Jagiellonian University of Kraków, the University of Warsaw as well as, at the Polish Academy of Sciences. She is the author of scholarly works on the subject of mass rape and forced prostitution in Poland in the Second World War (i.e. "Prostytucja jako praca przymusowa w czasie II Wojny Światowej. Próba odtabuizowania zjawiska," "Wielkie przemilczanie. Prostytucja w obozach koncentracyjnych," etc.), a recipient of Socrates-Erasmus research grant from Humboldt Universitat zu Berlin, and a historian associated with Krytyka Polityczna.
  4. ^ Grzegorz Baziur, OBEP Institute of National Remembrance Kraków (2002). „Armia Czerwona na Pomorzu Gdańskim 1945–1947 (Red Army in Gdańsk Pomerania 1945–1947)”. Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej (Institute of National Remembrance Bulletin). 7: 35—38. 
  5. ^ Mariusz Lesław Krogulski (2001). Okupacja w imię sojuszu. Armia Radziecka w Polsce 1944 – 1955 (Occupation in the Name of Alliance. Red Army in Poland 1944 – 1955). Poland: Wydawnictwo Von Borowiecky. стр. 273. ISBN 83-87689-40-8. 
  6. ^ Rita Pagacz-Moczarska (2004). „Okupowany Kraków - z prorektorem Andrzejem Chwalbą rozmawia Rita Pagacz-Moczarska” [Prof. Andrzej Chwalba talks about the Soviet-occupied Kraków]. Alma Mater (на језику: пољски). Jagiellonian University (4). Архивирано из оригинала 24. 5. 2008. г. Приступљено 5. 1. 2014. „An interview with Andrzej Chwalba, Professor of history at the Jagiellonian University (and its prorector), conducted in Kraków by Rita Pagacz-Moczarska, and published by an online version of the Jagiellonian University's Bulletin Alma Mater. The article concerning World War II history of the city ("Occupied Krakow"), makes references to the fifth volume of History of Krakow entitled "Kraków in the years 1939-1945," see bibliogroup:"Dzieje Krakowa: Kraków w latach 1945-1989" in Google Books (ISBN 83-08-03289-3) written by Chwalba from a historical perspective, also cited in Google scholar.” 
  7. ^ Daniel Johnson (24. 1. 2002). „Red Army troops raped even Russian women as they freed them from camps”. World: Europe. Telegraph Media Group. Приступљено 19. 3. 2015. „The rapes had begun as soon as the Red Army entered East Prussia and Silesia in 1944.” 
  8. ^ Norman M. Naimark. The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945-1949. Harvard University Press, 1995. ISBN 0-674-78405-7 pp. 106-7.
  9. ^ Ostrowska, Zaremba: "Kobieca gehenna". Krytyka Polityczna, 4 March 2009. Source: Polityka nr 10/2009 (2695).
  10. ^ а б Jerzy Kochanowski (2001). Gathering Poles into Poland. Redrawing nations: ethnic cleansing in East-Central Europe, 1944-1948 By Philipp Ther and Ana Siljak. Rowman & Littlefield. стр. 146—149. ISBN 9780742510944. Приступљено 21. 8. 2011. 
    Professor Jerzy Kochanowski Архивирано на сајту Wayback Machine (31. март 2012) from the Institute of 20th Century History of the University of Warsaw, served as deputy Editor-in-chief of the historical journal Mówią Wieki in 1994-1995. He specializes in Polish-German and Polish-Russian affairs.
  11. ^ Wiesław Niesiobędzki, Jak to z tym „wyzwalaniem” było (What sort of "liberation" was it). Kurier Iławski Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2018) weekly, 2004-09-17.
    Wiesław Niesiobędzki Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јануар 2014) is a professional historian who graduated from the Nicolaus Copernicus University in Toruń. He is the author of 12 books of history and the society, published between 1984–2008, including the Historical Guide to Iława (Przewodnik Historyczny Iławy) released for the 690th anniversary of the city.
  12. ^ Per interview with Ia.S. Drabkin, Moscow, July 1989. (In) Norman M. Naimark. The Russians in Germany: a history of the Soviet Zone of occupation, 1945-1949. стр. 91.  See quotation in Google Books.
    Ia. S. Drabkin was a political officer in the Information Department of SVAG following the defeat of Nazism. In 1947-1948 Drabkin wrote for Sovetskoe slovo (Soviet Word), the Russian-language paper of the Soviet occupation zone. Drabkin, a Russian historian specializing in Germany, is the author of "'Hitler’s War' or 'Stalin’s War'?" published in the Journal of Russian and East European Psychology, Vol. 40, No. 5. (2002).
  13. ^ Norman M. Naimark. The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945-1949. Harvard University Press, 1995. ISBN 0-674-78405-7 pp. 74-75.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Силовања_током_совјетске_окупације_Пољске&oldid=27006142”