Слободан Глумац (Приједор, 9. децембар 1919Београд, 23. јул 1990), новинар, преводилац и сценариста.

Слободан Глумац
Лични подаци
Датум рођења(1919-12-09)9. децембар 1919.
Место рођењаПриједор,  Краљевство СХС
Датум смрти23. јул 1990.(1990-07-23) (70 год.)
Место смртиБеоград,  СФР Југославија
Новинарски рад
НовинеВечерње новости

Биографија уреди

Рођен је 9. децембра 1919. године у Приједору. Његов отац Петар је био банкар. Основну школу је учио у Приједору и Београду, а матуририао је у Бања Луци. Од 1938. године је студирао на Правном факултету у Београду.[1][2]

Новинарством је почео да се бави у годинама пред почетак Другог светског рата, када је почео да сарађује у листу „Време” и у часопису Радио Београда. Као присталица Народноослободилачког покрета (НОП), био је ухапшен од стране Гестапоа 1943. године. Потом је почетком 1944. године био пребачен у логор на Бањици, а одатле је био интерниран у Трећи рајх, на привремени рад.[1][2]

После ослобођења Југославије, 1945. године наставио је да се бави новинарством. До 1947. године је био главни уредник листа „Слободна Војводина”, а потом је до 1951. године радио у листу „Борба”, најпре као сарадник, а потом као уредник културне и спољнополитичке рубрике. Од 1950. до 1951. године је био начелник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ, а од 1951. до 1953. године дописник „Борбе” из Бона, главног града Западне Немачке.[1][2]

Године 1953. је био један од покретача листа „Вечерње новости”, који је тада поставио концепт модерног дневног листа. Главни уредник „Вечерњих новости” био је у два мандата — најпре од 1953. до 1957. и потом од 1963. до 1969. године. У међувремену је био стални дописник из Париза.Од 1969. до 1973. године је био главни и одговорни уредлик листа „Борба”, тада органа Социјалистичког савеза радног народа Југославије и директор Новинско издавачког предузећа (НИП) „Борба”.Године 1970. је био један од оснивача Радија Студио Б. Потом је био директор Културног центра Београд.[1]

Поред новинарства, бавио се и превођењем са немачког и француског језика. Истакао се и као филмски сценариста. Написао је сценарио за филм „Потрага” из 1956. године и био косценариста у филму „Три Ане” из 1959. године. Такође писао је и сценарио за неколико кратких документарних филмова.[1]

У браку са супругом Дивном, рођеном Поповић (1920—1998), имао је ћерку Љиљану, рођену 1948. године.[1]

Умро је 23. јула 1990. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Добитник је две највеће новинарске награде за животно дело — „Светозар Марковић” и „Моша Пијаде”.

Референце уреди

Литература уреди

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Београд: Седма сила. 1957. ISBN. 
  • Ћирковић, Симо (2009). Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944. Београд: „Просвета”.