Србистика у најопштијем смислу означава скуп научних дисциплина о српском језику, српској култури, српској књижевности, српском народу и српској историји. Тако посматрано, том термину конкурише описни израз широке дифузне семантике српске студије , који је засад резервисан углавном за српску историју (нпр. „Центар за српске студије“ и часопис "Српске студије" ISSN 2217-5687). [1] [2]

Мирослављево јеванђеље, српски средњовековни рукопис из 12. века

У филологијиУреди

Као филолошки термин има двојаки садржај: 1) у ширем смислу, србистика је област филологије која се бави српским језиком, књижевношћу и фолклором (усмено народно стваралаштво), укључујући методику наставе тих дисциплина и проучавање српске културе говора и комуникације носилаца српског језика са носиоцима других језика; 2) у ужем смислу, означава науку о српском језику у његовој историји и његовом савременом тренутку (лингвистичка србистика). Србистика је саставни део славистике.

ИсторијатУреди

У развоју србистике условно се могу издвојити три крупна периода: 1) период настанка и почетног развоја у 19. веку, 2) србистика у доба комунистичког југословенства и 3) период обнове научне србистике српске (почетак 90-тих година 20. века до данас).

Конституисање србистике у 19. векуУреди

Србистика није нека нова дисциплина. Она је била конституисана почетком 19. века када и друге дисциплине које се баве другим словенским народима (нпр. полонистика, бохемистика, словенистика итд.). Главни репрезентанти србистике су: Вук Стефановић Караџић, Павел Јозеф Шафарик, Александар Пипин, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић и др.[3]

Србистика у доба комунистичког југословенстваУреди

Са победом идеје југословенства, а посебно од Новосадског договора (1954) наметнут је и чврсто конституисан термин „сербокроатистика“ као назив дисциплине о језику и „југославистика“ као назив дисциплине о књижевности. Другим речима, тада је србистика потонула у воде сербокроатистике. Језик, који је у првој половини 19. века био само српски, постао је, у време превласти сербокроатистике, српскохрватски, па хрватски и српскохрватски. У време сербокроатистике Срби су имали своје филологе, али нису имали националну филологију. Главни репрезентанти сербокроатистике су: Ватрослав Јагић, Иван Броз, Томо Маретић, Александар Белић, Павле Ивић и њихови следбеници. [4] [5]

Новосадски договор (1954), како тврди професор Милош Ковачевић, „усвојио је, заправо, и политички, и филолошки, погрешно тумачење Бечког договора (1850) и преименовао српски језик у српскохрватски, укинуо србистику за рачун сербокроатистике, и пропагирао равноправност ћирилице и латинице, што се претворило, низом лоших политичких одлука, у затирање ћирилице. Дејтонски споразум (1995) је верификовао, по Србе погубне последице Новосадског договора, јер у завршној реченици стоји да је договор потписан на енглеском, српском, хрватском и босанском језику. То је, наглашава Ковачевић, чисто политички споразум, који је омогућио да отцепљене републике, политичким одлукама, прогласе „своје језике”, без икакве научне подлоге, позивајући се на српскохрватски – као своје исходиште, на језик који, такође, није имао научну подлогу. Из овога се види да су циљеви званичне српске политике и српске институционализоване филологије – увек били на штету српског народа“.[6]

Обновљена научна србистикаУреди

Aкo je обнављање србистике oтпoчeлo књигом Ћирилица на раскршћу векова (1991[7]), оно те године није и окончано. Године 1997. основан је Покрет за обнову србистике, 1998. покренут часопис Србистика/Serbica и објављено Слово о српском језику, да би тек књигом Нови Рат за српски језик и правопис (2001) били постављени чврсти темељи на којима треба да почива научна србистика српска. Њен основни кредо гласи: „За српски језик у етничким и србистику у научним оквирима“.

Нa нeким пoдручjимa, у нeким филoлoшким дисциплинaмa, србистику je дoвoљнo oбнoвити (нпр. у дoмeну истoриje књижeвнoсти србистика се oбнaвљa нa тeмeљимa српскe и слoвeнскe филoлoшкe трaдициje, а с тим у вези је врaћaњe срeдњe или дубрoвaчкe књижeвнoсти у кoрпус српскe књижeвнoсти), док нa нeким пoдручjимa, у нeким филoлoшким дисциплинaмa, србистику тeк трeбa зaснoвaти (нпр. тo сe oднoси нaрoчитo нa фoнoлoгиjу, твoрбу рeчи, истoриjу српскoг jeзикa и тeкстoлoгиjу српскe књижeвнoсти). [8]

О томе да се главне институције (САНУ и Матица српска) упорно боре против обновљене научне србистике упозоравају и Милош Ковачевић[9], и Петар Милосављевић[10], и Раде Лаловић[11], при чему и Радмило Маројевић између осталог констатује: “Одговарајуће одељење САНУ успротивило се обнављању Катедре за србистику на Филолошком факултету у Београду”, а Одбор за стандардизацију српског језика је “својом првом одлуком не само признао право босанскохерцеговачким муслиманима да преименују српски језик него их је поучио да га назову бошњачки како би га извезли у Србију и Црну Гору, што су окупациони режими у међувремену већ и учинили”.[12]

Професор Петар Милосављевић истиче: „Одсуство србистике, као научне дисциплине о Србима, имало је управо по Србе трагичне последице. Српско питање није могло да се решава и на научној основи него само на идеолошко-политичкој. У главним српским националним институцијама, које ни данас неће да знају за србистику, нема јасних одговора на неколико кључних питања: шта је то српски језик, шта је српска књижевност, која су то српска писма, како треба схватити српски народ, који је то српски национални програм“. [13] У новије време, он такође упозорава: „Обнова србистике …мора да елиминише сербокроатистику, а самим тиме и последице које је за собом оставила. Постоје снаге које управо то не дозвољавају“. [14]

У тзв. слободној енциклопедији Srpskohrvatska Wikipedia, термин „србистика“ се погрешно назива „serbistika“ и нетачно дефинише, трансформишући се тамо у нешто као „србијанистика“. Разлог томе може бити и то што је сербокроатистички „концепт Милке Ивић био концепт србијанистике, а не концепт србистике“. [15]

Представници обновљене научне србистике (Радмило Маројевић[16], Милош Ковачевић, Петар Милосављевић, Божо Ћорић, Милосав Чаркић, Милорад Симић, Михаило Шћепановић, Андреј Стојановић, Предраг Драгић, Јелица Стојановић, Мирољуб Јоковић, Душко Певуља,Тиодор Росић и др.) још од краја 80-тих − почетка 90-тих година 20. века (од појаве књиге Ћирилица на раскршћу векова, 1991) па до данас делују у духу трију начела српског филолошког програма: „српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност – књижевност српског језика; ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати; ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја“. [17]

У научној србистици се сматра да је српски језик полицентричан. С позиција лингвистике као науке, „оно што се данас назива ‘хрватски’, ‘босански’ и ‘црногорски језик’ јесу само варијанте српског као полицентричног језика“[18]

РеференцеУреди

  1. ^ „Центар за српске студије. Посећено: 18.09.2020.”. 
  2. ^ „Србистика као мултидисциплинарна хуманистичка дисциплина (језик: руски) Посећено: 20.09.2020.” (PDF). 
  3. ^ Смисао Покрета за обнову србистике“ – из књиге: Петар Милосављевић, Идеје југословенства и српска мисао, Ваљево, 2007 Посећено: 16.09.2020.”. 
  4. ^ Смисао Покрета за обнову србистике“ – из књиге: Петар Милосављевић, Идеје југословенства и српска мисао, Ваљево, 2007 Посећено: 16.09.2020.”. 
  5. ^ „Мирољуб Мијушковић, Обнова србистике од националног значаја, лист Политика од 15.05.2011. Посећено: 17.09.2020.”. 
  6. ^ „Милош Ковачевић,„Како је српски преименован у српскохрватски“,лист „Политика“ од 11.12.2014. Посећено: 16.09.2020.”. 
  7. ^ „Певуља, Душко (2019), „Радмило Маројевић о обнови србистике“, Српски језик, ХХIV, стр.767−777” (PDF). 
  8. ^ „Маројевић, Радмило (2007) „Српски језик, србистика и славистика“ Посећено: 16.09.2020.”. 
  9. ^ „Ковачевић, Милош (2011),Незатворена питања српскога језика, стр.45-48.” (PDF). 
  10. ^ Проф. др Петар Милосављевић о значају Новосадског договора, о путевима и странпутицама српске националне филологије“, Људи говоре: часопис за књижевност и културу, 26. децембар 2014. Посећено: 16.09.2020.”. 
  11. ^ „Србистика и српски књижевни језик кроз историју и данас,ауторизовано предавање, 2003.” (PDF). 
  12. ^ „Радмило Маројевић, Исцељење српског језика, лист Политика од 09.12.2006. Посећено: 18.09.2020.”. 
  13. ^ „Мирољуб Мијушковић, Обнова србистике од националног значаја, лист Политика од 15.05.2011. Посећено: 17.09.2020.”. 
  14. ^ „Петар Милосављевић, „Редакцији „Недељника“ о Меморандуму САНУ и његовом историјском значају“ [интервју], Политичка ревија, 4/2016, стр.268” (PDF). 
  15. ^ Јоковић, Мирољуб (2000). „Српска филолошка беспућа“, Рашка: часопис за књижевност, уметност, науку и културу. 34–35, стр.91, нап.
  16. ^ „Животопис Радмила Маројевића (језик: српски)” (PDF). 
  17. ^ „Милош Ковачевић, „Како је српски преименован у српскохрватски“, лист „Политика“ од 11.12.2014. Посећено: 16.09.2020.”. 
  18. ^ Ковачевић, Милош и Шћепановић, Михаило (2011). Српски језик у вртлогу политике, Никшић: Издавачки центар Матице српске Друштва чланова у Црној Гори, стр.56

ЛитератураУреди

  • Ковачевић, Милош (1997). У одбрану језика српскога, Београд: Требник, 245 стр.
  • Ковачевић, Милош (1998). „Нови почетак или раскришће србистике”, Србистика, I/1–2, Приштина, стр. 77–88.
  • Ковачевић, Милош (1998а). Слово о српском језику, Београд: Фонд истине о Србима, стр.73 (коаутор)
  • Ковачевић, Милош (2000). „Слово о српском језику’ као српски национални филолошки програм”, Прилози настави српског језика и књижевности, I/1–2, Бања Лука, стр. 15–22.
  • Ковачевић, Милош (2000а).„Шта је то и куда иде српски језик”, Рашка, Бр. 34–35, стр. 29–46.
  • Ковачевић, Милош (2003). „Србистика на почетку 21. вијека”, Универзитетска настава на почетку 21. вијека: зборник радова са Научног скупа, Бијељина: Педагошки факултет у Бијељини, стр. 45–70.
  • Ковачевић, Милош (2006). „Српски као већински и мањински језик у Србији”, Узданица, III/1–2, Јагодина : Учитељски факултет, стр. 9–15.
  • Ковачевић, Милош и Михаило Шћепановић(2011), Српски језик у вртлогу политике, Никшић: Издавачки центар Матице српске Друштва чланова у Црној Гори.
  • Ковачевић, Милош (2013). Лингвистика као србистика, Пале: Филозофски факултет, Монографије и монографске студије, књ. 1, 302 стр.
  • Маројевић, Радмило (1991). Ћирилица на раскршћу векова : огледи о српској етничкој и културној самосвести, Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура, 192 стр.
  • Маројевић, Радмило (1996). „Српски језик у породици словенских језика“, Српски језик: студије српске и словенске, Бр.1–2, Београд, 334–342
  • Маројевић, Радмило (1998). Српски језик и славистика, Србистика,ISSN 1450–670X, 1, 2/3, стр. 5–40.
  • Маројевић, Радмило (2000). Српски језик данас, Београд : ЗИПС : Српска радикална странка, 416 стр.
  • Маројевић, Радмило (2001). Нови рат за српски језик и правопис : лингвистички огледи из фонологије и ортографије, Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура : Требник ; Подгорица : Унирекс ; Бања Лука : Медиа центар Прелом, 242 стр.
  • Маројевић, Радмило (2008), „Српски језик, србистика и славистика“, Српско питање и србистика. Излагања, Закључци и прилози. Зборник радова 3, приредили Петар Милосављевић и Момчило Суботић, Бачка Паланка: Логос, Ваљево: Књиготворница Логос, 33–39 [Србистика/Serbica. Ванредни број].
  • Маројевић, Радмило (2011), Српска политика о етносу, језику, књижевном стандарду и писму, Бања Лука: Арт принт.
  • Милосављевић, Петар (1995). Српски национални програм и српска књижевост, Приштина: Народна и универзитетска књижница и Нови свет.
  • Милосављевић, Петар (2006). Српска писма, Бања Лука: Бесједа, Београд: Арс Либри.
  • Милосављевић, Петар (2007), "Реформа латинице Вука Караџића", Српско питање и србистика. Документи и коментари,Зборник радова 2, приредио Петар Милосављевић, Бачка Паланка: Логос, Ваљево: Књиготворница Логос, стр.103–135.
  • Милосављевић, Петар (2019). О обнављању србистике, Београд: Институт за политичке студије: Матица српска у Дубровнику; Грачаница: Логос, 331 стр. ISBN 978-86-7419-311-2.
  • Стојановић, Андреј (2006), „Поново о 'једном језику'“, Глас Сербоне: Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба, Бр.20, Ниш, 34–38.

Спољашње везеУреди