Станислав Бинички
Станислав Бинички (Јасика, 27. јул 1872 — Београд, 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике. Аутор је прве српске опере На уранку.
| Станислав Бинички | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 27. јул 1872. |
| Место рођења | Јасика Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 15. фебруар 1942. (69 год.) |
| Место смрти | Београд Окупирана Србија |
КаријераУреди
Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу (данас Музичка школа „Мокрањац“). Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.[1]
Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.
Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Колубарској бици.
Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.
Лик и делоУреди
Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година 20. века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.
Сматра се да је припадао масонима.[2]
У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.
Постоји и Бинички (ТВ филм). По њему је названа Певачка дружина Бинички.
Његова супруга била је Мирослава Бинички.
РеференцеУреди
- ^ Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак, 1928, Београд (дигитализовано - Универзитетска библиотека у Београду Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 14, 2015) (на језику: енглески)), p. 16
- ^ Бинички најпознатији масон међу Крушевљанима („Вечерње новости”, 14. септембар 2016)
Спољашње везеУреди
| Станислав Бинички на Викимедијиној остави. |
- Биографија
- Фотографије Станислава Биничког
- Станислав Бинички (РТС Образовно-научни програм)
- Станислав Бинички на сајту IMDb (на језику: енглески)
- Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, Просвета, 1969, 58 стр.
- Музичка школа „Станислав Бинички“ Лесковац
- „Ризница српска“ о Станиславу Биничком
- Село мало слави великана („Политика“, 4. август 2011)