Станоје Михалџић

Станоје Михалџић (Јасеновац, 4. јун 1892 — Београд, 3. јун 1956) био је југословенски и српски политичар, министар унутрашњих послова Краљевине Југославије од 26. августа 1939. до 8 јула 1940. године и бан Дринске бановине од 10. јула 1940. до 17. априла 1941. године.

Станоје Михалџић
Станоје Михалџић
Лични подаци
Датум рођења(1892-06-04)4. јун 1892.
Место рођењаЈасеновац, Аустроугарска
Датум смрти3. јун 1956.(1956-06-03) (63 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија
Религијаправославни хришћанин
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Политичка каријера
Политичка
странка
Југословенска радикална заједница
10. јул 1940. — 17. април 1941.
ПретходникВладимир Јевтић
Наследник/
26. август 1939. — 8. јул 1940.
ПремијерДрагиша Цветковић
ПретходникДрагиша Цветковић
НаследникДрагиша Цветковић (в.д)
1938 — 26. август 1939.
ПретходникВиктор Ружић
НаследникИван Шубашић (као бан Бановине Хрватске)

Биографија

уреди

Родио се 4. јуна 1892. године у српској породици у Јасеновцу, тада Аустроугарској.[1] Након завршене основне школе у ​​Загребу и средње школе у ​​Будимпешти, дипломирао је на Правном факултету Свеучилишта у Загребу.[2] Током Првог светског рата Михалџић се пријавио као добровољац у Војску Краљевине Србије и борио се на Солунском фронту као резервни поручник.[1]

После рата, Михалџић је обављао дужност шефа полиције у Новом Саду, до премештаја у Суботицу и следећег премештаја у Загреб. Касније је именован за под-бана Савске бановине[2], а након пензионисања бана Виктора Ружића био је в.д бана Савске бановине. Као шеф полиције у Загребу, спријатељио се са Драгомиром Јовановићем, а био је један од главних покретача и члан многих друштвених, културних и хуманитарних организација у Загребу.[2]

Након Споразума Цветковић-Мачек, нова влада је формирана 26. августа 1939, са Драгишом Цветковићем из Југословенске радикалне заједнице као председником владе и Влатком Мачеком из Хрватске сељачке странке као потпредседником владе. Михалџић је у овој влади именован за министра унутрашњих послова.[1] Михалџић је био слободни зидар и англофил и 1940. године, под маском економске канцеларије у Београду, запослио је групу Словенаца који су шпијунирали за Британце. Нацистичка Немачка извршила је притисак на југословенску владу, објашњавајући да је у влади „превише масона“, а Михалџић је смењен са функције[3] 8. јула 1940.[4] и 10. јула 1940. именован за бана Дринске бановине[3], а на тој функцији је остао до окупације Краљевине Југославије 17. априла 1941. пред Немачком у Априлском рату.[5]

Према некима, средином 1941. године у Сарајеву су га убили Немци или Усташе због веза с Британцима, а према другима заробили су га Немци, одвели у Грац, где је преживео рат. Његова судбина још увек није позната.[3][6] Према „Српском биографском речнику” после Другог светског рата је живео у Београду и умро 3. јуна 1956.[7]

Референце

уреди
  1. ^ а б в Политика, 27. август 1939, Београд
  2. ^ а б в Време, 27. август 1939, Београд
  3. ^ а б в „Jutarnji list - KONAČNI POPIS HRVATSKIHMASONA 20. STOLJEĆATito nije bio slobodni zidar”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2013-07-06. Приступљено 2021-04-13. 
  4. ^ Политика, 9. Јул 1940, Београд
  5. ^ „Bosnia and Hercegovina”. www.worldstatesmen.org. Приступљено 2021-04-13. 
  6. ^ „S Pribićevićem, Mačekom i Titom za Jugoslaviju“ – portret političkog djelovanje dr. Hinka Krizmana (1881. – 1958.)
  7. ^ Драго Његован: „Михалџић, Станоје”, стране 903-904, Српски биографски речник, том 6, Нови Сад, 2014. године