Отворите главни мени

Адолесценција

(преусмерено са Тинејџер)

Адолесценција (од лат. adolescere – „расти, сазревати“) представља прелазно и најобимније доба човековог развоја. Адолесцент више није дете, али још увек није ни одрастао човек. Овим прелазним добом обухваћено је и безброј проблема младе личности. Адолесценција преко полне зрелости води ка интелектуалној, емоционалној и социјалној зрелости.

Свако људско биће се, у психолошком смислу, развија целог живота. Међутим, ипак постоје неки периоди и фазе када је овај развој интензивнији и значајнији јер утиче на стварање или суштинску реорганизацију психичког бића, његових базичних особина и психичке структуре. Последњи такав значајни период је адолесценција, током које се дотадашња деца преображавају у одрасла бића, како по свом телесном изгледу, тако и по психолошком и социјалном функционисању.[1]

Постоји онолико дефиниција адолесценције, колико и аутора који се њоме баве. Многи аутори су тврдили да тај период представља „дисконтинуитет статуса“, односно сматрало се да особа губи статус јер више нема статус детета, а још увек није достигла ниво статуса одраслог човека. Данас више одговара тврдња да је реч о статусу младе особе, адолесцента, статусу који може и треба да се прихвати као издвојени јер има велики значај у животном циклусу јединке. [2]

Раздобља адолесценцијеУреди

Адолесценција се може поделити на неколико раздобља. Целокупно адолесцентно раздобље почиње отприлике од једанаесте, дванаесте године и траје све до двадесет и пете године.

Ово раздобље можемо поделити на:

  1. предадолесценцију или претпубертет (од 11/12 до 13/14 године);
  2. рану адолесценцију или пубертет (од 13/14 до 17/18);
  3. касну адолесценцију (од 17/18 до 24/25);
  4. постадолесценцију (која подразумева прихватање улога одраслих и формирање комплетне личности).[3]

Адолесценција и пубертетУреди

Адолесценција и пубертет се често користе као синоними, иако то нису. Пубертет је скуп физичких и физиолошких промена везаних првенствено за развој репродуктивних функција. Адолесценција је све то, али и период психолошког и социјалног сазревања, које претходи одраслости. [4] Да би деца постала одрасли, зрели и самостални људи неминовно је да прођу кроз низ преображаја, пре свега на телесном, а онда и интрапсихичком, и коначно социјалном плану.[5]

Адолесценција и пубертет представљају два процеса. Пубертет је анатомско – физиолошки тј.биолошки догађај, док адолесценција представља психо – социјални односно психолошки феномен. То је раздобље живота када раст добија нови подстицај и када се у организму одвијају велике промене које трансформишу дете у одраслу особу. Овај процес сазревања траје од 5 до 10 година. [6]

С обзиром на низ промена до којих долази, у пубертету се разликују три фазе:

  1. предпубертет – када долази до убрзаног раста и појаве секундарниха полних карактеристика;
  2. пубертет у ужем смислу – када долази до прве менструације код девојчица и прве ејакулације код дечака;
  3. постпубертет – када долази до застоја у физичком расту, али се наставља развој полних органа, те њихова пуна зрелост представља крај ове фазе.

Полно сазревање и сексуалност адолесценатаУреди

У почетку адолесценција је, у ствари, првенствено биолошки феномен. Много пре него што ће наступити све оне промене на емоционалном и социјалном плану, карактеристичне за адолесценцију, хормони почињу да мењају биолошка обележја детета. Наступа пубертет у коме ће се достићи биолошка сексуална зрелост и развити секундарна сексуална обележја.[2]

У адолесценцији се појављују секундарни сексуални знаци. Дечаци раније постају свесни својих сексуалних жеља, због тога су веома зуњени, јер њихов сексуални нагон постаје повећан. У овом периоду они су и више повученији кад се требају обратити особама супротног пола. Док је код девојчица сексуални нагон прикривен. Оне од дечака желе потврду да су привлачне и пожељне. У овим годинама оне, чешће него дечаци, сањаре о будућем мужу, али те жеље нису повезане са сексуалном активношћу.

Важно је да родитељи правилно реагују на сексуалност адолесцената, која је растргнута између емотивне незрелости и физичке зрелости. Тело је због хормонских промена рањиво, што може негативно да утиче на прихватање самог себе.

Однос адолесцената и родитељаУреди

Адолесценција је за формирање личности веома важна. У овом периоду адолесцент се налази пред дилемом да ли ће остварити слику о себи којом ће преотети улогу одраслог и пробијати се кроз различите фазе живота, или ће се наћи у тешкоћама, јер је запао у индентитет забуне. Он осећа потребу за незавишношћу, за формирањем другачије слике о себи. Најважнији процеси у овом периоду су осамостаљивање, односно одвајање од родитеља.[7]

Прелаз из детињства у адолесценцију праћен је врло значајним променама у свим областима социјалног живота младе особе. Тврдње о битном размимолажењу између адолесцената и њихових родитеља, о „јазу међу генерацијама“ у адолесценцији задржала се и до данашњег дана. Многи су уверени да адолесценту вршњаци постају важнији од родитеља и да главни утицај у социјализацији младе особе врше вршњаци. Међутим, има и другачијих тврђења. У ствари све је више емпиријских података који показују да породични односи остају и даље врло чврсти и важни. Вршњаци, али и породица према тим студијама имају различиту, али једнако важну функцију у развоју адолесцената. Савети родитеља ће преовладавати у озбиљнијим областима који се тичу будућности, избора професионалног опредељења, важнијим одлукама и ситуацијама у животу, јер родитељи боље познају свет одраслих.[2]

Улога родитеља остаје и даље битна у развоју адолесцената, међутим сам квалитет односа се ипак мења. Развојне промене у односу родитељ - дете састоје се у следећем. У детињству се интеракција између родитеља и детета сводила на принципу размене где родитељ пружа бригу, помоћ, заштиту, а дете узвраћа послушношћу. У адолесценцији, са друге стране, дете уноси у свој однос са родитељем неке елементе односа са вршњацима. Адолесцент и даље поштује статус родитеља и спреман је да слуша и разуме релативно подређен статус у односу на родитеља. Однос постаје све више однос једнаких, или скоро једнаких. Послушност је више вољна него аутоматска и беспоговорна.

У периоду адолесценције здрава контрола родитеља је нарочито важна, јер адолесцент жели одређену меру слободе и признавања његове независности. Зато строга контрола родитеља води до супротстављања и удаљивања од адолесцената.[7]

Несвесно родитељи са адолесцентима поступају као да су још увек мала деца, као да нису у стању да разумеју шта им се каже. Уместо да комуницирају јасно и директно, они анализирају, окривљују, отпужују или своје неслагање изражавају сарказмом, у жељи да индиректно наведу дете на сарадњу. Родитељи треба превазићи овакав вид односа, и почети да се према адолесценту понашају као према младој особи која улази у свет одраслих. Тако ће једино њихова сарадња бити добра, и помћи ће бољем односу између родитеља и адолесцента.[8]

Однос адолесцената и вршњакаУреди

У односима са вршњацима јављају се две новине. Природа и значај контакта са вршњацима из детињства се мења, добијајући све сложеније форме. Ово је наставак процеса који је започео у детињству. Друга промена се односи на чињеницу да неки од контаката са вршњацима сада укључују и сексуалност.[2] Док је у раном детињству контакт са вршњацима био површан и сводио се на једноставно учествовање у заједничким активностима, у адолесценцији контакт са вршњаком добија нове одлике заједништва, лојалности и блискости. Адолесцент сада сам тражи и бира пријатеља. Бира пријатеља који може да му пружи интиман, близак контакт, који ће му бити одан, са којим ће доживети осећај заједништва.

Бирајући сами пријатеља, пријатељства постају јача, пријатељи проводе све више времена заједно, упознајући се, пружајући једно другоме разумевање, подршку, као и утеху ако је потребна. Осећају обавезу према пријатељу и њиховом односу. Оданост постаје саставни део пријатељства.

Прихватање од стране вршњака је веома важно и значајно. Одбачено дете нема прилику да се у друштву учи разних вештина социјализације, преговарања, решавања конфликата итд. те има мање изгледа да пазвије пријатељски однос. Дете које је одбачено ће имати проблеме у прилагођавању, и то током целог живота.

Професионална оријентација адолесценатаУреди

Избор професије је једно од најтежих и најозбиљнијих питања ране адолесценције, јер избор правог позива јесте избор основног животног задовољства, осећања сигурности и хармоније. Неки адолесценти се лако и чврсто одлучују за позив, без оклевања, али за већину избор позива представља унутрашњу борбу. Почетно колебање само по себи не представља ништа лоше и није никакав доказ да је неко изабрао одговарајући позив. Могуће је управо супротно, да је адолесцент, одлучујући се за одређени позив, о том питању сувише мало поразмислио и да је његова одлука плод његове површне мотивације.[3]

Фактори који утичу на избор позива су многобројни. То су социјално-психолошки утицаји које пргати друштвена развијеност, структура одређеног друштва као и доба. Данас се у великој мери јавља склоност ка техничким и комерцијално-административним професијама. Постоје утицаји медија, друштвеног, економског стања... Такође је присутан и утицај породице, професионални узори родитеља и уопште чланова породице, било у смислу идентификације или у смислу одбијања. Онда су присутни и утицаји школе, вршњака и старијих пријатеља који се већ налазе у професији, утицаји омладинских организација...

У раној адолесценцији на избор занимања углавном утичу родитељи и деца уважавају њихова мишљења при избору средње школе. На њихов избор може утицати и традиција, и то на тај начин да девојчице бирају „женка“ занимања, а дечаци „мушка“ занимања. [9]

Међутим, чињеница је да се у каснијој адолесценцији адолесценти одлучују за професије које су у складу са њиховим цртама личности, са њиховим темпераментом и уопште са структуром њихове личности. Сазревање прати и сазнање о себи и својим квалитетима и талентима, те се они на основу тога могу лакше одлучити за свој будући позив у животу.

КритикеУреди

Концепт адолесценције су критиковали поједини експерти, као што је Роберт Епстајн, који наводи да неразвијен мозак није главни узрок тинејџерске необузданости.[10][11] Неки су критиковали концепт адолесценције, јер је то релативно нов феномен у људској историји који је створило модерно друштво,[12][13][14][15] и били су веома критични према ономе што сматрају инфантилизацијом младих одраслих особа у америчком друштву.[16] У једном чланку за часопис Scientific American, Роберт Епстајн и Џенифер Онг наводе да је „амерички стил тинејџерских превирања одсутан у више од 100 култура широм света, што сугерише да таква невоља није биолошки неизбежна. Друго, сам мозак се мења у одговору на искуства, што наводи на питање да ли су карактеристике мозга адолесцената узрок тинејџерског немира, или су пре резултат животног стила и искустава.”[17] Дејвид Мошман је такође изјавио по питању адолесценције да су истраживања мозга „пресудна за пуну слику, али да то не даје крајње објашњење”.[18]

РеференцеУреди

  1. ^ Ћурчић, В. (2004). Трагање за смислом, изазови и ризици адолесценције. Београд: ИП Жарко Албуљ. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Капор-Стануловић, Н. (2007). На путу ка одраслости. Београд: Завод за уџбенике. 
  3. 3,0 3,1 Жлебник, Л. (1972). Психологија детета и младих 3. Београд: Делта-Прес. 
  4. ^ Минић, Ј. (2014). Осећај породичне кохерентности код адолесцената. Ниш: Филозофски факултет. 
  5. ^ Ћурчић, В. (1977). Адолесценција-револуција и еволуција у развоју. Београд: ИП Жељко Албуљ. 
  6. ^ Кубурић, З. (2009). Породица и психичко здравље деце. Београд: Чигоја штампа. 
  7. 7,0 7,1 Пшундер, М. (2011). Понашање адолесцената и доживљавање односа са родитељима и школом. Београд: Завод за уџбенике. 
  8. ^ Пентли, Е. (2008). Родитељска моћ-вештина сарадње са дететом. Нови Сад: Психополис институт. 
  9. ^ Латта, Н. (2012). Тинејџери- како им поставити границе и при том сачувати живце. Нови сад: Психополис институт. 
  10. ^ „Dr. Robert Epstein: The myth of the teen brain - Psychology Today” (PDF). 
  11. ^ Romer, Dan. „Why it's time to lay the stereotype of the 'teen brain' to rest”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 21. 11. 2017. 
  12. ^ „The Invention of Adolescence”. Psychology Today. 9. 6. 2016. Приступљено 19. 2. 2017. 
  13. ^ Fasick, Frank A. (фебруар 1994). „On the "Invention" of Adolescence.”. Journal of Early Adolescence. 14 (1): 6—23. doi:10.1177/0272431694014001002.  „[.] применом технологије за повећање продуктивности, богатство које она генерише и структурне промене у друштву допринеле су стварању адолесценције у северноамеричком урбаном индустријском друштву.”
  14. ^ Epstein, Robert (2010). Teen 2.0: Saving Our Children and Families from the Torment of Adolescence. Linden Publishing. ISBN 978-1-61035-101-0. 
  15. ^ Demos, John; Demos, Virginia (1969). „Adolescence in Historical Perspective”. Journal of Marriage and Family. 31 (4): 632—638. JSTOR 349302. doi:10.2307/349302.  "The idea of adolescence is today one of our most widely held and deeply imbedded assumptions about the process of human development. Indeed most of us treat it not as an idea but as a fact. [...] The concept of adolescence, as generally understood and applied, did not exist before the last two decades of the nineteenth century."
  16. ^ „The Danger of Treating Teens Like Children”. help.fortroubledteens.com. 
  17. ^ Epstein, Robert; Ong, Jennifer (25. 8. 2009). „Are the Brains of Reckless Teens More Mature Than Those of Their Prudent Peers?”. Scientific American. Приступљено 5. 10. 2017. 
  18. ^ Moshman, David (17. 05. 2011). „The Teenage Brain: Debunking the 5 Biggest Myths”. Huffington Post (на језику: енглески). Приступљено 20. 11. 2017. 

Спољашње везеУреди