Тома Смиљанић-Брадина
Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста.
| Тома Смиљанић-Брадина | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. јун 1888. |
| Место рођења | Тресонче, Османско царство |
| Датум смрти | 10. мај 1969. (80 год.) |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
Биографија уреди
Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном "братству" - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану.
По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу.
Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2]
Библиографија уреди
- На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924;
- Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924;
- Племенске особине Мијака, Београд 1924.
- Седи краљ, Скопље, 1925;
- Канонска визитација Река, Скопље, 1925;
- Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926.
- Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927);
- Песмарица, Скопље, 1929;
- Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932.
- Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932.
- Племе Брсјака, Београд 1932.
- Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936;
- Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.