Тошко Влаховић
Тошко Влаховић (Ровца, 1890 — Власово, 2. новембар 1917)[1] био је студент филозофије у Немачкој и комитски војвода, један од вођа Јаблничко-топличког устанка у Првом светском рату, командант Крајинског четничког одреда. Био је брат Милинка Влаховића и стриц Велимира Влаховића.
| Тошко Влаховић | |
|---|---|
 Влаховић као студент | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1890. |
| Место рођења | Ровца, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 2. новембар 1917. |
| Место смрти | Власово, Краљевина Србија |
| Војна каријера | |
| Чин | комитски војвода |
Биографија уреди
После матурирања на Цетињу 1911. године студирао је филозофију као стипендиста црногорске владе, прво у Русији 1911/1912, у Петрограду, а затим од 1912. до 1914. у Немачкој, у Јени. По избијању Првог светског рата ступио је као добровољац и до капитулације Црне Горе учествује као борац у I батаљону Колашинске бригаде. Након капитулације Црне Горе 1916. године, Тошко Влаховић и његов брат Милинко Влаховић, капетан црногорске војске су избегли заробљавање. У пролеће 1916. године у Црној Гори је генерал Радомир Вешовић организовао неуспешан устанак у који је био умешан и Милинко Влаховић. Пошто су уследила масовна хапшења у брда се одметнуо већи број људи. Двадесетак њих се састало у селу Жирцима код Колашина и одлучило да створе комитску чету. Са још неколико комита (према различитим изворима од 9-20), у септембру 1916. године кренули су у Србију, с намером да преко Румуније пређу на Солунски фронт. У групи су осим браће Влаховић били и Јован Радовић са братом Савом, затим Милан Дрљевић из Мораче, ђак поднаредник у 11. пуку Шумадијске дивизије са братом Ђуром, Никола Влаховић, Милинков и Тошков зет, браћа Лакић и Мирослав Лакићевић, Мирко Јовановић и неколицина других. Почетком октобра дошли су на територију Косанице (Радан планина), и тамо ступили у контакт са Костом Пећанцем, који је нешто раније био дошао са Солунског фронта, упућен од српске Врховне команде.[2]
Дана 21. фебруара 1917. је на саветовању изабран за војводу, односно за команданта Крајинског одреда.
Браћа Влаховић и Јован Радовић са Костом Војиновићем и Костом Пећанцем приступили су организовању, а потом и вођењу Топличког устанка 1917. године.[3]
Чак и у условима суровог четничког живота успео је да формира малу личну библиотеку из које је својим борцима позајмљивао књиге на читање. Водио је и дневник, који је заплењен, заједно са целокупном архивом, у мањем окршају са бугарским јединицама, у којем је и погинуо 2. новембра 1917. године. Новосадска издавачка кућа Прометеј је издала 2018. године дневник Тошка Влаховића - „Уточишта ни код кога – дневник из 1917”.[4]
Сахрањен је на Куршумлијском гробљу.[5]
Референце уреди
- ^ Влаховић, Влаховић & Влаховић 1988.
- ^ Митровић 1987.
- ^ Ракочевић 1988.
- ^ Влаховић 2018.
- ^ Илић 2006, стр. 278.
Литература уреди
- Илић, Добросав (2006). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник књига 2, В-Г. Нови Сад: Матица Српска. ISBN 978-86-83651-62-7.
- Ракочевић, Новица (1988). Драгичевић, Ристо, ур. „Бјекство 17 Црногораца из окупиране Црне Горе 1917. године” (PDF). Историјски записи. Титоград: Историјски институт СР Црне Горе. 3—4: 211-214. ISSN 0021-2652.
- Влаховић, Тошко (2018). Уточишта ни код кога: дневник Тошка Влаховића из 1917. године. Прометеј. ISBN 978-86-515-1397-1.
- Митровић, Андреј (1987). Устаничке борбе у Србији, 1916-1918. Српска књижевна задруга.
- Влаховић, Миодраг; Влаховић, Милинко; Влаховић, Тошко (1988). Браћа Влаховић 1917: прилози за историографију Топличког устанка. Стручна књига. ISBN 978-86-419-0009-5.