Унутрашња страна ветра
Унутрашња страна ветра или Роман о Хери и Леандру је роман српског књижевника Милорада Павића издат 1991. У питању је постмодернистичка интерпретација античког мита о Хери и Леандру, у којој љубавници нису раздвојени водом Хелеспонта, већ временом. Тако Леандар, монах и градитељ, живи у Србији седамнаестог века, док Хера живи у Београду двадестог века. Написан је из два дела, који се штампају у једној књизи на тај начин што се са једне стране штампа прича о Леандру, док се други део о Хери штампа у обрнутом смеру. Због овакве форме називан је и романом клепсидром. Унутрашња страна ветра попут већине других Павићевих прозних остварења написана је у традицији магичног реализма.
| Унутрашња страна ветра | |
|---|---|
| Аутор | Милорад Павић |
| Земља | Југославија |
| Језик | српски |
| Жанр / врста дела | роман |
| Издавање | |
| Издавач | Просвета |
| Датум | 1991. |
Садржај романа уреди
Леандер уреди
Леандер је рођен у породици Чихоровића, познатој породици неимара. Леандер, чије је право име Миљко или Радача, живи у временском ритму који је три пута бржи од људи из његове околине. Он одлази од куће након што бива позван да постане део свирачке трупе свирајући сантуру. На путовањима се сусреће са врачом, који прориче само оно удаљено у будућности неколико стотина година. Он му саопштава да постоје различите врсте љубави и различите врсте смрти, и да смрт може да сачека у заседи вековима пре него што је неко рођен и да може да крене по особу из најдаље будућности. Такође му прориче да ће Леандра да посече војник у чизмама, да ће за смрт бити узрок жена, али да ће проћи много времена до тада. У Охриду упознаје Деспину. Са њом не успева да спава, јер пребрзо ејакулира, пошто живи у бржем временском ритму од осталих. Потом одлази у манастир, где проводи време као испосник, чистећи се од богумилства у којем је рођен. Првог дана замонашења, наступа освета турске војске са којом започиње Велика сеоба Срба. Међутим, бежећи од Турака, Леандар сматра да не треба спаљивати оно што се оставља, већ зидати нове грађевине, које ће Турке успоравати, јер ће бити заузети њиховим рушењем. У једном од тих рушења, долази Исаија, чудеснои сабљаш који воли да сече главе, а затим да одрубљену главу однесе у крчму стави на сто и очешља, а затим из ње пије три дана, док глава не испусти врисак, пошто толико треба да прође времена глави да схвати да је мртва. Леандер је при сусрету занемео, те Исаија губи интересовање да га убије, али му одсеца уво, са речима да ће по одсеченом уву да га препозна следећи пут када га сретне.
Леандер долази у Београд, где креће у школу Максима Суворова. На часу добија име Леандер јер тумачећи антички мит о Хери и Леандеру, изражава мишљење да можда препрека коју су љубавници морали да савладавају није море, већ време. Ускоро се расписује конкурс са грађење две куле у Београду. Северну треба да гласи Сандаљ Карсимирић, искусни градитељ, док јужну, на мочварном терену, треба да гради Леандер. Леандер успева да озида кулу која се узвисује до облака, и чији се врх са земље не може видети. Градећи кулу нехотице је у сваки део уградио изговорени стих из песме о Хери и Леандру. Северна и јужна кула се нису разликовале само по висини, већ су показивале и различито време.
У трећем поглављу описује се Леандров одалазак у Дубровник код „брзог” пророка Бенџамина Коена, који му прориче смрт 22. априла 1722. Такође му саопштава да као што је сваки човек нечије дете, тако је неминовно и да је сваки човек нечија смрт. Након неколико година Леандра хватају пред Београдом Турци предвођени Дед-агом Оћузом, који се зарекао да ће освојити Београд и да ће опљачкати цркву Ружицу. Леандер треба детаљно да им опише град и како до цркве најлакше доћи. Приликом опсаде, он бежи у кулу коју је сазидао. Турци је минирају и она експлодира тачно 22. априла 1722, на дан када му је проречена смрт.
Хера уреди
Са друге стране књиге, штампа се други део романа. Њена главна јунакиња је Херонеја Букнер, студенткиња хемија, коју зову Хера. Одигравање приче је смештено у тридесете године двадестог века. Она је фасцинирана сновима и редовно води евиденцију ствари које сања и истражује лингвистичку страну снова. Дошла је до закључка да у језику снова постоје све именице, али да глаголи немају сва времена као у стварности. Хера се јавља на оглас за држање приватних часова француског. Иако је договор био да држи часове двојици ученика, остаје зачуђена зашто стално виђа само једног ученика. Ученик јој објашњава да он има сестру Каћунчицу, коју никад није видео, али да мајка инсистира да она постоји, те зато једну столицу увек током учења оствљају за њу. Хера ускоро почиње да губи осећај за садашњост и прошлост у француском, али и у матерњем језику. На тај начин њен језик почиње да има све одлике и недостатке граматике снова коју је помно итраживала у својој књизи инвентара. Када поново одлази на час код дечака и невидљиве девојчице, Хера инсистира да се донесе још једна столица под објашњењем да је она за Леандра, који је коначно допливао.
Друго поглавље се одиграва у Прагу, где Хери живи брат Манасија Букер, који студира виолину на чешком конзерваторијуму. Хера такође пише приче, али њена остварења су одбили сви издавачи. Зато она своје приче убацује у издања сопствених превода Пјера Лотија, Роберта Мусила и Анатола Франса. Затим та издања са обележеним причама шаље своме брату. Једна од таквих прича је „Прича о капетану Петру от Витковичу“. У њој се приповеда о капетану аустроугарске војске Витковичу који се 1909. пробудио у нечијој туђој души. Примето је да је душа музикална и да је женског рода. Пошто се против њега води војни судски поступак, њега су бунила два питања: Да ли се сме осудити туђа душа и да ли је та нова душа православна? Ускоро је почео да куца на куцаћој машини у тамници у којој је заточен. Након што су га стрељали, испоставило се да је куцао наизглед набацана слепа слова која ништа не значе. Манасија када је прочитао причу закључује да Витковичев рукопис није био слепо куцање већ трогласна инвенција у ф-молу Јохана Себастијана Баха.
У трећем поглављу нам се представља неименовани приповедач, који је такође музичар, и који је познавао Манасију и Херу. Он нам приповеда о његовом сурету са Манасијом, који сада сасвим другачије физички изгледа. Он му открива да када су се доселили у нови стан, да је Хера започела везу са младим поручником Јаном Кобалом. Убрзо су прекинули, да би сам Манасија ушао у сексуалну везу са Јаном. Хера извршава самоубиство у експлозији у својој лабораторији. Пошто га гризе савест за смрт сестре, приповедач и Манасија одлазе код доктора Алфреда Вјежбицког, који има исту дубину и боју очију као и покојница. На вечери Алфред изговара на француском: „Мислим, љубави, да је то био лош и подмукао поступак!“ Брат мисли да му се то кроз доктора јавила његова покојна сестра да га укори. Он одлази у Варшаву, не би ли извршио самоубиство. Приповедач, који је остао дуже на вечери, открива да није био у питању никаква спиритистича порука са оног света, већ да су се доктор и његова супруга само играли читајући француске фразе са сребрних кашика. Он не успева да заустави друга при самоубиство, који умире мислећи да му је сестра са другог света послала казну. Приповедач на крају открива да Хера није изврила самоубиство, већ да ју је убио поручник Кобала. Одрубљену главу Јан је чувао три дана у свом стану пре него што се пријавио војним властима. По тврђењу избезумљеног поручника трећег дана је Херина глава крикнула страшним дубоким и мушким гласом.
Спољашње везе уреди
