Урјанхаји
Урјанхаји је монголиски израз који се односи на неколико оближњих "шумских" етничких група као што су Алтајски Урјанхаји, Тувинци и Јакути. Урјанхаји су били споменути у средњовековним кинеским изворима из 10. века и име се помиње неколико пута у Тајној историји Монгола. Забележени су на кинеском под називом Вуланхај (упрош: 乌梁海; трад: 烏梁海; пин: Wūliánghǎi) или Вуланха (кин: 兀良哈; пин: Wùliánghā).
.svg) Застава Урјанхаја | |
 Монголско царство око 1207. Урјанхаји и њихови суседи | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 26,654[1] (2010) | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Монголија | |
| Језици | |
| ојратски, монголски | |
| Религија | |
| Тибетански будизам, Шаманизам, Атеизам | |
| Сродне етничке групе | |
| Ојрати, Монголи |
Историја
уредиИме "Урјанхаји" значи "урја" (мото, ратни мото) и кан (господар) на монголском. Монголи су применили име на све шумске народе а касније и на Тувинце. Они су сврстани од стране Монгола као Дарликински Монголи.
На почетку Монголског царства (1206-1368), Урјанхаји су живели у Централној Монголији .
У 13. веку за време Династије Јуан, Рашид-ал-Дин Хамадани је описао шумске Урјанхаје као есктремно изоловане шумске људе из Сибира који живе у шаторима од коре брезе и лове на скијама. Упркос сличности имена са са познатим урјанхајским племеном Монгола, Рашид напомиње да они немају никакву везу.[2] За време Династије Минг, Џурџи (од џурџијске речи вуџи за шуму) су били познати међу Кинезима ка "шумски људи" и та се конотација касније пренела до Кинеза који су је пренели на Урјанхаје, Вуланхај.[3]
Средиом 14. века су живели у Љаојангу у североисточној Кини. Године 1375. године, Нахачу, урјанхајски вођа северне Јуан династије у Љаојангу, напао је Лиаодонг полуострво да поврати Монголе на власт. Иако је наставио да држи под својом влашћу Манџурију рат Минга против Урјанхаја се завршио његовом предајом 1388. године.[4] После устанка северних Урјанхаја, они су покорени од стране Дајан-кана 1538. године и анексирани од стране северних Халха Монгола. Батмунх Дајан кан је разрешио урјанхајски тумен (војна јединица која броји 10.000 војника).
Друга група Урјанхаја (Урјанхаји Хенти планине) су живели у централној Монголији и почетком 16. века су кренули ка Алтајским планинама.[5] Неке групе су мигрирале са Хенти планина у Ховсгол покрајину за време владавине Северне Јуан династије (1368-1635).[3]
До раног 17. века, израз Урјанхаји је био општи монголски израз за све расуте групе људи на северозападу, без обзира да ли су пореклом самоједски, туркијски или монголски народи.[6] Године 1757, Династија Ћинг поставила свој далекосеверни фронт под барјацима : Хувсгулшких Урјанхаја, Тану Урјанхаја; Кемчика, Салчака, Тоџу Тувинаца и Алтајаца. Тувинци се у Мохголији називају Мончуго Урјанхаји. Још једна група Урјанхаја у Монголији (из Бајан-Улгија и Ховда) се називају Алтајски Урјанхаји. Ове све групе су припојене Ојратима. Трећа група монголских Урјанхаји су једна од 6 тумена Дајан-кана из источне Монголије. За последње две групе Урјанхаја се верује да потичу од урјанхајског племена из ког долази Јелме (генерал војске и пријатељ Џингис-кана) и његов познати рођак Субудај. Имена племена алтајских Урјанхаја (Хувсгулски Урјанхаји и Тувинци) су различита. Нема туркијских ни самоједних племена међу алтајским и хувсгулским Урјанхајима.
Варијанта имена, Урангхаи, је старо име за Јакуте,[7] али они нису Урјанхаји и то је било само алтернативно име Јакута. Рус Павел Неболшин је документовао Урангху племе на Волги Калмике 1850.их година.[8] Постојање Урјанхаја је документовано од стране Кореанаца, који су их звали позајмљеним именом Орангкае (кореј. 오랑캐, "savages"), посебно у контексту њихових напада на синитизовани свет у 14. и 15. веку.[3]
Неки Урјанхаји још увек живе на Хенти планинама.
Референце
уреди- ^ Попис 2010.
- ^ C.P.Atwood-Енциклопедија Монголије и монголског царства, pp. 9
- ^ а б в Crossley, Pamela Kyle (децембар 1985). „Увод у мит о оснивању династије Ћинг”. Касна империјална Кина. 6 (2): 13—24. doi:10.1353/late.1985.0016.
- ^ Willard J. Peterson, John King Fairbank, Denis Twitchett- Кембриџска историја Кине, vol7, pp. 158
- ^ A.Ochir, Ts.Baasandorj "Обичаји Ојратског венчања". 2005
- ^ C.P.Atwood-Енциклопедија Монголије, pp. 9
- ^ POPPE, Nicholas (1969). „Осврт Менгеса "Туркијски језици и народи"”. Central Asiatic Journal. 12 (4): 330.
- ^ Mänchen-Helfen, Otto (1992) [1931]. Путовање до Туве. Los Angeles: Ethnographic Press University of Southern California. стр. 180. ISBN 1-878986-04-X.