Фехим Бајрактаревић
Фехим Бајрактаревић (Сарајево, 14. новембар 1889 — Београд, 22. фебруар 1970) био је оријенталиста и универзитетски професор. Оснивач је научне оријенталистике на Универзитету у Београду и један је од уважених европских оријенталних филолога свог времена.
Фехим Бајрактаревић | |
---|---|
Датум рођења | 14. новембар 1889. |
Место рођења | Сарајево, Аустроугарска |
Датум смрти | 22. фебруар 1970.80 год.) ( |
Место смрти | Београд, Социјалистичка Федеративна Република Југославија |
Биографија
уредиСтудирао је оријенталне језике са словенском филологијом у Бечу, где је и докторирао 1918. године, а неко време провео је и у Лондону и Алжиру. Краће време је предавао арапски језик на гимназијама у Босни.
На позив Богдана Поповића, 1925. године долази на Филозофски факултет у Београду, где на Катедри за светску књижевност предаје персијску књижевност и турски језик. Годину дана након тога, 1926. године, основао је и самостални Семинар за оријенталну филологију, што ће постати прва оријенталистичка универзитетска катедра на Балкану.[1] Приликом оснивања Катедре, професор Бајрактаревић определио се за тада доминантни европски оријенталистички модел, који је подразумевао изучавање језика и књижевности народа из исламског цивилизацијског круга, првенствено Арапа, Персијанаца и Турака. Историјски и културни фактори чине концепцију исламистичке оријенталне филологије трајно актуелном на балканским просторима, због чега је она опстала до данас упркос покушајима њеног оспоравања и административног укидања.[1]
Професор Бајрактаревић био је цењен и уважен не само на Балкану, већ и у читавој Европи. У европским оријенталистичким круговима афирмисао се објављивањем критичког издања дела преисламског песника Абу Кабир ал-Худалија La Lâmiyya d'Abû Kabir al-Hudali, Journal Asiatique (1923) и Le Diwân d'Abû Kabir al-Hudali (1927). Бавио се арабистиком, иранистиком и туркологијом. Тематиком преисламске поезије бавио се и у раду Пејзаж у старој арапској поезији (1929), а везама између арапске и српске поезије у раду Слични стихови Лазе Костића и Џемила о љубави пре рођења (1958-1959).
Централно дело у опусу професора Бајрактаревића заузимају радови из књижевне иранистике. Његов превод најпознатије епизоде из Фирдусијеве Шахнаме, Рустем и Сухраб (1928), високо је оцењен у европској оријенталистици. Превод укључује и обимну студију о персијској књижевности и самом епу. Још један високоцењен, филолошки прецизан и у неким стиховима веома надахнут превод јесу рубаије Омара Хајама. Овим песником и научником професор Бајрактаревић бавио се неколико деценија, његова поезија тема је и „хајамолошких студија" у оквиру дела: Фицџералд и Омер Хајам (1927), Један англосаксонски класик персијског порекла (1962), Хајам код нас (1963) и Омер Хајам - највећи светски песник катрена (1965).[2]
Још један од научних праваца којим се бавио професор јесте оријенталистичка компаратистика, у оквиру које је пружио драгоцене прилоге двема обимним студијама Насредин-хоџин проблем (1934) и Утицај истока на Гетеа (1939). Професор Бајрактаревић проучавао је утицаје и везе европске и оријенталне литерарне баштине, а у другој поменутој студији исцрпно обрађује утицаје персијске поезије и Хафиза на настанак Гетеовог Западно-источног дивана.
Иако се није много бавио турском књижевношћу, међу радовима се ипак може издвојити Победа народног језика и стиха у турској поезији (1954), у којем је професор представио преломни тренутак у развоју новије турске литературе.
За Enzyklopädie des Islam (Лајден, 1932-1936) написао је неколико десетина чланака, а био је и сарадник многих домаћих и страних стручних часописа, међу којима су Orientalistiche Literaturzeitung (Берилин), Der Islam (Берлин), Bibliotheca Orientalis (Лајден), Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft (Визбаден) и Прилози за оријенталну филологију (Сарајево).
Професор Бајрактаревић био је члан Société asiatique у Паризу, међународног одбора оријенталиста за издавање Concordance de la tradition musulmane у Лајдену, и сарадник европског издања Исламске Енциклопедије.[3]
Одабрана дела
уреди- La Lâmiyya d'Abû Kabir al-Hudali, Journal Asiatique, Paris 1923, III.
- Le Diwân d'Abû Kabir al-Hudali, ibid., 1927, CCXI.
- Фицџералд и Омер Хајам (1927)
- Српска песма о Мухамедову рођењу, Гласник Скопског научног друштва, 1927, стр. 189—202.
- Рустем и Сухраб, епизода из Фирдусијеве Шахнаме (са студијом о Фирдусијевом животу и делима), СКЗ, 1928, CCVIII.
- Насредин-Хоџин проблем, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1934, књ. XIV, св. 1—2.
- Турски документи манастира св. Тројице код Плевља, Споменик СА, 1936, LXXIX.
- О нашим Мевлудима и Мевлуду уопште, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1937, књ. XVII, св. I.
- Утицај Истока на Гетеа (1939)
- Слични стихови Лазе Костића и Џемила о љубави пре рођења (1958-1959)
- Један англосаксонски класик персијског порекла (1962)
- Хајам код нас (1963)
- Омер Хајам - највећи светски песник катрена (1965)
- Из персијске поезије (1971)
Референце
уреди- ^ а б „Историјат | Filoloski fakultet” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 04. 07. 2020. г. Приступљено 2020-07-03.
- ^ Popov, Čedomir, Stanić, Dragan, Попов, Чедомир, Станић, Драган. Српска енциклопедија. Нови Сад. стр. 463. ISBN 978-86-7946-078-3. OCLC 712601569.
- ^ Цецић, Иво (1983). Енциклопедија Југославије. 1, А-Бју. Загреб: Југославенски лексикографски завод. стр. 424.
Литература
уреди- Marija Djukanović (Cukanoviç): Dr. Fehim Bayraktariviç'i kaybettik. In: Sesler V, 45 (Üsküp 1970) 21—24. (Wir haben Fehim Bajraktarević verloren.)
- И. Шоп, Фехим Бајрактаревић као компаратиста, УИ, 1976, 1.
- А. Митровић, Научно дело Фехима Бајрактаревића, Београд, 1996
Спољашње везе
уреди- Катедра за оријенталистику, Филолошки факултет Универзитета у Београду.