Фронт за ослобођење Мозамбика

Фронт за ослобођење Мозамбика (порт. Frente de Libertação de Moçambique, FRELIMO) је владајућа партија у Мозамбику. Основан је 1962. као покрет за ослобођење Мозамбика од колонијалне власти Португалије, а у партију се организовао на Трећем конгресу 1977. године.[3]

Фронт за ослобођење Мозамбика
Frente de Libertação de Moçambique
FRELIMO Emblem.svg
ПредседникФилипе Њуси
ОснивачиЕдуардо Мондлен
Самора Машел
Слоган"Јединство, критика, јединство"[1]
Основана25. јуна 1962.
Седиште
 Танзанија (1962-1975)
 Мозамбик (1975-)
Идеологијасоцијалдемократија, демократски социјализам (пре комунизам, марксизам-лењинизам)
Политичка позицијаОд левог центра до левог крила
Међународно чланствоСоцијалистичка интернационала
Бојецрвена
Скупштина Мозамбика
184 / 250
Застава странке
Mz frelimo.png
Веб-сајт
www.frelimo.org.mz

Рат за независностУреди

Пошто је Португалија почетком 1960-их остала једина европска земља која колонијама у Африци није дала независност, неколико антиколонијалних група организовало се 1962. у Фронт за ослобођење Мозамбика (ФРЕЛИМО). ФРЕЛИМО су основале организације Мозамбичка афричка национална унија, Народна демократска унија Мозамбика и Национална афричка унија за независни Мозамбик у Дар ес Саламу (Танзанија), 25. јуна 1962. године. Први вођа ФРЕЛИМО-а био је Едуардо Мондлен. Након масакра у Муеди, вође ФРЕЛИМО-а схватиле су да мирном агитацијом неће ништа постићи, па су покренули оружани устанак против португалске власти у септембру 1964. године.

Током рата за независност, ФРЕЛИМО је примао материјалну помоћ од Кине, Совјетског Савеза, скандинавских земаља и неких невладиних организација са Запада. До краја 1960-их, ФРЕЛИМО је формирао слободне зоне на северу Мозамбика. На њима су одузели земљу велепоседницима и поделили су беземљашима, а организовани су и курсеви описмењавања и бесплатно лечење. Тада је организација почела да нагиње марксизму. Иако је био окарактерисан као афрички националистички покрет, у ФРЕЛИМО-у су дејствовали и белци и мулати. Социјализам, као званична идеологија покрета, прихваћен је на Другом конгресу у јулу 1968. године.

Након смрти Мондлејна, вођство је преузео дотадашњи потпредседник Урија Симанго. У априлу 1969, ФРЕЛИМО-ом је управљао тријумвират Самора Машел, Марселино дос Сантос и Урија Симанго. До 1969, ФРЕЛИМО је контролисао једну трећину Мозамбика.

Након избијања Каранфилске револуције у Португалији у априлу 1974, године 1975. између португалске владе и ФРЕЛИМО-а покренути су преговори за давање независности Мозамбику. Јуна исте године, Мозамбик је прогласио независност на челу са ФРЕЛИМО-ом као владајућом партијом. Нова влада примала је помоћ од Кубе и Совјетског Савеза.

Грађански ратУреди

Због пружања помоћи герилским групама у Јужноафричкој Републици, расистичке владе ЈАР-а и Родезије организовале су антикомунистичку организацију РЕНАМО, која је покретала нападе на фабрике и хидроелектране у Мозамбику. Грађански рат је завршио 1992, потписивањем мировног споразума у Риму.

Након смрти Саморе Машела 1986, нови председник ФРЕЛИМО-а постао је Жоаким Чисано.

Модерни ФРЕЛИМОУреди

Након распада Источног блока, ФРЕЛИМО је напустио марксизам-лењинизам. На првим вишепартијским изборима 1994, ФРЕЛИМО је однео победу. На последњим изборима 2004, партија је поновно убедљиво победила. Од исте године нови председник партије постао је Арманду Гебуза.

Лидери партијеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ „Election of FRELIMO Candidate Goes Into the Night”. Mozambique News Agency. 1. 3. 2014. Приступљено 30. јануар 2021. 
  2. ^ „Dar-es-Salaam once a home for revolutionaries”. sundayworld.co.za. 29. 4. 2014. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2017. Приступљено 2014-06-23. 
  3. ^ Historical context: war and peace in Mozambique in Conciliation Resources, Martin Rupiya

Види јошУреди