Хутор

тип сеоског насеља у источној Европи

Хутор (рус. хутор, укр. хутір, блр. хутар, каз. қыстақ) тип је руралног насељеног места који обично чини једно или мањи број сеоских домаћинстава, карактеристичан углавном за подручје Источне Европе.[1][2][3] Термин се у српски језик може превести као салаш, ранч или фарма.

Хутор у Малорусији; уље на платну, Константин Крижицки (1884)
Хутор изнад језера Кагул у Украјини

Историјски гледано хутори су били најраспрострањенији у руралним подручјима савремене Украјине, а током XVIII века појавили су се и на подручју Кубања (данашња југозападна Русија) где су их оснивали Козачки досељеници. У зависности од поднебља сваки хутор се састојао од једне или неколико изби (сеоских дрвених кућа) или хата-мазанки (куће од прућа облепљене блатом и прекривене сламом), имао је магазе за остављање пољопривредних производа, бунар, једну или више штала, башту, воћњак и у основи представљао је једно комплетно сеоско имање. Основна привредна делатност становника хутора (хуторјана) је пољопривреда. Хутором може да се назива и велепоседничко племићко имање.

Са растом броја становника хутори се даље преображавају у засеоке, села и тако даље. Међутим у неким случајевима у првобитном хутору број домаћинстава може достићи и неколико стотина, али неретко само насеље задржава првобитни административни статус или реч хутор остаје део назива (ово је нарочито карактеристично за подручје Кубања). Тако хутор Трудобеликовски у Краснодарском крају има скоро десет хљиљада становника.

Код донских и кубањских Козака на подручју Руске Империје хутори су била засебна насељена места на подручју козачких станица али без засебне администрације.

Види јошУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди