Anica Savić-Rebac
Anica Savić-Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 — Beograd, 7. oktobar 1953) je bila književnica, istoričarka filozofije, proučavalac helenske kulture, prevodilac, profesorka Univerziteta u Beogradu.[1][2]
| Anica Savić-Rebac | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 4. oktobar 1892. |
| Mesto rođenja | Novi Sad |
| Datum smrti | 7. oktobar 1953. (61 god.) |
| Mesto smrti | Beograd |
Detinjstvo i rani radoviУреди
Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Aničina majka, Grkinja poreklom, takođe je poticala iz ugledne građanske porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica.
Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred. Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova, Ifigenija i Poslednja sveštenicoa Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene pesme Pan i Renesans. Iz pisama koja su Anici upućivali Laza Kostić, Uroš Predić, vidi se da je uživala veliku podršku porodičnih prijatelja, koji su redovno izražavali divljenje prema njenom pesničkom talentu i nadahnutom prevodilačkom radu.
Univerzitetska karijera i najznačajnija delaУреди
Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazivši velike evropske gradove, već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala.
U proleće 1921. Anica se venčala sa Hasanom Rebcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplentkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.
Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa temom doktorske disertacije Predplatonska erotologija, kod mentora Veselina Čajkanovića. Nakon doktorske disertacije objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos, Tomas Man i problematika naših dana.
Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči mikrokozma" i Njegošu: Njegoš, Kabala i Filon, Njegoš i bogomilstvo, Pesnik i njegova poezija. Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske kulture" te je, osim pomenutih studija, objavila i prevode "Luče" na engleski i nemački.[2][3]
Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Smrt i posthumno objavljene studijeУреди
Nekoliko meseci nakon smrti svoga muža Hasana, Anica se ubila u svom stanu u Beogradu. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, 9. oktobra, 1953. godine.
Njeno značajno, ali nedovršeno delo Antička estetika i nauka o kjiževnosti, objavljena je posthumno, 1954, u izdanju beogradske "Kulture". Aničine studije, rasute po brojnim časopisima, prikupio je Predrag Vukadinović i priredio širi izbor iz dela pod naslovom Helenski vidici
Najznačajnija delaУреди
Studije i ogledi:
- Geteov Helenizam (1933),
- Ljubav u filozofiji Spinozinoj (1933),
- Mistična i tragična misao kod Grka (1934)
- Štefan George (1934),
- Platonska i hrišćanska ljubav (1936),
- Kallistos (tekst objavljen na nemačkom jeziku u Wiener Studien) (1937),
- Tomas Man i problematika naših dana (1937),
- Njegoš, Kabala i Filon,
- Njegoš i bogumilstvo,
- Pesnik i njeogova pozicija.
Objavljene knjige:
- zbirka pesama Večeri na moru (1929),
- doktorska disertacija Predplatonska erotologija (1932),
- Antička estetika i nauka o književnosti (1954),
- Helenski vidici (1966).
Prevodi:
- The Ray of the Microcosm (1957),
- Der Strahl des Mikrocosmos.
ReferenceУреди
- ^ Svetlana Slapšak, Anica Savić Rebac (1894 – 1953), Gegenworte - Zeitschrift fuer den Disput ueber Wissen, Berlin-Brandenburgischen Akademie der Wissenschaften, Lemmens Verlag, Berlin 2010.
- ↑ 2,0 2,1 Petar II Petrović-Njegoš, The Ray of the Microcosm, translated by Anica Savić Rebac, Svet Knjige, Beograd 2013.
- ^ Dragan Jovanović, S one strane iskre, NIN, 2625, 19.04.2001
LiteraturaУреди
- Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд.
- Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН.