Отворите главни мени

August Strindberg (šved. August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7]

August Strindberg
August Strindberg.jpg
Datum rođenja(1849-01-22)22. januar 1849.
Mesto rođenjaStokholm
 Švedska
Datum smrti14. maj 1912.(1912-05-14) (63 god.)
Mesto smrtiStokholm
 Švedska
Potpis
Strindberg namnteckning 1898.jpg

Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine.

Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima.

Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Садржај

BiografijaУреди

MladostУреди

Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Prema svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Brända tomten. Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo oblasti Stokholma Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan.

Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u inu u Liljeholmenu[11], a pre udaje 1847. radila je kao domaćica Karla Oskara, otkuda i potiče naziv romana Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca.

Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i kulturnim interesovanjem. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva[13][14]. Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka[15], nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama.

Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu nije bilo prijatno, i imao je novčanih poteškoća. Nakon toga se izdržavao radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao za lekara. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše.

Na putu njegove akademske karijere se isprečio njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je kralj Karl XV, koji ga je smatrao obećavajućim i dao mu stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine je zbog finansijske situacije morao da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, zbog čega mu je otac bio veoma nezadovoljan. Počeo je da piše književnu kritiku u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine je dobio i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882[16]. Specijalizovao se u kineskom jeziku i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17]

Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali je Strindberg odlučio da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, ali je ona ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Ubrzo su shvatili da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884).

ProbojУреди

Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja proboj u švedskoj drami. Strindberg ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da je prepravi i vrati se ponovo. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio ponovo odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18]

Strindbergov proboj započinje objavljivanjem Crvene sobe, koja oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koja ga je učinila piscem na glasu. Ovim romanom počinje naturalizam u švedskoj književnosti, kao i književni period u Švedskoj poznat kao "osamdesete godine devetnaestog veka". Njegovo "najzlobnije" delo, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje[19]. Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da je jedan pisac beletristike meša u takva pitanja.

O njemu se mnogo diskutovalo i bio je teško kritikovan, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu, ali se samo nekoliko nedelja kasnije preselio u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj.

U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritična dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige je ostavila psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu.

Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na formiranje ženskih likova u njegovim delima.

Inferno krizaУреди

August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je bio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula, u vinskom podrumu s nadimkom Zum schwarzen Ferkel (Crno prase)[21], te je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće.[22] Laura Marholm, supruga Ule Hansona, započela je uspešan projekat da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23]

Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se "inferno kriza", iz koje su proistekla dela Infoerno, koji je delimično autobiografija, napisan na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, i koji se bavi njegovom religioznom i pshičkom krizom u Parizu i Austriji, Legende, i Put u Damask.

Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. Tu, u Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej[25], jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, "ein Spinner".

Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga gone zbog falsifikovane umetnosti i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir.

Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. "Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen..." napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28]

Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju "Pakao" i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund[29], gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje.

Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu se u njegovom stvaralaštvu uočava novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu.

Povratak u StokholmУреди

Iako je sada bio poznat pisac, to nije značilo da nije imao finansijskih problema (nikada nije naučio da se stara o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. je napisao roman sa ključem Svarta fanor, u kome je je opisao uopšteno kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca.

Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života).

ReferenceУреди

  1. ^ "Strindberg". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ Lane (1998), 1040.
  3. ^ Meyer (1985), 3, 567.
  4. ^ Williams (1952), 75.
  5. ^ August Strindberg and visual culture : the emergence of optical modernity in image, text, and theatre. Schroeder, Jonathan E., Stenport, Anna Westerståhl,, Szalczer, Eszter, editors. New York: Bloomsbury. 2018. ISBN 9781501338007. OCLC 1043147459. 
  6. ^ Adams (2002).
  7. ^ Meˈyer (1985), 79.
  8. ^ Williams (1952, 75).
  9. ^ Lane (1998), 1040–41.
  10. ^ Williams (1952), 75–6, 100.
  11. ^ „August Strindberg”. Приступљено 2019-07-12. 
  12. ^ Strindberg, August; Robinson, Michael, ‘August Strindberg on Himself’ (1909), Cambridge University Press, стр. 223—229, ISBN 9780511554223, Приступљено 2019-07-12 
  13. ^ August Strindberg 1849-1912
  14. ^ August Strindberg – rebell och nationalhjälte
  15. ^ „Sök i Språkbankens konkordanser”. spraakbanken.gu.se. Приступљено 2019-07-12. 
  16. ^ „August Strindberg - Kungliga biblioteket”. web.archive.org. 2016-06-10. Приступљено 2019-07-31. 
  17. ^ Göteborgs museer. Magasin 1. Göteborgs museer. OCLC 479730957. 
  18. ^ Carl Grimberg, Svenska folkets underbara öden, del IX, s. 506, P. A. Norstedt & söners förlag, 1924 (на језику: шведски), 2019-05-24, Приступљено 2019-07-31 
  19. ^ Carl Grimberg: Svenska folkets underbara öden, del IX, str. 542, P. A Norstedt & söners förlag, Stokholm 1924
  20. ^ Nationalencyklopedin online
  21. ^ Bauer, Marina (18. 11. 2006). „Kod "Crnog praseta". Politika. Приступљено 12. 08. 2019. 
  22. ^ Hartsmar, Markus. „Absinthe.se - August Strindberg and absinthe, 1849-1912”. Absinthe.se. Приступљено 2019-08-10. 
  23. ^ Grimberg, Carl (1924). Svenska folkets underbara öden, del IX. Stokholm: P. A Norstedt & söners förlag. стр. 542. 
  24. ^ Cullberg, Johan (1922). Skaparkriser - Strindbergs Inferno och Dagermans. 
  25. ^ „Josef Friedinger: DN: Vandra i Strindbergs fotspår, 090909”. 
  26. ^ Mänskliga gränsområden : om extas, psykos och galenskap. Bergquist, Lars, 1930-, Cullberg, Johan, 1934-, Centraltryckeriet). Stockholm: Natur och kultur. 1996. ISBN 912705831X. OCLC 186035423. 
  27. ^ „Språkbanken, Göterborgs universitet”. 
  28. ^ „Strindberg the man”. 
  29. ^ „Nättidningen Rötter”. 
  30. ^ Strindberg, August (1992-01-01). Strindberg's Letters (на језику: енглески). Athlone Press. ISBN 9780485114102. 

LiteraturaУреди

  • Everdell, William R., The First Moderns: Profiles in the Origins of Twentieth-Century Thought. Chicago: University of Chicago Press, 1997. ISBN 0-226-22480-5 (cloth) ISBN 0-226-22481-3 (bpk)
  • Brita M. E. Mortensen, Brian W. Downs, Strindberg: An Introduction to His Life and Work, Cambridge: Cambridge University Press, 1965 [1]
  • Hallström, Fatima (фебруар 2002). „Strindberg: The Verbalizer as Visualizer”. Black & White. 4 (17): 70—72. ISSN 1522-4805. 
  • Heller, Otto (1918), „The Eccentricity of August Strindberg”, Prophets of Dissent, New York: Alfred A. Knopf, стр. 71—105 
  • Prideaux, Sue, Strindberg: A Life, New Haven, CT: Yale University Press, 2012. ISBN 978-0300136937
  • Schroeder, J., Stenport, A., and Szalczer, E., editors, August Strindberg and Visual Culture, New York: Bloomsbury, 2018. ISBN 978-1-5013-3800-7
  • Sprinchorn, Evert, Strindberg As Dramatist, New Haven, CT: Yale University Press, 1982. ISBN 978-0300027310
  • Adams, Ann-Charlotte Gavel, ed. 2002. Dictionary of Literary Biography. Vol. 259 Twentieth-Century Swedish Writers Before World War II. Detroit, MI: Gale. ISBN 0-7876-5261-X.
  • Carlson, Marvin. 1993. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Ithaca and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8154-3.
  • Ekman, Hans-Göran. 2000. Strindberg and the Five Senses: Studies in Strindberg's Chamber Plays. London and New Brunswick, New Jersey: Athlone. ISBN 0-485-11552-2.
  • Gunnarsson, Torsten. 1998. Nordic Landscape Painting in the Nineteenth Century. New Haven: Yale UP. ISBN 0-300-07041-1.
  • Innes, Christopher, ed. 2000. A Sourcebook on Naturalist Theatre. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-15229-1.
  • Lagercrantz, Olof. 1984. August Strindberg. Trans. Anselm Hollo. New York: Farrar Straus Giroux. ISBN 0-374-10685-1.
  • Lane, Harry. 1998. "Strindberg, August." In The Cambridge Guide to Theatre. Ed. Martin Banham. Cambridge: Cambridge UP. 1040–41. ISBN 0-521-43437-8.
  • Strindberg, August; Martinus, Eivor, trans (1987), Motherly Love, Pariah, The First Warning, Oxford: Amber Lane, ISBN 0-906399-79-3 .
  • Strindberg, August; Martinus, Eivor, trans (1990), The Great Highway, Classics, Bath: Absolute, ISBN 0-948230-28-2 .
  • Strindberg, August (1995), McLeish, Kenneth, ур., Miss Julie, London: Nick Hern Books, ISBN 978-1-85459-205-7 
  • Encyclopedia of Literature, Springfield, MA: Merriam-Webster, 1995, ISBN 0-87779-042-6 .
  • Meyer, Michael (1987) [1985], Strindberg: A Biography, Lives, Oxford: Oxford UP, ISBN 0-19-281995-X .
  • Oland, Edith; Oland, Wärner, transl.; Strindberg, August (1912), Plays (PDF), 1: The Father, Countess Julie, The Outlaw, The Stronger, Boston: Luce .
  • Oland, Edith; Oland, Wärner, transl.; Strindberg, August (1912), Plays (PDF), 2: Comrades, Facing Death, Pariah, Easter, Boston: Luce .
  • Oland, Wärner, transl.; Strindberg, August (1912), Oland, Edith, ур., Plays (PDF), 3: Swanwhite, Advent, The Storm, Boston: Luce .
  • Paulson, Arvid, transl; Strindberg, August (1970), World Historical Plays, New York: Twayne Publishers & The American-Scandinavian Foundation, ISBN 1-135-84140-3 .
  • Robinson, Michael, ур. (2009), The Cambridge Companion to August Strindberg, Companions to Literature, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-60852-X .
  • Sandbach, Mary, transl; Strindberg, August (1987) [1984], By The Open Sea, Harmondsworth, Middlesex: Penguin, ISBN 0-14-044488-2 .
  • Schluessner, Ellie, transl; Strindberg, August (1912), The Confession of a Fool (PDF), London: Stephen Swift .
  • Schluessner, Ellie, transl; Strindberg, August (1913), The Red Room (PDF), New York and London: Putnam .
  • Ward, John. 1980. The Social and Religious Plays of Strindberg. London: Athlone. ISBN 0-485-11183-7.
  • Williams, Raymond (1987) [1968], Drama from Ibsen to Brecht, London: Hogarth, ISBN 0-7012-0793-0 .
  • Williams, Raymond (1966), Modern Tragedy, London: Chatto & Windus, ISBN 0-7011-1260-3 .
  • Williams, Raymond (1989), Pinkney, Tony, ур., The Politics of Modernism: Against the New Conformists, London and New York: Verso, ISBN 0-86091-955-2 .

Spoljašnje vezeУреди