Бахаи вера

Бахаи вера или бахаизам је монотеистичка, синкретичка и мисионарска религија настала у Ирану у 19. веку, која преузима елементе других светских религија и тежи ка стварању једне универзалне неполитичке светске заједнице. Као и остале откривене религије, бахаизам трага за Богом, откривењем у вери и моралом у људском животу. Бахајци верују у једног, персоналног, вечног, једноставног, свемоћног, свезнајућег, свеприсутног, бестелесног и савршено морално доброг Бога, који је Створитељ и Сведржитељ универзума и чија је суштина несазнатљива. Они прихватају све Божије посланике, почев од Кришне (утемељивач хиндуизма), па преко Аврама и Мојсија (утемељивачи јудаизма), Заратустре (утемељивач зороастризма), Буде (утемељивач будизма), Конфучија (утемељивач конфучијанства), Лао Цеа (утемељивач таоизма), Исуса (утемељивач хришћанства), Мухамеда (утемељивач ислама) и Гуруа Нанака (утемељивач сикизма), све до својих посланика Баба и Бахаулаха. За бахајце су сви Божији посланици равноправни. Сматрају да су све светске религије потекле од истог Бога, да су у међусобној хармонији и да носе исту поруку љубави, мира, ненасиља, толеранције, праштања, милосрђа, скромности, једнакости и правичности. Њихове међусобне разлике у теолошким догмама приписују накнадним погрешним интерпретацијама и кривотворењима речи Божијих посланика од стране верских вођа, а разлике у морално-правним нормама које прописују различитим потребама историјског и цивилизацијског тренутка у којима је Божија објава долазила (с обзиром на бахајско веровање о перманентном и прогресивном откривењу) и различитим доминантним традицијама поднебља, културе и времена у којима су настајале. Не верују ни у Божију тројичност, ни у инкарнације Бога (Исуса сматрају човеком и Божијим послаником, а не Богом, „Божијим Сином“ или „Богочовеком“; такође, Кришну и Буду не сматрају божанским инкарнацијама, већ људима). Не верују у анђеле, демоне или светитеље; немају ни свештенство, ни неке посебне ритуале, осим што обављају заједничку молитву првог дана у месецу и посте деветнаест дана у марту. Њихова година се састоји од деветнаест месеци, од којих сваки има деветнаест дана. Имају девет празника у години, који укључују значајне датуме из живота Баба и Бахаулаха, као и Бахаи Нову годину, током којих се бахајцима препоручује да не иду на посао, у школу и на факултет.

Бахајска звезда

Бахајска теологија говори о три јединства: јединство Божије (монотеизам), јединство Његових посланика и откривења (синкретизам) и јединство човечанства (неполитички глобализам). Ова три начела имају значајан утицај на теолошка, морална и друштвена учења ове религије. Бахајци се залажу за свеопшти мир, расну, етничку и социјалну једнакост, мултикултурализам, верску толеранцију и пацифизам.

Религија је, како је виде бахајци, сталан процес унапређења и образовања људи од стране Бога, преко Његових посланика. Бахаулах се сматра за најскоријег, али не и последњег Божијег посланика. Он је објавио да је његова главна мисија да положи духовне основе за нову свеопшту цивилизацију мира и хармоније међу људима, чији настанак бахајци очекују.

Званични сибол бахаизма је петокрака звезда, мада је деветокрака много чешће у употреби. Често се користи и арапском калиграфијом исписано име „Баха“ (досл. „слава“).

Мирза Хусеин Али Нури „Бахаулах“

Мирза Хусеин Али Нури рођен је у Персији, данашњем Ирану, 12. новембра 1817. године. Био је потомак старих персијских краљева. Међутим, одбио је место министра како би се посветио проповедању и у 27. години живота прогласио се за Божијег посланика и носиоца божанског откривења, које испуњава обећања дата у ранијим религијама. У својим списима, Бахаулах је осудио агресивни прозелитизам који су практиковале друге религије, промовишући расну и етничку интеграцију, једнакост полова, социјалну правду и ненаоружавање. Називали су га „Оцем сиромашних“. Године 1863. узео је име „Бахаулах“ (тј. „слава Божија“) и основао бахаизам као нову откривену религију.

Сејид Али Мухамед „Баб“

Отприлике у исто време, тачније 20. октобра 1819. године, у персијском граду Ширазу, родио се Сејид Али Мухамед „Баб“, (досл. „врата“), који је током девет година (1844—1853) научавао да се приближава крај света, те да је он обећани имам Махди (тј. „правилно усмерени вођа“), који се спомиње у муслиманским светим књигама. Тврдио је да је његова мисија да припреми човечанство за долазак универзалног Божијег посланика, кога очекују припадници свих откривених религија. Наишао је на оштар отпор муслиманских верских вођа, који су подсећали да је, према исламском веровању, Мухамед последњи Божији посланик. Тако је дошло до масовног прогона његових следбеника, а Баб је јавно погубљен 9. јула 1850. године. Многи европски интелектуалци, међу којима су били Ернст Ренан, Сара Бернар и Лав Толстој, саосећали су са Бабовим покретом. Педесетих година двадесетог века, велики британски историчар Арнолд Тојнби је приметио да је једна таква, нова, универзална, религија онолико позната савременом западном човеку колико је то било хришћанство једном Римљанину у 2. веку нове ере.

Принципи

Бахаизам се заснива на следећих 12 принципа. Они су 1912. године сакупљени из Бахаулахових говора:

• једност Бога, заједничког за све људе, религије, расе и народе света,
• јединство свих религија света — религија као темељ јединства међу људима,
• јединство читавог човечанства,
• једнакост полова,
• искорење свих предрасуда,
• свеопшти мир и разоружање,
• усклађеност религије са разумом и науком,
• независна и слободна потрага за истином,
• опште и обавезно образовање,
• универзални помоћни језик и писмо,
• стварање независног и објективног међународног правосудног система,
• елиминација екстремне беде и екстремног богатства.

Сви бахајци старији од 15 година би требало да се моле двапут дневно (ујутру и увече), тако што ће изабрати неку од бахаи молитава, као и да учествују у заједничкој молитви првог дана у месецу. Током последњег месеца у бахаи години (што одговара периоду од 2. до 21. марта по грегоријанском календару) одрасли и здрави припадници религије, мушкарци и жене, посте од изласка до заласка сунца. Бахајцима се препоручује да се хране вегетаријански, те да се не коцкају, не пију алкохол, не пуше дуван и не узимају дроге (лекови су дозвољени у складу са здравственим потребама). Сексуални односи дозвољени су само у браку, одабир партнера треба да буде слободан и уз сагласност родитеља будућих супружника, а породица се сматра темељем здравог друштва. Бахајцима се такође препоручује да се партијски не ангажују у политичком животу и да избегавају сваку активност која разједињује људе. Када је реч о политици, блиски су мировном покрету, групама које се боре за расну, етничку и социјалну једнакост, групама које заговарају еманципацију жена, међурелигијски дијалог и мултикултурализам, као и савременом светском еколошком покрету. Оштро се противе сваком облику војног и политичког насиља, верском фундаментализму, расној и етничкој сегрегацији, неравноправности жена и дискриминацији људи по било ком основу, социјалној неправди и неједнакости и еколошки неодговорном привређивању. Новчани допринос бахаи фонду заснива се на добровољним основама, али се прилози од држава, међународних институција, компанија и појединаца који нису бахајци не примају.

Када је реч о антропологији и есхатологији, бахајци верују да је човек сачињен од тела и душе и да има слободну вољу и моралну одговорност, те да је људска душа бесмртна и да након телесне смрти следи или нова реинкарнација или коначан прелазак душе у бестелесни загробни живот након одређеног броја реинкарнација. Број реинкарнација, баш као и облик бестелесног загробног живота, није исти за сваког човека и зависи од његових овоземаљских духовних и моралних учинака, о чему пресуду доноси Бог, који је свеправедни, благи и милостиви Судија свим људима. Морално исправан живот и хармонија са заједницом важни су како за срећу у овоземаљском животу, тако и за добробит душе у наредној реинкарнацији или бестелесном загробном животу. За приближавање Богу и свеукупно духовно уздизање нарочито су важни молитва, медитација, читање и изучавање светих списа, давање личног доприноса бољитку човечанства и живљење у складу са природом.

Однос према другим религијама

Детаљ са бахајског храма (видљиви су симболи хришћанства, јудаизма и ислама: крст, Давидова звезда и звезда и полумесец)

Бахајци верују у процес перманентног и прогресивног откривења, признајући као своје и значајне личности других светских религија. Као и муслимани, и бахајци тумаче религиозну историју као сталну појаву нових Божијих посланика, који доносе проширено и унапређено откривење (с том разликом да муслимани не признају посланике изван аврамских религија и да се за њих процес Божијег откривења окончава доласком пророка Мухамеда). Бахаизам стога можемо посматрати као синкретизам. Бахајци, међутим, не сматрају своју религију пуком комбинацијом других религија, већ посебном верском традицијом са својим сопственим светим списима, учењима, законима и историјом, која обједињује и унапређује универзалне елементе осталих светских религија. Бахаи вера се најчешће убраја у аврамске религије.

Рађање бахаизма

Бахаулах је доживео прво откривење у затвору у Техерану. Након што је протеран из Ирана, отишао је у ирачки Курдистан и тамо написао књижицу афоризама под насловом „Скривене речи“ (Hidden words) и расправу о природи вере под насловом „Књига сигурности“ (The Book of certitude). Затим је својим друговима одржао говор у врту Ридван, у коме је објаснио своју мисију и најавио долазак Дана Божијег, који претходи смаку света и успостављању Божијег царства. После одласка у Истанбул и Андрианополис, почео је да пише писма европским монарсима и папи, како би их опоменуо на долазак царства Божијег и проповедао „највећи мир“. У њима је претсказао да ће Турци изгубити територије у Европи и да ће Наполеон III изгубити власт после погубног Француско-пруског рата. Међутим, није добио ни један одговор на своја писма. Након тога је персијски амбасадор у Османском царству затражио од султана да протера Бахаулаха у неко мање место, што му је и услишено. Тако се у августу 1868. године Бахаулах обрео у приобалном граду Аки, у данашњем Израелу, где су Турци у то време протеривали осуђенике. У том граду-затвору нешто касније написао је своју „Најсветију књигу“ (Al-Kitab al-Aqdas). Године 1877. са породицом је отишао да живи на једном имању неколико километара од града и ту наставио да пише и прима ходочаснике. Умро је 29. маја 1892. године.

Данас су његови списи преведени на око осам стотина језика. Након Бахаулахове смрти, вођство је преузео његов син Абдул Баха, а након њега праунук Шоги Ефенди Рабани. Од 1963. године, вођство је преузела Универзална кућа правде. Бахаијски главни административни центар и најважније светилиште налази се у Хаифи, Израел.

Прогони

Бахајци су од свог настанка прогоњени од држава са исламским законодавством, што је случај и данас. Ово је посебно изражено у Ирану, где је због своје верске припадности преко 200 бахајаца избачено са универзитета између 1978. и 1998. године. Њима је, такође, забрањен рад у државним органима, а многи су завршили у затвору после Исламске револуције 1979. године. Бахајска гробља су често оскрнављaна, као и кућа Мирзе Бозорга, Бахаулаховог оца. Кућа Баба у Ширазу је била двапут уништена (то је, иначе, једно од три места где бахајци иду на ходочашће).

Демографија

Бахаи храм у Њу Делхију

Бахајаца данас у свету има између 5 и 8 милиона, жена и мушкараца, припадника више од две хиљаде различитих расних, националних, етничких и племенских заједница у готово свим државама света. Бахајци инсистирају на универзалном, мултиетничком и мултикултуралном карактеру своје вере и свог покрета.

Након настанка у Персији и Османском царству, први већи број следбеника на Западу стекли су после Првог светског рата. Други велики талас преобраћеника био је током 1970-их година, овог пута у земљама Трећег света. Овај пораст је нарочито приметан у Индији, Африци, Јужној Америци и јужном Пацифику.

Већина бахајаца живи у Азији (3,6 милиона), Африци (1,8 милиона) и Латинској Америци (900.000). Највећа бахајска заједница у свету је у Индији (2,2 милиона), затим следе Иран (350.000) и САД (150.000). Не постоји ниједна земља са већинским бахајским становништвом, док је земља са највећим процентом бахајаца Гијана са 7%.

Први храм бахаи вере је изграђен у раздобљу од 1902. до 1908. године у Ашхабаду (Туркменистан). Совјетски режим га је 1938. претворио у галерију. Земљотрес 1948. је дестабилизовао зграду, па је она касније уклоњена. Тренутно у свету постоји само седам храмова ове религије (по један на сваком континенту). Они се налазе у (по реду изградње): Вилмету код Чикага (САД), Кампали (Уганда), Сиднеју (Аустралија), Франкфурту (Немачка), Панами, Тиапапати (Самоа) и Њу Делхију (Индија).

Познати припадници бахаи вере међу светским владарима били су румунска краљица Марија (краљица у периоду 1914—1927, као супруга краља Фердинанда) и краљ Самое Малијетоа Танумафили II (владавина: 1962—2007), а одређени број јавних личности из света књижевности, културе, спорта и шоу-бизниса са Запада такође исповеда бахаизам.

Одабрани цитати

«Када посматрам, о мој Боже, однос који ме веже за Тебе, толико сам дирнут да проглашавам свим створењима: заиста, ја сам Бог! А када погледам самога себе, налазим да сам неугледнији од глине.» (World order. стр. 94–6)

«Ја сам краљевски соко на руци Свемоћнога. Ја развијам клонула крила свакој сломљеној птици и омогућавам јој да полети.» (Tablets. стр. 169).

Литература

• Bahaullah, A statement prepared by the Bahai International Community, Office of public information, New York, Bahai Canada Publications, 1991.
• Arnold Toynbee, A study of History, vol. VIII, London, Oxford, (1954). стр. 117.
• Hasan Balyuzi, Bahaullah: The King of Glory, Oxford, 1980.
• Mankind's search of God, Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania, USA, (1995). стр. 304–305.
• Abrahamian, Ervand (1982). Iran Between Two Revolutions. Princeton Book Company Publishers. ISBN 0-691-10134-5. 
• Adamson, Hugh C. (2009). The A to Z of the Baháʼí Faith. The A to Z Guide Series, No. 70. Plymouth, UK: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6853-3. 
• Afnan, Elham (2022). „Ch. 39: Devotional Life”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 479—487. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-45. 
• Akhavi, Shahrough (1980). Religion and Politics in Contemporary Iran: Clergy-State Relations in the Pahlavi Period. Albany, NY: State University of New York Press. стр. 76—78. ISBN 0-87395-408-4. 
• Baháʼí International Community (2005). „History of Baháʼí Educational Efforts in Iran”. Closed Doors: Iran's Campaign to Deny Higher Education to Baháʼís. Архивирано из оригинала 05. 12. 2009. г. Приступљено 06. 08. 2023. 
• Barrett, David V. (2001). The New Believers: a survey of sects, cults, and alternative religions. London: Cassell & Co. ISBN 1-84403-040-7. OL 3999281M. 
• Effendi, Shoghi (1944). God Passes By. Wilmette, IL: Baháʼí Publishing Trust (објављено 1979). ISBN 0-87743-020-9. 
• Gallagher, Eugene V.; Ashcraft, W. Michael, ур. (2006). „The Baháʼís of the United States”. Asian Traditions. Introduction to New and Alternative Religions in America. 4. Westport, Connecticut • London: Greenwood Press. ISBN 978-0-275-98712-1. 
• Garlington, William (2008). The Baha'i Faith in America (Paperback изд.). Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-6234-9. 
• Hassall, Graham (2012). „The Bahá’í House of Worship: Localisation and Universal Form”. Ур.: Cusack, Carol; Norman, Alex. Handbook of New Religions and Cultural Production. Brill Handbooks on Contemporary Religion. 4. Leiden: Brill. стр. 599—632. ISBN 978-90-04-22187-1. ISSN 1874-6691. doi:10.1163/9789004226487_025. 
• Hassal, Graham (2022). „Ch. 47: North East Asia”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 581—590. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Hassall, Graham (2022). „Ch. 48: Oceania”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 591—602. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-55. 
• Hatcher, W.S.; Martin, J.D. (1998). The Baháʼí Faith: The Emerging Global Religion. New York: Harper & Row. ISBN 0-06-065441-4. 
• Hartz, Paula (2009). World Religions: Baha'i Faith (3rd изд.). New York, NY: Chelsea House Publishers. ISBN 978-1-60413-104-8. 
• Iran Human Rights Documentation Center (2008). Crimes Against Humanity: The Islamic Republic's Attacks on the Baháʼís (PDF). New Haven, CN. стр. 5. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 9. 2010. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Johnson, Todd M.; Grim, Brian J. (26. 3. 2013). „Global Religious Populations, 1910–2010”. The World's Religions in Figures: An Introduction to International Religious Demography. John Wiley & Sons. стр. 59—62. ISBN 978-1-118-55576-7. doi:10.1002/9781118555767.ch1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kravetz, Marc (1982). Irano nox (на језику: француски). Paris: Grasset. стр. 237. ISBN 2-246-24851-5. 
• MacEoin, Denis (2009). The Messiah of Shiraz: Studies in Early and Middle Babism. Brill. ISBN 978-90-04-17035-3. doi:10.1163/ej.9789004170353.i-740. 
• McMullen, Michael D. (2000). The Baha'i: The Religious Construction of a Global Identity. Atlanta, GA: Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2836-4. 
• McMullen, Mike (27. 11. 2015). The Baháʼís of America: The Growth of a Religious Movement. NYU Press. ISBN 978-1-4798-5152-2. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Momen, Moojan (2007). „The Baháʼí Faith”. Ур.: Partridge, Christopher H. New Lion Handbook: The World's Religions (3rd изд.). Oxford, UK: Lion Hudson Plc. ISBN 978-0-7459-5266-6. 
• Momen, Wendi (2022). „Ch. 31: Marriage and family life”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 371—383. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-36. 
• Nash, Geoffrey (1982). Iran's secret pogrom: The conspiracy to wipe out the Bahaʼis. Sudbury, Suffolk: Neville Spearman Limited. ISBN 0-85435-005-5. 
• Sanasarian, Eliz (2000). Religious Minorities in Iran. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 52—53. ISBN 0-521-77073-4. 
• Park, Ken, ур. (2004). World Almanac and Book of Facts. New York: World Almanac Books. ISBN 0-88687-910-8. 
• Simpson, John; Shubart, Tira (1995). Lifting the Veil. London: Hodder & Stoughton General Division. стр. 223. ISBN 0-340-62814-6. 
• Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i Faith. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6. 
• Smith, Peter (2022). „Ch. 41: The History of the Bábí and Bahá’í Faiths”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 501—512. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-48. 
• Smith, Peter (2022). „Ch. 50: Southeast Asia”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 614—621. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Stausberg, Michael (2011). Religion and Tourism: Crossroads, Destinations, and Encounters. Oxfordshire, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-54931-8. 
• Stockman, Robert (2013). Baháʼí Faith: A Guide For The Perplexed. New York, NY: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-4411-8781-9. 
• Stockman, Robert H. (јул 2020). James R. Lewis; Margo Kitts, ур. The Bahá'í Faith, Violence, and Non-Violence. Cambridge Elements; Religion and Violence. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-61344-6. OCLC 1173507653. S2CID 225389995. doi:10.1017/9781108613446. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Stockman, Robert (2022). „Ch. 45: Latin America and the Caribbean”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 557—568. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Stockman, Robert (2022). „Ch. 46: North America”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 569—580. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Taherzadeh, Adib (1987). The Revelation of Baháʼu'lláh, Volume 4: Mazra'ih & Bahji 1877–92. Oxford, UK: George Ronald. стр. 125. ISBN 0-85398-270-8. 
• Tavakoli-Targhi, Mohamad (2008). „Anti-Baha'ism and Islamism in Iran”. Ур.: Brookshaw, Dominic P.; Fazel, Seena B. The Baha'is of Iran: Socio-historical studies. New York: Routledge. ISBN 978-0-203-00280-3. 
• Van der Vyer, J.D. (1996). Religious human rights in global perspective: religious perspectives. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 449. ISBN 90-411-0176-4. 
• Warburg, Margit (2001). Introvigne, ур. Baha'i. Studies in Contemporary Religions. USA: Signature Books. 
• Warburg, Margit (2006). Citizens of the world: a history and sociology of the Bahaʹis from a globalisation perspective. Leiden: Brill. ISBN 978-90-474-0746-1. OCLC 234309958. 
• Yazdani, Mina (2022). „Ch. 7: The Writings and Utterances of ʻAbdu'l-Bahá”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. стр. 88—104. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-9. 
• „Bahāʾī Faith”. Encyclopædia Britannica. 19. 11. 2020. Приступљено 29. 11. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• *Daume, Daphne; Watson, Louise, ур. (1992). „The Baháʼí Faith”. Britannica Book of the Year. Encyclopædia Britannica. Chicago: Encyclopædia Britannica. ISBN 0-85229-486-7. 
• Barrett, David B., ур. (1982). „Global Adherents of all religions”. World Christian Encyclopedia: A comparative survey of churches and religions in the modern world (1st изд.). Nairobi: Oxford University Press. 
• Barrett, David B.; Kurian, George T.; Johnson, Todd M. (2001). „World Summary”. World Christian Encyclopedia: A comparative survey of churches and religions in the modern world (2nd изд.). New York: Oxford University Press. 
• Clarke, Peter B., ур. (2006). „Baha'i”. Encyclopedia of New Religious Movements. London and New York: Routledge. стр. 56. ISBN 978-0-415-26707-6. 
• Multiple Authors (15. 12. 1988). „Bahaism”. Encyclopædia Iranica. III. стр. 438—475. Приступљено 11. 1. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Cole, Juan (15. 12. 1988). „BAHAISM i. The Faith”. Encyclopædia Iranica. III. New York (објављено 23. 8. 2011). стр. 438—446. Приступљено 30. 12. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Cole, Juan (15. 12. 1988). „BAHĀʾ-ALLĀH”. Encyclopædia Iranica. III (објављено 23. 8. 2011). стр. 422—429. Приступљено 30. 12. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• MacEoin, Denis (15. 12. 1988). „BAHAISM iii. Bahai and Babi Schisms”. Encyclopædia Iranica. III (објављено 23. 8. 2011). стр. 447—449. ISSN 2330-4804. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Momen, Moojan (1989). „BAYT-AL-ʿADL (House of Justice)”. Encyclopædia Iranica. IV. стр. 12—14. ISSN 2330-4804. 
• Momen, Moojan (2010). „Mašreq al-Aḏkār”. Encyclopædia Iranica (online изд.). 
• Rafati, V.; Sahba, F. (1988). „BAHAISM ix. Bahai temples”. Encyclopædia Iranica. III. стр. 465—467. 
• Hutter, Manfred (2005). „Bahā'īs”. Ур.: Jones, Lindsay. Encyclopedia of Religion. 2 (2nd изд.). Detroit, MI: Macmillan Reference US. стр. 737–740. ISBN 0-02-865733-0. 
• Momen, Moojan (1994b). „Iran: History of the Baháʼí Faith”. draft "A Short Encyclopedia of the Baha'i Faith". Baháʼí Library Online. Приступљено 16. 10. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Momen, Moojan (2011). „Bahaʼi”. Ур.: Juergensmeyer; Roof. Baha'i. Encyclopedia of Global Religion. Sage Publications. ISBN 978-0-7619-2729-7. doi:10.4135/9781412997898.n61. 
• Smith, Peter (2000). A Concise Encyclopedia of the Baháʼí Faith. Oxford, UK: Oneworld Publications. ISBN 1-85168-184-1. 
• Affolter, Friedrich W. (јануар 2005). „The Specter of Ideological Genocide: The Baháʼís of Iran” (PDF). War Crimes, Genocide, & Crimes Against Humanity. 1 (1): 75—114. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2012. г. Приступљено 31. 5. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Berry, Adam (2004). „THE BAHÁ'Í FAITH AND ITS RELATIONSHIP TO ISLAM, CHRISTIANITY, AND JUDAISM: A BRIEF HISTORY”. International Social Science Review. 79 (3/4): 137—151. ISSN 0278-2308. JSTOR 41887188. 
• Cole, Juan (1982). „The Concept of Manifestation in the Baháʼí Writings”. Journal of Bahá'í Studies. monograph 9: 1—38. 
• Fozdar, Farida (2015). „The Baha'i Faith: A Case Study in Globalization, Mobility and the Routinization of Charisma”. Journal for the Academic Study of Religion. 28 (3): 274—292. doi:10.1558/jasr.v28i3.28431. 
• Hatcher, John S. (2005). „Unveiling the Hurí of Love”. Journal of Bahá'í Studies. 15 (1): 1—38. doi:10.31581/jbs-15.1-4.1(2005) . 
• Kingdon, Geeta Gandhi (1997). „Education of women and socio-economic development”. Baháʼí Studies Review. 7 (1). 
• Schaefer, Udo (2002). „An Introduction to Bahā'ī Law: Doctrinal Foundations, Principles and Structures”. Journal of Law and Religion. 18 (2): 307—72. JSTOR 1602268. S2CID 154511808. doi:10.2307/1602268. Приступљено 18. 7. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Smith, Peter (2016). „Babi–Baha'i Expansion and "Geo-Cultural Breakthroughs"”. Journal of Religious History. 40 (2): 225—236. doi:10.1111/1467-9809.12280. 
• Smith, Peter; Momen, Moojan (1989). „The Baha'i Faith 1957–1988: A Survey of Contemporary Developments”. Religion. 19 (1): 63—91. doi:10.1016/0048-721X(89)90077-8. 
• Universal House of Justice (септембар 2002). „Numbers and Classifications of Sacred Writings & Texts”. Lights of Irfan. Wilmette, IL: Irfan Colloquia. 10: 349—350. Приступљено 20. 3. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• A.V. (20. 4. 2017). „The Economist explains: The Bahai faith”. The Economist. Приступљено 23. 4. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• AFP (16. 2. 2011). „Families fear for Bahais jailed in Iran”. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• AFP (31. 3. 2011). „US 'troubled' by Bahai reports from Iran”. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí International Community (6. 6. 2000). „History of Active Cooperation with the United Nations” (Саопштење). Приступљено 25. 9. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí World News Service (1992). „How many Baháʼís are there?”. The Baháʼís. Baháʼí International Community. стр. 14. Архивирано из оригинала 17. 7. 2015. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí World News Service (8. 9. 2000). „Baha'i United Nations Representative addresses world leaders at Millennium Summit”. Приступљено 21. 10. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí World News Service (17. 4. 2009). „Egypt officially changes rules for ID cards”. Baháʼí International Community. Приступљено 16. 6. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí World News Service (14. 8. 2009). „First identification cards issued to Egyptian Baháʼís using a "dash" instead of religion”. Приступљено 16. 8. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí World News Service (21. 4. 2017). „Ominous wave of Yemen arrests raises alarm”. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Iran's arrest of Baha'is condemned”. 16. 5. 2008. Приступљено 4. 2. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Trial underway for Baha'i leaders in Iran”. 12. 1. 2010. Приступљено 4. 2. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Sentences for Iran's Baha'i leaders reportedly reduced”. 16. 9. 2010. Приступљено 25. 9. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Djavadi, Abbas (8. 4. 2010). „A Trial in Tehran: Their Only 'Crime' – Their Faith”. Radio Free Europe/Radio Liberty. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Freedman, Samuel G. (26. 6. 2009). „For Bahais, a Crackdown Is Old News”. The New York Times. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Iran Human Rights Documentation Center (15. 5. 2008). „IHRDC Condemns the Arrest of Leading Baháʼís” (Саопштење). Приступљено 17. 5. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Iran Razing Dome of Bahai Temple”. The New York Times. 24. 5. 1955. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Siegal, Daniel (11. 8. 2010). „Court sentences leaders of Bahai faith to 20 years in prison”. Los Angeles Times. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Iran detains 5 more Baha'i”. The Jerusalem Post. 14. 2. 2010. Приступљено 25. 9. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Iran Baha'i Leaders Scheduled in Court on Election Anniversary”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 3. 6. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sullivan, Amy (8. 12. 2009). „Banning the Baha'i”. Time. Приступљено 23. 2. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Washington TV (20. 1. 2010). „Date set for second court session for seven Baha'is in Iran”. Приступљено 21. 1. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Association of Religion Data Archives (2010). „Most Baha'i Nations (2010)”. Архивирано из оригинала 27. 4. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Baháʼí Office of Social and Economic Development (2018). „For the Betterment of the World: The Worldwide Baháʼí Community's Approach to Social and Economic Development” (PDF). Приступљено 3. 5. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bigelow, Kit (16. 11. 2005). Kit Bigelow, Director of External Affairs, the National Spiritual Assembly of the Baháʼís of the United States (Говор). Congressional Human Rights Caucus, House of Representatives. Архивирано из оригинала 27. 12. 2006. г. Приступљено 29. 12. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Woman Expelled From Iranian University Just Before Obtaining Degree Because She's Baha'i”. Center for Human Rights in Iran. 29. 7. 2018. Приступљено 23. 8. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Baha'i”. Dictionary.com Unabridged (4th изд.). Random House, Inc. 2017. 
• International Federation of Human Rights (август 2003). „Discrimination against religious minorities in Iran” (PDF). Paris: FIDH. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 10. 2006. г. Приступљено 20. 10. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bureau of Democracy, Human Rights and Labor (2013). „International Religious Freedom Report for 2013”. United States Department of State. Приступљено 24. 4. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hackett, Conrad; Grim, Brian J., ур. (децембар 2012). The Global Religious Landscape: A Report on the Size and Distribution of the World's Major Religious Groups as of 2010 (PDF) (Извештај). Pew Research Center’s Forum on Religion & Public Life. стр. 53—56. Приступљено 16. 8. 2022 — преко Boston College. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Iran Human Rights Documentation Center (2007). „A Faith Denied: The Persecution of the Baha'is of Iran” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2. 9. 2010. г. Приступљено 1. 5. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Jahangir, Asma (20. 3. 2006). „Special Rapporteur on Freedom of religion or belief concerned about treatment of followers of Baháʼí Faith in Iran”. United Nations. Архивирано из оригинала 26. 4. 2006. г. Приступљено 1. 6. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lundberg, Zaid (2005). „The Concept of Progressive Revelation”. Baha'i Apocalypticism: The Concept of Progressive Revelation (Master of Arts thesis). Department of History of Religion at the Faculty of Theology, Lund University, Sweden. Приступљено 1. 5. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Netherlands Institute of Human Rights (8. 3. 2006). „Iran, Islamic Republic of”. Архивирано из оригинала 2. 5. 2006. г. Приступљено 31. 5. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hartz, Paula (2009). World Religions: Baha'i Faith (3rd изд.). New York, NY: Chelsea House Publishers. ISBN 978-1-60413-104-8. 
• Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i Faith. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6. 
• Stockman, Robert, ур. (2022). The World of the Bahá'í Faith. Abingdon, UK: Routledge. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772. 
• Warburg, Margit (2006). Citizens of the world: a history and sociology of the Bahaʹis from a globalisation perspective. Leiden: Brill. ISBN 978-90-474-0746-1. OCLC 234309958. 

Спољашње везе

• Bahai.org: The Official Website of the Worldwide Baha'i Community
• Baha’í Media Bank
• Bahá’í Reference Library – Online source of Authoritative Bahá’í writings in English, Farsi, and Arabic
• Bahá’í Library Online
• Бахаи вера на сајту Curlie (језик: енглески)