Etanolamin (2-aminoetanol, monoetanolamin, ETA, MEA), je organsko jedinjenje koje je primarni amin (zbog amino grupe u njegovom molekulu) i primarni alkohol (zbog hidroksil grupe). Poput drugih amina, monoetanolamin deluje kao slaba baza. Etanolamin je toksična, zapaljiva, korozivna, bezbojna, viskozna tečnost sa mirisom sličnom amonijaku.

Etanolamin
Ethanolamine-2D-skeletal-B.png
Ethanolamine-3D-balls.png
Nazivi
IUPAC naziv
2-Aminoethanol
Drugi nazivi
2-Amino-l-Etanol, Etanolamin, Monoetanolamin, β-Aminoetanol, β-hidroksietilamin, β-Aminoetil alkohol, Glicinol, Olamin, MEA, UN 2491
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
DrugBank
ECHA InfoCard 100.004.986
EC broj 205-483-3
KEGG[1]
RTECS KJ5775000
UNII
Svojstva
C2H7NO
Molarna masa 61,08 g·mol−1
Agregatno stanje Viskozna bezbojna tečnost sa zadahom amonijaka
Gustina 1.012 g/cm3
Tačka topljenja 103 °C (217 °F; 376 K)
Tačka ključanja 170 °C (338 °F; 443 K)
meša se
Napon pare 64 Pa (20 °C)[4]
Kiselost (pKa) 9.50[5]
Indeks refrakcije (nD) 1.4539 (20 °C)[6]
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja JT Baker
R-oznake R20, R34, R36/37/38
S-oznake S26, S27, S36/37, S39, S45
NFPA 704
Flammability code 2: Must be moderately heated or exposed to relatively high ambient temperature before ignition can occur. Flash point between 38 and 93 °C (100 and 200 °F). E.g., diesel fuelHealth code 3: Short exposure could cause serious temporary or residual injury. E.g., chlorine gasКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no codeNFPA 704 four-colored diamond
2
3
0
Tačka paljenja 85 °C (zatvorena posuda)
410 °C (770 °F; 683 K)
Eksplozivni limiti 5.5 - 17%
SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH):
PEL (dozvoljivo)
3 ppm
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja
N-Metiletanolamin
dietanolamin
trietanolamin
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Etanolamini se često nazivaju monoetanolaminima ili MEA, da bi se razlikovali od dietanolamina (DEA) i trietanolamina (TEA). Etanolamin je druga najrasprostranjenija čeona grupa fosfolipida, supstanci nađenih u biološkim membranama. Oni se takođe nalaze u molekulima glasnika kao što je palmitoiletanolamid koji utiču na CB1 receptore.[7]

ProdukcijaУреди

Monoetanolamin nastaje reakcijom etilen oksida sa tečnim amonijakom; reakcija se takođe proizvodi dietanolamin i trietanolamin.[8]

 

Ova reakcija je egzotermna.

PrimenaУреди

MEA se koristi u vodenim rastvorima za pranje pojedinih kiselih gasova. On se koristi kao sirovina za proizvodnju deterdženata, emulgatora, sredstava za poliranje, lekova, inhibitora korozije, hemijskih intermedijara, etc.[8][9] Na primer, reagovanjem etanolamina sa amonijakom nastaje helacioni agens, etilendiamin.[8]

 

ReferenceУреди

  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ „Ethanolamine MSDS” (PDF). Acros Organics. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 07. 2011. Приступљено 13. 08. 2011. 
  5. ^ Hall, H.K., J. Am. Chem. Soc., 1957, 79, 5441.
  6. ^ R. E. Reitmeier; V. Sivertz; H. V. Tartar (1940). „Some Properties of Monoethanolamine and its Aqueous Solutions”. Journal of the American Chemical Society. 62 (8): 1943—1944. doi:10.1021/ja01865a009. 
  7. ^ Calignano, A; La Rana, G; Piomelli, D (2001). „Antinociceptive activity of the endogenous fatty acid amide, palmitylethanolamide”. European Journal of Pharmacology. 419 (2–3): 191—8. PMID 11426841. doi:10.1016/S0014-2999(01)00988-8. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0. 
  9. ^ „Ethanolamine”. Occupational Safety & Health Administration. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2013. Приступљено 13. 08. 2011. 

LiteraturaУреди

  • Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0. 

Spoljašnje vezeУреди