Forenzika (forenzička nauka) je primena širokog spektra nauka s ciljem pružanja odgovora na pitanja od interesa za pravni sistem. To može biti u vezi sa kriminalom ili parničnim postupkom. Reč forenzički potiče od lat. forēnsis, sa značenjem „pred forumom“. U rimsko doba, krivična prijava je značila javno predstavljanje slučaja u forumu. Lice optuženo za krivično delo i tužilac bi dali govore na osnovu njihovih strana priče. Osoba sa boljim argumentima i prezentacijom bi prevladala. U današnje vreme se termin forenzika prvenstveno odnosi na forenzičku nauku.

Forenzički naučnici prikupljaju, čuvaju i analiziraju naučne dokaze tokom istrage. Dok neki forenzičari putuju na mesto zločina kako bi sami prikupili dokaze, drugi zauzimaju laboratorijsku ulogu, vršeći analizu predmeta koje su im donetin na uvid.[1] Osim svoje laboratorijske uloge, forenzičari svedoče kao veštaci u krivičnim i u građanskim sporovima i mogu raditi ili za tužilaštvo ili za odbranu. Iako bilo koja oblast tehnički može biti forenzička, određene sekcije su se vremenom razvile kako bi obuhvatile većinu slučajeva povezanih sa forenzikom.[2]

IstorijaУреди

 
Poređenje stope i đona

Najstariji trag o aplikaciji nauke za otkriće laži u istoriji je iz vremena Arhimeda (212. god. pne.) i stare Grčke koji je tada ustanovio specifičnu težinu navodne zlatne krune i dokazao da ta koju je ispitao nije bila od zlata. Arapski događaj priča nam o kupcu, koji je trebalo da istraži ubistvo koje je bilo počinjeno srpom. On je sakupio sve srpove u selu i samo na jednom su se skupljale muve, što je iskorišćeno kao dokaz za ovo ubistvo. Kineski priručnik za ispitivanje napisao je 1248. Song Si. Među pionire forenzičara u Evropi spada francuski dvorski lekar hirurg Ambroaz Pare (Ambroise Pare 1510—1590), a krajem 18. veka je izašlo nekoliko članaka o forenzičkoj i policijskoj medicini. U daljem razvoju ove nauke ima veliki uticaj otkriće mikroskopa i identifikacija lica sa mesta čina pomoću analize DNK.

Poreklo forenzike i ranih metodaУреди

Drevenom svetu su nedostajale standardizovane forenzičke prakse, što je pomagalo zločincima u izbegavanju kazne. Krivične istrage i suđenja su se u velikoj meri oslanjala na prinudnim priznanjima i svedočenjima. Međutim, drevni izvori sadrže nekoliko izveštaja o tehnikama koje predskažuju koncepte u forenzičkoj nauci koji su razvijeni vekovima kasnije.[3]

Prvi zapisani prikaz upotrebe medicine i entomologije za rešavanje krivičnih slučajeva pripisuje se knjizi Si Juan Lu (prevedeno kao Ispiranje prestupa[4][5]), koju je u Kini napisao Sung Ci (宋慈, 1186–1249) 1248. godine, koji je bio direktor pravde, zatvora i nadzora,[6]:p. 3. za vreme dinastije Sung.

Sung Ci je formulisao propis o autopsijskom izveštaju suda,[6]:p. 161. u kome obrazlaže kako treba zaštititi dokaze u postupku ispitivanja, i navodi razloge zbog kojih radnici moraju nepristrasno da pokažu ispitivanje javnosti.[6]:p. 76–82. On je opisao metode za pravljenje antiseptika i za otkrivanje skrivenih povreda na mrtvim telima i kostima (koristeći sunčevu svetlost pod pokrovom od crvenog ulja i sirćeta);[6]:p. 95. naveo je kako se može izračunati vreme smrti (uzimajući u obzir vremenske prilike i insektea);[6]:p. 86. kako treba prati mrtvo telo radi određivanja različitih razloga smrti.[6]:p. 87. U to vreme knjiga je pružala metode za razlikovanje samoubistva od onog što je učinjeno da izgleda kao samoubistvo.[6]:p. 79–85

Poznate su metode ranog perioda sa više lokacija širom sveta koje su uključivale upotrebu pljuvačke i ispitivanja usta i jezika kako bi se utvrdila nevinost ili krivica, što je prekurzor poligrafskog testa. U drevnoj Indiji,[7] u nekim slučajevima je od osumnjičenih traženo da napune usta sušenim pirinčem i da ba zatim ispljunu. Slično tome, u drevnoj Kini, optuženima za zločin je stavljan pirinačani prah u usta.[8]

PodoblastiУреди

 
Agenti istražuju mesto zločina
 
Forenzička istraga u kojoj se koristi šator za zaštitu mesta zličina

ReferenceУреди

  1. ^ „Job Description for Forensic Laboratory Scientists”. Crime Scene Investigator EDU. Архивирано из оригинала на датум 06. 09. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  2. ^ „Sections”. American Academy of Forensic Sciences. 27. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 30. 08. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  3. ^ Schafer, Elizabeth D. (2008). „Ancient science and forensics”. Ур.: Ayn Embar-seddon; Allan D. Pass. Forensic Science. Salem Press. стр. 40. ISBN 978-1-58765-423-7. 
  4. ^ „Forensics Timeline”. Cbsnews.com. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2011. Приступљено 20. 12. 2011. 
  5. ^ A Brief Background of Forensic Science Архивирано 2009-12-16 на сајту Wayback Machine
  6. ^ а б в г д ђ е Song, Ci, and Brian E. McKnight. The washing away of wrongs: forensic medicine in thirteenth-century China. Ann Arbor: Center for Chinese Studies, U of Michigan, 1981. Print.
  7. ^ Parmeshwaranand, Swami (2003). Encyclopaedic Dictionary of the Dharmaśāstra, Volume 1. New Delhi: Sarup & Sons. стр. 499. ISBN 9788176253659. 
  8. ^ McCrie, Robert D. "General Managerial Fundamentals and Competencies". Security Operations Management. 1st ed. Amsterdam: Butterworth-Heinemann/Elsevier, 2007. 93. Print.
  9. ^ „CSI: Geophysics”. Physics.org. Архивирано из оригинала на датум 12. 08. 2014. Приступљено 20. 12. 2011. 
  10. ^ „Forensic serology”. Forensic-medecine.info. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2010. Приступљено 8. 6. 2010. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди