Himantura uarnak врста је раже из породице жутуља. Насељава воде Индо-Пацифика од Јужне Африке до Тајвана и Аустралије, а време углавном проводи на пешчаном дну. Досеже до 2 м у ширину, тело има диск који је у облику дијаманта, док су пераја прстенаста, а реп дуг и без набора.

Himantura uarnak
A stingray with its entire back covered by crowded dark spots, resting on a sandy bottom
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Myliobatiformes
Породица: Dasyatidae
Род: Himantura
Врста:
H. uarnak
Биномно име
Himantura uarnak
(Forsskål, 1775) or (J. F. Gmelin, 1789)
World map with blue shading around the periphery of the Indian Ocean, including through the Red Sea to the eastern extreme of the Mediterranean, and eastward to Indonesia and New Guinea, north to Taiwan and south to northern Australia
Распрострањеност на мапи света
Синоними

Raia scherit Bonnaterre, 1788
Raja uarnak Gmelin, 1789
Raja sephen var. uarnak Forsskål, 1775
Raja uarnata Walbaum, 1792
Trygon maculata Kuhl & van Hasselt in Bleeker, 1852
Trygon punctata Günther, 1870

Током дана бораве на дну и хране се правим кошљорибама. Као и остале раже, ова врста је живахна, ембриони у развоју се хране жуманцем, а касније хистотрофом односно материчним млеком.[2] Женке носе до пет младих углавном током лета.[3] Himantura uarnak се лови у југоисточној Азији и деловима Индијског океана, користи се део њеног меса, кожа и хрскавица.[1][4] Веома је подложна исцрпљивању због прекомерног риболова и ниске стопе репродуктивности, а прети јој и деградација станишта.[5] Сходно томе, Међународна унија за заштиту природе оценила је ову врсту као рањиву.[6][7]

Таксономија и филогенијаУреди

Карстен Небур објавио је 1775. године књигу под називом Descriptiones animalium – avium, amphibiorum, piscium, insectorum, vermium: quæ in itinere orientali observavit, дело његовог пријатеља, шведског природњака Питера Форскала. У овој књизи Форскал је описао врсту Himantura uarnak и није је сврстао у родове или породице.[8] Након њега, многи природњаци су писали о овој врсти, укључујући Дејвида Џордана и Бартона Ворена, који су је сврстали у породицу Dasyatidae, 1896. године.[9][10]

Himantura uarnak доста је слична са другим врстама ража, које су морфолошки сличне и налазе се у истим породицама.[11] Постоје неке таксономске и физичк разлике, које Himantura uarnak разликују од других врста, као што су мрље по телу.[12][5]

ОписУреди

Диск ове врсте има дијамантски облик, шири је од дискова других ража, са глатким ивицама. Код младих примерака диск је изузетно дугачак у односу на њихово тело.[13] Очи су им мале и прате их спирални отвори за дисање, између који се налази кожни набор. Уста су релативно мала у односу на њихово тело, са плитким браздама на угловима.[14] На гоњој вилици имају од 26 до 00 зуба, док је на доњој од 27 до 44 зуба.[15] Карлична пераја Himantura uarnak су мала и троугласта.[13] Реп је у облику бича, изузетно танак и дужу од 3,3 до 5 пута од диска. Одрасли примерци Himantura uarnak имају тамносмеђе или жутосмеђе флеке по телу, које је сиве боје поред кичме.[1] Доња страна тела је бледа и без туфни.[1][2] Мали примерци ове врсте су жутосмеђе боје са густо распоређеним мрљама.[16] Ова врста просечно има ширину диска до 2 м, дужину до 6 м, а може да буде тешка и до 120 килограма.[17][2]

Распрострањеност и биологијаУреди

Himantura uarnak настањује Индо-Пацифик, у распону од источних вода Јужне Африке до Арабијског полуострва, преко западне обале индијског потконтинента до југоистичне Азије, Тајвана, острва Риуки и северних вода Аустралије.[18] Ова врста мигрирала је источно из Средоземног мора преко Суецког канала.[19] Данас је ова врста уобичајена у водама југоисточног Средоземља.[20][21]

Himantura uarnak углавном настањује пешчана дна у близини обале у лагунама и око коралних гребена, на водама дубине до 50 м.[22] Ова врста толерантна је на слану и слатку воду, често из мора улази у мочварна подручја и реке.[23] Иако су записи о овој врсти у слаткој води предпоставке, природњаци и научници сложили су се да ова врста има толеранцију и на слатку воду.[24] Преферира воде тепмпература од 23 до 26°С.[25][19]

Током дана ова врста је углавном неактивна и проводи време одмарајући се непомично на морском дну, понекад затрпана у песку.[26][25][8] У заливу Шарк у западном делу Аустралије ова врста се одмара појединачно или у малим групама у изузетно плиткој води. Угланом се хране раковима, шкампама, медузама и правим кошљорибама.[2] У западним водама Индијског океана отрпилике две трећине ових примерци се храни рибом, а другу најчешћу храну чине шкампи и ракови.[14] Супротно томе, ова врста у водама Аустралије храни се само раковима.[27] Познати паразити ове врсте су Anthrobothrium loculatum, Dendromonocotyle colorni, Halysiorhynchus macrocephalus, Monocotyle helicophallus, M. multiparous, M. spiremae, Thaumatocotyle australensis и Tylocephalum chiralensis.[2]

Као и друге раже, ова врста је живахна.[28] Ембрион који се развија у почетку се храни жуманцем, а касније хистотрофом односно материчним млеком. Женке роде до пет потомака током лета, након једногодишњег гестацијског периода. У водама Јужне Африке тек рођене јединке имају од 28 до 30 цм, а сексуално сазревају када им ширина ди ска буде до 1 м, што одговара узрасту од 4 до 5 година.[7] У Аустралији тек рођени примерци су ширине од 21 до 28 цм, а зрели мужјаци у тим водама просечно су ширине од 82 до 84 цм. Млади примерци ове врсте значајно се разликују од других младих примерака ража по величини и облику диска и пегавости.[29]

Контакт са људимаУреди

Himantura uarnak снажно се бори када се упетља у мрежу или закачи на удицу, а популаран је код рекреативних риболоваца, који га обично пуштају назад у воду. Ова врста се интезивно лови само у југоистичном делу Азије и у деловима Индијског океана на мреже, парангале и удице.[1] У водама Индонезије, ова врста лови се у великим количинама. Искоришћавају се месо, кожа и хрскавица, мада њено место није превише цењено у кулинарству. Такође има примену у кинеској медицини, а њен реп се такође продаје.[25]

Међународна унија за заштиту природе категорисала је ову врсту као рањиву због мале репродуктивне стопе, нестанка станишта и нерегулисаном риболову.[1] Иако не постоје поуздани подаци, претпоставља се да је број примерака Himantura uarnak значајно опао у Тајландском заливу, а да их је 30% мање у водама Индонезије од 1980. године.[23]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Manjaji Matsumoto; B.M., White & W.T. & Gutteridge, A.N. (2016). Himantura uarnak. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T161692A68629130. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T161692A68629130.en . 
  2. ^ а б в г д Last, P.R. & J.D. Stevens (2009). Sharks and Rays of Australia (second изд.). Harvard University Press. стр. 449–440. ISBN 978-0-674-03411-2. 
  3. ^ Semeniuk, C.A.D. & L.M. Dill (2006). „Anti-Predator Benefits of Mixed-Species Groups of Cowtail Stingrays (Pastinachus sephen) and Whiprays (Himantura uarnak) at Rest”. Ethology. 112: 33—43. doi:10.1111/j.1439-0310.2006.01108.x. 
  4. ^ (2014): Elasmobranch Enthusiasts (Part 1): Modern Husbandry – Space | saltwatersmarts.com. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (23. март 2019). In: Saltwater Smarts. [2]
  5. ^ а б Ferrari, A. & A. Ferrari (2002). Sharks . Firefly Books. стр. 220. ISBN 978-1-55209-629-1. 
  6. ^ : Reef Lagoon Field Guide | California Academy of Sciences [3]. In: California Academy of Sciences in San Francisco, CA [4]
  7. ^ а б Last, P.R. & Compagno, L.J.V. (1999). „Myliobatiformes: Dasyatidae”. Ур.: Carpenter, K.E. & Niem, V.H. FAO identification guide for fishery purposes. The living marine resources of the Western Central Pacific. Rome: Food and Agricultural Organization of the United Nations. стр. 1479—1505. ISBN 978-92-5-104302-8. 
  8. ^ а б Michael, S.W. (1993). Reef Sharks & Rays of the World. Sea Challengers. стр. 87. ISBN 978-0-930118-18-1. 
  9. ^ Randall, J.E. & J.P. Hoover (1995). Coastal fishes of Oman. University of Hawaii Press. стр. 46. ISBN 978-0-8248-1808-1. 
  10. ^ Salini, J.P.; S.J.M. Blaber & D.T. Brewer (oktobar 1990). „Diets of piscivorous fishes in a tropical Australian estuary, with special reference to predation on penaeid prawns”. Marine Biology. 105 (3): 363—374. doi:10.1007/BF01316307. 
  11. ^ Vijayalakshmi, C. & S. Sarada (6. 6. 1993). „Studies on the new species Anthrobothrium loculatum parasite from Dasyatis (Himantura) uarnak (Forskal)”. Boletín Chileno de Parasitología. 48 (1–2): 12—16. 
  12. ^ Chisholm, L.A.; I.D. Whittington & G.C. Kearn (2001). „Dendromonocotyle colorni sp. n. (Monogenea: Monocotylidae) from the skin of Himantura uarnak (Dasyatididae) from Israel and a new host record for D. octodiscus from the Bahamas”. Folia Parasitologica. 48 (1): 15—20. PMID 11266131. doi:10.14411/fp.2001.004 . 
  13. ^ а б Heemstra, E. (2004). Coastal fishes of Southern Africa. NISC and SAIAB. стр. 83. ISBN 978-1-920033-01-9. 
  14. ^ а б Vaudo, J.J. & M.R. Heithaus (2009). „Spatiotemporal variability in a sandflat elasmobranch fauna in Shark Bay, Australia”. Marine Biology. 156 (12): 2579–2590. doi:10.1007/s00227-009-1282-2. 
  15. ^ Compagno, L.J.V. & T.R. Roberts (1982). „Freshwater stingrays (Dasyatidae) of Southeast Asia and New Guinea, with description of a new species of Himantura and reports of unidentified species”. Environmental Biology of Fishes. 7 (4): 321—339. doi:10.1007/BF00005567. 
  16. ^ Beverley-Burton, M. & A. Williams (1989). Merizocotyle icopae, Sp-Nov, and Thaumatocotyle australensis, Sp-Nov, (Monogenea, Monocotylidae) From the Nasal Cavities of Rajiform Elasmobranchs of the Great-Barrier-Reef”. Australian Journal of Zoology. 37 (1): 25—35. doi:10.1071/ZO9890025. 
  17. ^ Forsskål, P.S. (1775). Niebuhr, C, ур. Descriptiones animalium – avium, amphibiorum, piscium, insectorum, vermium: quæ in itinere orientali observavit. ex officina Mölleri. стр. 17—18. 
  18. ^ Beveridge, I. & R.A. Campbell (jun 1992). „Redescription of Halysiorhynchus macrocephalus (Cestoda: Trypanorhyncha), a genus newly recorded from the Australasian region”. Systematic Parasitology. 22 (2): 151—157. doi:10.1007/BF00009607. 
  19. ^ а б Smith, J.L.B.; Smith, M.M. & Heemstra, P. (2003). Smiths' Sea Fishes. Struik. стр. 139—140. ISBN 978-1-86872-890-9. 
  20. ^ Eschmeyer, W.N. ed. uarnak, Raja Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2012). Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on April 8, 2010.
  21. ^ Fricke, R. (2008). „Authorship, availability and validity of fish names described by Peter (Pehr) Simon Forsskål and Johann Christian Fabricius in the 'Descriptiones animalium' by Carsten Niebuhr in 1775 (Pisces)”. Stuttgarter Beiträge zur Naturkunde A, Neue Serie. 1: 1—76. 
  22. ^ Vijayalakshmi, C. & S. Sarada (6. 7. 1995). „Studies on the new species Tylocephalum chiralensis, parasite from Dasyatis (Himantura) uarnak (Förskal) from Chirala coast, Andhra Pradesh, India”. Boletín Chileno de Parasitología. 50 (3–4): 73—75. 
  23. ^ а б Last, P.R. & Manjaji-Matsumoto, B.M. (2008). „Himantura leoparda sp. nov., a new whipray (Myliobatoidei: Dasyatidae) from the Indo–Pacific”. Ур.: Last, P.R.; W.T. White & J.J. Pogonoski. Descriptions of New Australian Chondrichthyans. CSIRO Marine and Atmospheric Research. стр. 292–302. ISBN 978-0-1921424-1-2. (corrected) ISBN 1-921424-18-2 (invalid, listed in publication). 
  24. ^ Jordan, D.S. & B.W. Evermann (3. 10. 1896). „The fishes of North and Middle America: a descriptive catalogue of the species of fish-like vertebrates found in the waters of North America, north of the Isthmus of Panama (Part I)”. Bulletin of the United States National Museum. 47: 1—1240. 
  25. ^ а б в Himantura uarnak
  26. ^ : Online Learning Center | Reticulate Whipray - Aquarium of the Pacific [5]. In: Aquarium of the Pacific [6]
  27. ^ Himantura uarnak . CIESM Atlas of Exotic Fishes in the Mediterranean Sea. CIESM. Приступљено 21. 1. 2017. 
  28. ^ Borsa, P.; Durand, Jean-Dominique; Shen, Kang-Ning; Irma S.Arlyza; Dedy D.Solihin; Berrebi, Patrick (2013). Himantura tutul sp. nov. (Myliobatoidei: Dasyatidae), a new ocellated whipray from the tropical Indo-West Pacific, described from its cytochrome-oxidase I gene sequence”. Comptes Rendus Biologies. 336 (2): 82—92. PMID 23608177. doi:10.1016/j.crvi.2013.01.004. 
  29. ^ Measures, L.N.; M. Beverley-Burton & A. Williams (oktobar 1990). „Three new species of Monocotyle (Monogenea: Monocotylidae) from the stingray, Himantura uarnak (Rajiformes: Dasyatidae) from the Great Barrier Reef: phylogenetic reconstruction, systematics and emended diagnoses”. International Journal for Parasitology. 20 (6): 755—767. PMID 2242960. doi:10.1016/0020-7519(90)90009-C. 

ЛитератураУреди

  • Bone, Quentin; Moore, Richard (2008). Biology of Fishes. Garland Science. ISBN 978-0-203-88522-2. 
  • Moyle, PB & Cech, JJ (2004). Fishes, An Introduction to Ichthyology (5th изд.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-13-100847-2. 
  • Collette, BB (2010) "Reproduction and development in epipelagic fishes" In: Kathleen S Cole, Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes, pp. 21–64, University of California Press. ISBN 978-0-520-26433-5.
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • {{cite journal | last1 = Johnsen | first1 = S | year = 2003 | title = Lifting the Cloak of Invisibility: The Effects of Changing Optical Conditions on Pelagic Crypsis1 | journal =
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell J (2011) Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide University of New South Wales Press, ISBN 978-1-74223-267-6.
  • Salvanesa AGV and Kristoffersen JB "Mesopelagic Fishes" In: Encyclopedia of Ocean Sciences, pp. 1711–1717. doi:10.1006/rwos.2001.0012
  • Scientists IDs genesis of animal behavior patterns PhysOrg.com
  • One fish, two fish: New MIT sensor improves fish counts PhysOrg.com

Спољашње везеУреди