Ибн Рушд

(преусмерено са Ibn-Rušd)

Ибн Рушд (латинизовано: Авероес (Averroës); рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.[1][2] Он је аутор више од 100 књига и расправа.[3][4] Његова филозофска дела укључују бројне коментаре о Аристотелу, по којима је у Западном свету био познат као коментатор и отац рационализма.[5] Ибн Рушд је такође служио као главни судија и судски лекар за Алмохадски калифат.

Ибн Рушд
Лични подаци
Пуно имеИбн Рушд (Авероес)
Датум рођења(1126-04-14)14. април 1126.
Место рођењаКордоба, Андалузија
Датум смрти10. децембар 1198.(1198-12-10) (72 год.)
Место смртиМаракеш, Мароко
Филозофски рад
ЕпохаСредњи век
РегијаИсламска филозофија
Школа филозофијеАвероизам
Интересовањафилозофија, теологија, исламско право, физика, математика, медицина
Идејеегзистенција претходи есенцији, измирење вере и разума, инерција, секуларизам
Утицаји одАристотел
Утицао наИбн Халдун, Сигер од Брабанта, Тома Аквински

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.[6] Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арап. أبو الوليد محمد بن احمد بن محمد بن احمد بن احمد بن رشد) а скраћено само Ибн Рушд (арап. ابن رشد‎). У модерном тамазигту, његово име би гласило Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Rucd.

Биографија

уреди

Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада 1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.[7] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.[8]

У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Маварској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.[7] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.

Филозофија

уреди

Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.[7] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.

 
Авероес, на Рафаеловој фресци

У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.[6] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.[6] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.[6]

Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.

Дела

уреди
 
Colliget

Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:

  • Недоследност недоследности“ (Tahafut al-tahafut), његово најзначајније оригинално филозофско дело, у коме је бранио аристотеловску филозофију од ал-Газалијевих критика у „Недоследности филозофа“ (Tahafut al-falasifa).
  • „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
  • Bidāyat al-Mujtahid wa Nihāyat al-Muqtaṣid, уџбеник маличке правне доктрине.
  • al-Bayān wa’l-Taḥṣīl, wa’l-Sharḥ wa’l-Tawjīh wa’l-Ta`līl fi Masā’il al-Mustakhraja, дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао Muḥammad al-`Utbī al-Qurtubī.
  • al-Kašf an manahidž al-adile, књига коју је написао после Fasl al-makala, у којој критикује теологе и захиритске учењаке.[9]

Наслеђе

уреди

Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.

У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанске схоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.

Астероид 8318 Авероес је назван у његову част.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 11. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Tamer, Georges (1. 2. 2011). „Averroism”. Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески). 3. „Averroism is a philosophical movement named after the sixth/twelfth-century Andalusian philosopher Ibn Rushd (Averroes, d. 595/1198), which began in the thirteenth century among masters of arts at the University of Paris and continued through the seventeenth century. 
  3. ^ Campo, Juan Eduardo (2009). „Averroes”. Encyclopedia of Islam. Infobase Publishing. стр. 337. 
  4. ^ Stone, Caroline (2003). „Doctor, Philosopher, Renaissance Man”. Saudi Aramco World. Приступљено 9. 4. 2020. 
  5. ^ Gill, John (2009). Andalucía : a cultural history. Oxford: Oxford University Press. стр. 108–110. ISBN 978-0-19-537610-4. 
  6. ^ а б в г Авероес, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. 
  7. ^ а б в Ибн Рушд, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
  8. ^ Bynum, WF & Bynum, Helen , Dictionary of Medical Biography, Greenwood Press. 2006. ISBN 978-0-313-32877-0.
  9. ^ Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 90.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

Авероесови радови

уреди

Информације о Авероесу

уреди