Отворите главни мени

Meroz (meroitski: Meroe.gif Medewi ili Bedewi; arapski: مرواه, Meruwah)[1][2] je ime drevnog grada na istočnoj obali Nila, oko 6 km severoistočno od stanice Kabušija kraj grada Šendija u Sudanu; oko 200 km severoistično od Kartuma.

Svetska baština Uneska
Arheološki lokaliteti „ostrva” Meroz
Naziv na zvaničnom spisku svetske baštine
At Meroë, pyramids of the Kushite rulers
Piramide Kušitskih vladara u Merozu
LokacijaSudan
TipKulturno dobro
Kriterijumiii, iii, iv, v
Referenca1336
Unesko regija Sudan
Koordinate16°56′00″N 33°43′35″E / 16.93333° СГШ; 33.72639° ИГД / 16.93333; 33.72639Координате: 16°56′00″N 33°43′35″E / 16.93333° СГШ; 33.72639° ИГД / 16.93333; 33.72639
Istorija upisa u svetsku baštinu
Upis2011. (35. zasedanje) (? sednica)
Ugroženostne
Meroz на мапи Судана
Meroz
Lokacija Meroz u Sudan.
Nubija s istaknutim drevnim gradovima
Karta grada Meroza uz Nil (levo) s nekropolom piramida (desno)
Nubijske piramide nekropole Meroz

Kraj nalazišta se nalazi grupa naselja pod nazivom Bagravija. Grad je poznat kao viševekovna prestolnica države Kuš koja se prostirala ispod Asuana u Egiptu. Po njemu je tadašnja kušanska država nazvana „Kraljevstvo Meroz” (8. – 4. vek p. n. e). Ovo prostrano kraljevstvo se prostiralo od Sredozemlja do središnje Afrike i Meroz svedoči o njihovoj umetničkoj, graditeljskoj, verskoj, jezičnoj i opštekulturnoj razmeni.

Po njemu je naziv dobilo i „Ostrvo Meroz”, tj. moderna pokrajina Butana između reka Nil kod Kartuma na zapadu do reke Atbara na istoku, te od Asuana na severu do Etiopije i Plavog Nila na jugu. U toj pokrajini se, uz Meroz, nalaze ruševine još dva kušanska grada - Musavarat es-Sufra i versko središte Naka,[3][4] koji su zajedno upisani na Uneskov popis mesta svetske baštine u Africi 2011. godine[5][6].

U gradu Meroz, odakle se jedno vreme vladalo celim Egiptom, nalaze se ostaci hramova i domaćinstava, ali i instalacija opsežnog vodonapojnog sistema. Nalazišta Meroz su najpoznatija po više od dvesta piramida grupisanih u tri grupe, a koje se zbog jedinstvenih proporcija i načina gradnje, zovu nubijske piramide.

Садржај

IstorijaУреди

 
Zapadna nekropola kod Meroz (Begarawiyah)
 
Amonov hram u Merozu
 
Portret kandake kraljice Amanitore iz njezine grobnice

Meroz je bila južna prestolnica kraljevstva Napata/Meroz (Kuš) koje je cvatalo od 800. do 250. p. n. e.[7] Prema delimično dešifriranim kušanskim tekstovima, grad se izvorno zvao Medewi ili Bedewi (Török, 1998). Iskopanja su otkrila važnu nekropolu kušanskog plemstva iz razdoblja Napata (800. – 280. p. n. e.) na zapadu grada Meroz (Zapadna nekropola).

Meroz kultura se razvila od 22. dinastije trećeg prelaznog razdoblja starog Egipta, koja je bila poreklom iz Kuša. Grad Meroz je dobio na važnosti za vreme kušanskog kralja Arrakkamanija (280. p. n. e) kada je kraljevska nekropola prebačena u Meroz iz grada Napata (Jebel Barkal).[8][9]

Kada je Rimsko carstvo osvojilo Egipat, Kušansko kraljevstvo sa središtem u Merozu se proširilo prema severu u Egipat[10]. U sukobima koji su usledili s Rimom, Kraljevstvo Meroz je bilo uspešnije i opustošilo je naselja u okolini Asuana, te je njegova vojska uspela da ukrade glavu skulpture cara Avgusta koju su zakopali ispod stepeništa hrama u Merozu.[11] Konačno, obe države su utvrdile granicu kod ostrva Samosa, gde je Meroz potpisao (za njega jako povoljan) mirovni sporazum s carom Avgustom.

Na vrhuncu moći kraljevi Meroza su vladali dolinom Nila u dužini od preko 1.000 km.[12][13] Kraljevi su delili vlast s kraljicom-majkom (Kandake, titula koja se dugo zadržava u Nubiji i Etiopiji), a dvorjani su bili rizničari, čuvari pečata, vođe arhiva, glavni pisari i dr.

Meroz je u 1. i 2. veku počeo da gubi snagu, uglavnom zbog slabljenja tradicionalne industrije na korist rimskog Egipta. Meroz se spominje u „Putoplovu Eritrejskim morem” (grčki: Περίπλους τὴς Ἐρυθράς Θαλάσσης, latinski: Periplus Maris Erythraei), grčko-rimski putopis koji opisuje navigaciju od rimskog Egipta duž obala Crvenog mora i Afričkog roga do obala Indije:

„2. poglavlje:
S desne obale ispod Berenice nalazi se zemlja Berbera. Uz obalu su ribojedi, koji žive u pećinama razbacanim u uskim dolinama. Dalje prema kopnu su Berberi, još dalje su divlji mesožderi i kravožderi, gde svakim plemenom upravlja poglavica; a dalje prema kontinentu, na zemlji prema zapadu, nalazi se grad poznat kao Meroz.”

Poslednje razdoblje grada obeleženo je pobedničkom stelom neimenovanog vladara Aksuma (verojatno kralja Ezana) koja je podignuta u Merozu. Prema njezinom natpisu na grčkom jeziku može se pretpostaviti da je „Kralj Aksumita i Omerita” (Aksum i Himjarsko kraljevstvo) vladao oko 330. godine. Dva druga natpisa na giz pismu su pronađena uz obližnje piramide i pretpostavlja se da potiču iz istog razdoblja.[14]

Lokalitet Meroz je ponovno otkrio francuski mineralog Frederik Keliod 1821. godine, a 1834. godine ga je delimično iskopao, u potrazi za blagom, Đuzepe Ferlini.[15] God. 1844. istraživao ga je Karl Ričard Lepsius koji je u Berlin doneo mnoge spomenike.[16][17] Prve prave arheološke studije iskapanja je sproveo britanski arheolog E. A. Volis Badž od 1902-05, koje je opisao u svom delu „Egipatski Sudan: istorija i spomenici” (London, 1907.). Britanski vojnici su napravili put do piramida i između njih, te su zatrpali iskopine. Džon Garstang sa univerziteta u Liverpoolu je nastavio sa iskapavanjem grada Meroz 1910. godine i otkrio je palatu i nekoliko hramova.

Savremena arheologija nije bila u mogućnosti da istražuje lokalitet Meroz zbog sudanskog građanskog rata (1955–1972, te 1983-2005).

OdlikeУреди

Meroz je bilo snažno kraljevstvo čije je bogatstvo dolazilo iz razvijene industrije i proizvodnje gvožđa, kojim se trgovalo sve do Indije i Kine. Meroz je takođe izvozio egzotične afričke životinje, nakit i tekstil od pamuka, čija je proizvodnja dosegla vrhunac oko 400. p. n. e. Nadalje, Meroz je bio bogat zlatom o čemu svedoči i koren egipatske reči za zlato, nub po Nubiji.

Meroz je provodio kompleksne sisteme navodnjavanja s vodenicama sakia kako bi se poboljšala poljoprivreda u njegovoj polu-pustinjskoj okolini. U gradu su pronađeni ostaci palate, nekoliko hramova i brojnih domaćinstava.

U nekropolama je otkriveno kako su se piramide gradile iznad grobnih komora s ostacima sahranjenih ili mumifikovanih tela koja su bila bogato ukrašena nakitom od zlata (sada u muzejima u Minhenu i Berlinu). Na zidovima su oslikani kraljevi i njihove kraljice-majke (Kentake), te nekoliko poglavlja Knjige mrtvih. Nekoliko stela je bilo ispisano meroitskim pismom, kao i nekoliko metalnih i keramičkih posuda pronađenih u grobovima. Ponajbolji kameni reljefi su 1905. odnešeni u Britanski muzej (London), te delom u muzeju u Kartumu.

Do 3. veka p. n. e. egipatske hijeroglife je zamenilo autohtono meroitsko pismo koje ima 23 slova nastala kao prevod hijeroglifa na meroitski jezik. ono je nastalo od 7. do 2. veka p. n. e, u koje vreme se koristio i staronubijski jezik, koji se pisao koptskim pismom.

Meroska vera je bila mnogobožna i najviše se poštovao bog Apedemak, bog-ratnik s lavljom glavom koji je bio sin Sekmeta, ali su se poštovala i egipatska božanstva uvezena sa severa, kao što su: Amon, Tefnut, Horus, Izida, Tot i Satis.

ReferenceУреди

  1. ^ [Unknown Author] (1969). Haley, William; Preece, Warren E., ур. Encyclopaedia Britannica. Vol. 15 (14th revised изд.). s.v. "Meroë." London, ENG: Encyclopedia Britannica, Inc. 
  2. ^ [Unknown Author] (1961). Ashmore, Harry, ур. Encyclopaedia Britannica. Vol. 18 (14th revised изд.). s.v. "Meroë." New York, NY: Encyclopedia Britannica, Inc. 
  3. ^ „"The Island of Meroe", UNESCO World Heritage”. Whc.unesco.org. Приступљено 06. 09. 2012. 
  4. ^ „Osman Elkhair and Imad-eldin Ali, ''Ancient Meroe Site: Naqa and Musawwarat es-Sufra'' (recent photographs)”. Ancientsudan.org. Приступљено 06. 09. 2012. 
  5. ^ Arheološki lokaliteti "otoka" Meroz na službenim stranicama UNESCO-a preuzeto 14. aprila 2011.
  6. ^ Osman Elkhair and Imad-eldin Ali, Ancient Meroe Site: Naqa and Musawwarat es-Sufra (fotografije)
  7. ^ Török, László (1997). The Kingdom of Kush: Handbook of the Napatan-Meroitic Civilization. Handbuch der Orientalistik. Erste Abteilung, Nahe und der Mittlere Osten. Vol. 31. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-10448-8. 
  8. ^ Herodotus (1949). Herodotus. Translated by J. Enoch Powell. Превод: Enoch Powell. Oxford: Clarendon Press. 
  9. ^ Connah, Graham (1987). African Civilizations: Precolonial Cities and States in Tropical Africa: An Archaeological Perspective. Cambridge University Press. стр. 24. ISBN 978-0-521-26666-6. 
  10. ^ God. 23. p. n. e., rimski vladar Egipta, Publije Petronije, je izvršio invaziju u Nubiju kao odgovor na njihove napade s juga. Uspeo je da prodre do Napate i opustošiti je 22. p. n. e. To je jedan od razloga zašto je Meroz ostao prestolna Kušanskog kraljevstva.
  11. ^ „Bronze head of Augustus”. British Museum. 1999. Архивирано из оригинала на датум 10. 02. 2008. Приступљено 14. 06. 2008. 
  12. ^ W. Y. Adams, Nubia: Corridor to Africa (1977), London: Allen Lane, str. 302.
  13. ^ Kirwan, L.P. (1957). „Rome beyond The Southern Egyptian Frontier”. The Geographical Journal. London: Royal Geographical Society, with the Institute of British Geographers. 123: 13—19. JSTOR 1790717. 
  14. ^ Steve Stofferan i Sarah WoodLecture 30: Ancient Africa, Sveučilište Purdue Preuzeto 14. aprila 2011.
  15. ^ Margoliouth, David Samuel (1911). Chisholm, Hugh, ур. Encyclopaedia Britannica (11th изд.). s.v. "Meroë." Chicago, IL: Encyclopedia Britannica, Inc. 
  16. ^ Łajtar, Adam; van der Vliet, Jacques (2006). „Rome-Meroe-Berlin. The Southernmost Latin Inscription Rediscovered ('CIL' III 83)”. Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik (157): 193—198. JSTOR 20191127. 
  17. ^ Budge, E. A. Wallis (1907). The Egyptian Sudan, its history and monuments. 2 (1st изд.). London: Kegan, Paul, Trench, Trübner & Co. 

LiteraturaУреди

  • Bianchi, Steven (1994). The Nubians: People of the ancient Nile. Brookfield, Conn.: Millbrook Press. ISBN 978-1-56294-356-1. 
  • Davidson, Basil (1966). Africa, History of A Continent. London: Weidenfeld & Nicolson. стр. 41—58. 
  • Shinnie, P. L. (1967). Meroe, a civilization of Sudan. Ancient People and Places. 55. London/New York: Thames and Hudson. 

Spoljašnje vezeУреди