Metiklotiazid

Metiklotiazid
Klinički podaci
Prodajno ime	Aquaresen, Aquatensen, Duretic, Enduron
Drugs.com	Monografija
Način primene	Oralno
Identifikatori
CAS broj	135-07-9
ATC kod	C03AA08 (WHO)
PubChem	CID 4121
DrugBank	DB00232
ChemSpider	3978
KEGG	C07765
ChEMBL	CHEMBL1577
Hemijski podaci
Formula	C9H11Cl2N3O4S2
Molarna masa	360,237
	SMILES CN1C(CCl)NC2=CC(Cl)=C(C=C2S1(=O)=O)S(N)(=O)=O; ;
	InChI InChI=1S/C9H11Cl2N3O4S2/c1-14-9(4-10)13-6-2-5(11)7(19(12,15)16)3-8(6)20(14,17)18/h2-3,9,13H,4H2,1H3,(H2,12,15,16) ; Key:CESYKOGBSMNBPD-UHFFFAOYSA-N ;
Fizički podaci
Tačka topljenja	225 °C (437 °F)

Metiklotiazid je a thiazidni diuretik.^[1]

Osobine уреди

Metiklotiazid je organsko jedinjenje, koje sadrži 9 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 360,237 Da.^[2]

Osobina	Vrednost
Broj akceptora vodonika	5
Broj donora vodonika	2
Broj rotacionih veza	2
Particioni koeficijent^[3] (ALogP)	0,8
Rastvorljivost^[4] (logS, log(mol/L))	-3,0
Polarna površina^[5] (PSA, Å²)	126,3

^ Wirfs MJ (2022). „Hypertension: Primary Essential”. APRN and PAS complete guide to prescribing drug therapy 2022. [S.l.]: Springer. стр. 366. ISBN 978-0-8261-8549-5.
^ Craig Knox; Vivian Law; Timothy Jewison; Philip Liu; Son Ly; Alex Frolkis; Allison Pon; Kelly Banco; Christine Mak; Vanessa Neveu; Yannick Djoumbou; Roman Eisner; An Chi Guo; David S Wishart (2011). „DrugBank 3.0: a comprehensive resource for 'omics' research on drugs”. Nucleic Acids Res. 39 (Database issue): D1035—41. doi:10.1093/nar/gkq1126.
^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.

Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071354697. doi:10.1036/0071422803.
Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).