Википедија

Полин Кејл

Америчка филмска критичарка (1919-2001)
(преусмерено са Pauline Kael)

Полин Кејл (Петалума, у савезној држави Калифорнији, 19. јун 1919 — Грејт Барингтон, у савезној држави Масачусетс, 3. септембар 2001) била је америчка филмска критичарка и списатељица која је писала филмске критике за магазин Њујоркер (енгл. the New Yorker) у периоду од 1968. године до 1991. године.[1] Била је позната по свом оштром стилу писања који је често контрирао мишљења њених савременика.[2]

Полин Кејл
Датум рођења(1919-06-19)19. јун 1919.
Место рођењаПеталума, Калифорнија, САД
Датум смрти3. септембар 2001.(2001-09-03) (82 год.)
Место смртиГрејт Барингтон, Масачусетс, САД
Занимањефилмски критичар
Активни период1953—1991

Полин је започела своју критичарску каријеру 1953. године када је објавила њену прву рецензију у магазину City Lights. Након неколико критика у магазинима као што су Moviegoer и Film Quarterly, Полин је објавила књигу I Lost it At the Movies (срп. Полудела сам у биоскопу) која је била колекција њених филмских критика које је радила за магазине као и оних које је објављивала преко радија. Популарност ове књиге довела је до Полинине сарадње са магазином Њујоркер са којим је остала до краја своје каријере.[3]

Полин Кејл сматра се једним од најутицајнијих филмских критичара свих времена. Роџер Иберт је у њеној читуљи написао: „Полин Кејл је имала позитивнији утицај на климу америчког филма више него било која друга особа у задње три деценије." Иберт је касније у тексту додао, „Верни читаоци ће знати колико замарам сталним цитирањем Роберта Воршоа, који је у својој књизи The Immediate Experience написао: „Човек одлази да погледа филм. Критичар мора да буде довољно искрен да призна да је он човек." Полин Кејл је била толико искрена. Она је писала о свом тренутном искуству, о ономе што је осећала."[4]

Кејл је 1972. године након председничких избора наводно изјавила: „Не могу да схватим како је Ричард Никсон постао председник кад нико кога ја знам није гласао за њега." Овај цитат је постао пример отуђивања либералне (левичарске) елите од „просечног народа" у текстовима десничарских (републиканских) политичких коментатора и по њему је ово отуђивање добило име „синдром Полине Кејл".[5][6] Прави цитат потекао је са њеног предавања на састанку MLA (енг. Modern Language Association, срп. Модерни Језички Савез) на којем је рекла: „Живим у јако специјалном свету. Знам само за једну особу која је гласала за Никсона. Где су они [Никсонови остали гласачи] ја не знам. Они су ван мог друштва. Али некад кад сам у биоскопу, могу да их осетим."[7]

Када су је 1998. године упитали да ли сматра да су њене критике утицале на развој филмова, Кејл је одговорила: „Ако кажем да, онда сам егоиста, а ако кажем не, онда сам протраћила свој цео живот."[8]

Биографија уреди

Рано детињство и почетак каријере уреди

Полин Кејл рођена је у Петалуми у савезној држави Калифорнији у сиромашној Јеврејској породици пољског порекла, где је била најмлађа од петоро деце. Њени родитељи, Пол и Џудит били су пољопривредници и узгајивачи кокоши, који су живели у заједници са другим јеврејским мигрантима.[9][10] Сиромаштво и губитак њиховог имања, прислио је породицу да се пресели из Петалуме у Сан Франциско, где је Полин похађала средњу школу, а затим и универзитет (на којем је студирала филозофију, књижевност и уметност).[11] Кејлова није довршила своје студије, већ се исписала са универзитета 1940. године након чега се преселила у Њујорк са песником Робертом Хораном.[12]

По повратку на Беркли три година касније, Полин је почела да пише представе и да режира експерименталне аматерске филмове. Њене представе и филмови су прошли претежно незапажено. Током похађања Берклија, Полин је започела везу са режисером Џејмсом Бротоном, са којим је добила ћерку Ђину.[13] Џејмс је након рођења Ђине напустио Полин, па је она морала сама да се брине о беби.[14]

Полинина каријера започела је 1953. године када је тадашњи уредник магазина City Lights, Питер Дин Мартин начуо препирку између Кејлове и њене другарице око филма Светла позорнице Чарлија Чаплина.[15] Мартин је понудио Кејловој да напише рецензију филма, што је она и учинила, написавши провокативну критику филма под називом "Slimelight"[а][б][16][17] О филму је написала:

„Када публика постане убеђена да је кловн који их је засмејавао заправо уметник, осећаће се издато."[16]

Поред филмских критика које је радила у магазинима, Полин је своје критике читала и преко алтернативне независне радио станице KPFA, у Берклију, а затим је постала менаџер у биоскопу Berkley Cinema-Guild and Studio где је пуштала пројекције својих омиљених филмова.[18][19]

Напомене уреди

  1. ^ Назив критике је пародија оригиналног назива филма Светла позорнице - Limelight.
  2. ^ Непознато је да ли је овај назив критике заправо постојао или је додат анегдотално касније у каријери Кејлове.

Референце уреди

  1. ^ „Pauline Kael”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03. 
  2. ^ „NPR - All Things Considered: Pauline Kael”. legacy.npr.org. Приступљено 2022-03-03. 
  3. ^ „Pauline Kael | American film critic | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03. 
  4. ^ Ebert, Roger. „Knocked up at the movies | Roger Ebert | Roger Ebert”. https://www.rogerebert.com/ (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  5. ^ „Beware the Pauline Kael syndrome | Baker Institute Blog | a Chron.com blog”. web.archive.org. 2012-10-18. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 2022-03-03. 
  6. ^ „The White House and the Pauline Kael Syndrome”. American Enterprise Institute - AEI (на језику: енглески). 2009-08-25. Приступљено 2022-03-03. 
  7. ^ Nast, Condé (2012-10-23). „The Fraudulent Factoid That Refuses to Die”. Vanity Fair (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03. 
  8. ^ „Interview with Modern Maturity”. web.archive.org. 2016-03-03. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2022-03-03. 
  9. ^ McCarthy, Todd; McCarthy, Todd (2011-10-27). „Pauline Kael Biographer: Why Writing About the Legendary Film Critic Was a ‘Tremendous Challenge’ (Q&A)”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03. 
  10. ^ Kellow 2011, стр. 19
  11. ^ Houston, Penelope (2001-09-05). „Obituary: Pauline Kael”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-03. 
  12. ^ Kellow 2011, стр. 35
  13. ^ „James’ Story”. Big Joy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 2022-03-03. 
  14. ^ Kellow 2011, стр. 53–57
  15. ^ Nast, Condé (2011-10-17). „What She Said”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-09. 
  16. ^ а б Kellow 2011, стр. 61
  17. ^ „Artforum.com”. www.artforum.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-09. 
  18. ^ „Cinema-Guild and Studio in Berkeley, CA - Cinema Treasures”. cinematreasures.org. Приступљено 2022-03-09. 
  19. ^ Hom, Lisa. „All Hail Kael”. SF Weekly (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 2022-03-09. 

Литература уреди

  • Kellow, Brian (2011). Pauline Kael: A Life in the Dark. Penguin Books. ISBN 978-0670023127. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Полин_Кејл&oldid=27677990”