Википедија

Дужичаста пастрмка

(преусмерено са Rainbow trout)

Дужичаста или калифорнијска пастрмка (лат. Parasalmo gairdneri) миграторна је слатководна риба која живи у бистрим, чистим водама, притокама Пацифика у Северној Америци и Азији. Припада фамилији Salmonidae.

  • Латински назив: Oncorhynchus mykiss
  • Локални називи: дужичаста пастрмка, калифорнијска пастрмка
  • Макс. дужина: од 25 до 60 cm
  • Макс. маса: 15,8 kg
  • Време мреста: почиње у рано пролеће а завршава се у мају
Дужичаста пастрмка
Photo of hand holding adult female rainbow trout
Одрасла женка дужичасте пастрмке

Сигуран  (NatureServe)[1]
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Salmoniformes
Породица: Salmonidae
Род: Oncorhynchus
Врста:
O. mykiss
Биномно име
Oncorhynchus mykiss
(Walbaum, 1792)
Синоними[2]
ранија научна имена
  • Salmo mykiss Walbaum, 1792 Parasalmo mykiss (Walbaum, 1792) Salmo purpuratus Pallas, 1814 Salmo penshinensis Pallas, 1814 Parasalmo penshinensis (Pallas, 1814) Salmo gairdnerii Richardson, 1836 Fario gairdneri (Richardson, 1836) Oncorhynchus gairdnerii (Richardson, 1836) Salmo gairdnerii gairdnerii Richardson, 1836 Salmo rivularis Ayres, 1855 Salmo iridea Gibbons, 1855 Salmo gairdnerii irideus Gibbons, 1855 Salmo irideus Gibbons, 1855 Trutta iridea (Gibbons, 1855) Salmo truncatus Suckley, 1859 Salmo masoni Suckley, 1860 Oncorhynchus kamloops Jordan, 1892 Salmo kamloops (Jordan, 1892) Salmo rivularis kamloops (Jordan, 1892) Salmo gairdneri shasta Jordan, 1894 Salmo gilberti Jordan, 1894 Salmo nelsoni Evermann, 1908
Kалифорнијска пастрмка (Oncorhynchus mykiss).
Калифорнијска пастрмка (Oncorhynchus mykiss) омамљена електродом током електро риболова.

Подврсте дужичасте пастрмке O. m. irideus и O. m. gairdneri су анадромичне врсте рибе — живе у мору, а након две до три године прелазе у слатку воду ради мрешћења.

Одрасла јединка која настањује слатке воде у просеку је тешка 0,5 до 2,3 килограма, док анадромичне и језерске јединке могу да буду тешке и до 9 килограма. Боја тела варира у зависности од подврсте, облика и станишта. Одрасле јединке се могу разликовати од припадника других врста по карактеристичној широкој и дугој црвенкастој пруги која се протеже дуж бочне линије, од шкрга до репа, а која је живље обојена код мужјака током сезоне размножавања.

Бројне подврсте ове пастрмке интродуковане су у преко 45 земаља широм света ради узгоја за храну и спортски риболов. Уношење ове врсте ван њеног природног и нативног ареала у Сједињеним Државама, јужној Европи, Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Америци проузроковало је велику штету по локалне врсте риба, тако да се у тим подручјима сматра инвазивном врстом. Интродуковане врсте престављају претњу по локалне тако што се хране њима, узимају им храну, преносе различите болести или се хибридизују са сродним врстама и на тај начин смањују генетску чистоћу локалних врста. Дужичаста пастрмка се налази на листи 100 највећих глобалнинх инвазивних врста. Упркос томе, дужичаста пастрмка је уношена и у водена станишта са веома мало или без икакве рибе како би се развио спортски риболов, као што је то урађено у Великим језерима и у реци Фајерхол у Вајомингу.

Неке локалне популације и подврсте налазе се на списку угрожених или скоро угрожених врста. Подврста O. m. irideus је национална риба државе Вашингтон.[3]

Таксономија

уреди

Научно име ове пастрмке је Oncorhynchus mykiss.[4] Врсту је оригинално именовао немачки натуралиста Јохан Јулијус Валбаум 1792. године на основу узорака типа са полуострва Камчатка у Сибиру. Првобитно име врсте mykiss, настало је од локалног имена које се на Камчатки користило за ову рибу, mykizha. Назив рода је од грчког onkos ("кука") и rynchos ("нос"), што се повезује са кукастим вилицама мужјака у сезони парења[5]

Сер Џон Ричардсон, шкотски природњак, именовао је специмен ове врсте као Salmo gairdneri 1836. године у част Мередит Гајрднер, хирурга компаније у Хадсоновом заливу у Форт Ванкуверу на реци Колумбија, која је Ричардсону набавила примерке.[6] Године 1855. Вилијамс П. Гибонс, геолог и минералог[7] на Калифорнијској академији наука, пронашао је популацију и назвао је Salmo iridia (латински: дуга), што је касније исправљено у Salmo irideus. Та имена постала су неважећа након што је утврђено да је Валбаумов опис типских специмена био конспецифијски и да је стога имао предност.[8] Морфолошке и генетичке студије су 1989. године показале да је пастрмка у Тихом океану генетски ближа пацифичком лососу (врсте из рода Oncorhynchus) него поточној пастрмки (Salmo trutta) или атлантском лососу (Salmo salar) из Атлантског басена.[9] Тако су 1989. године таксономисти преселили дужичасту, црвенобрану и остале пацифичке пастрмке у род Oncorhynchus.[5] Валбаумово име је имало предност, па је име врсте Oncorhynchus mykiss постало научно име дужичасте пастрмке. Претходна имена врста irideus и gairdneri усвојена су као имена за подврсте морске и пастрмке реке Колумбије.[5] Анадромни облици подврста O. m. irideus и O. m. gairdneri познати су као приобалне дужичасте пастрмке.[4]

Подврсте

уреди

Списак подврста пастрмке Oncorhynchus mykiss које је описао биолог Роберт Џ. Бенке 2002. године:[10]

Географска група Научно име Распрострањеност Слика
Номинална подврста O. m. mykiss (Walbaum, 1792) Западни Пацифик: полуострво Камчатка, а забележена је и на Командорским острвима источно од Камчатке, а спорадично и у Охотском мору, јужно до ушћа реке Амур
Приобалне форме O. m. irideus (Gibbons, 1855) Становнице притока Пацифика од Алеутских острва на Аљасци јужно до јужне Калифорније. Анадромне форме познате су као приобалне дужичасте пастрмке, а становнице потока као слатководне дужичасте пастрмке.  
 
O. m. irideus
O. m. irideus var. beardsleei (није права подврста, већ генетички јединсвени језерски варијетет приобалне дужичасте пастрмке) (Jordan, 1896)[11] Изолована на језеро Кресент у Вашингтону
Црвене форме O. m. gairdneri (Richardson, 1836) Може се наћи у реци Колумбији и њеним притокама у Монтани, Вашингтону и Ајдаху.
O. m. spp., Бенке је сматра формом подврсте O. m. gairdneri, али се сматра засебном подврстом од стране научника Л. М. Карла из Министарства ресурса у Онтарију, Одељења за истраживање водених екосистема, као и сарадника студије објављене 1994. године.[12] Простире се дуж слива реке Атабаска у Алберти
O. m. stonei (Jordan, 1894) Настањује подручје реке Маклауд и њених притока у Северној Калифорнији, јужно од планине Шаста.
O. m. spp. Живи у поток Шипхевен, у Калифорнији. Ова врста уведена је у поток Свомп 1972. и 1974. и у поток Траут 1977. године.
O. m. newberrii (Girard, 1859) Југоисточни Орегон и делови Калифорнијеи Неваде на периферији Великог басена.
O. m. aquilarum (Snyder, 1917) Ендемична за језеро Игл у Калифорнији.
O. m. kamloops strain (Jordan, 1892) Живи у већем броју језера Британске Колумбије, а нарочито је присутна у језерима Кампупс и Кутинеј. Позната је по огромној величини.
Златна дужичаста пастрмка O. m. aguabonita (Jordan, 1892) Живи у потоцима Голден Траут и Волкено и у реци Саут Форк Керн.  
O. m. aguabonita
O. m. gilberti (Jordan, 1894) Ендемична за подручје око реке Керн и њене притоке у Калифорнији. Њен тренутни ареал је драстично смањен у односу на претходну распрострањеност.
O. m. whitei (Evermann, 1906) Ендемична за подручје 100 километара дуге реке Мали Керн и њене притоке.[13]
Мексичке форме O. m. nelsoni (Evermann, 1908) Некад се назива и нелсоновом пастрмком, а појављује се у три различите групе. Таксономија ових пастрмки је предмет тренутног истраживања и могуће је да постоји значајан диверзитет међу формама у овој групи.[14]
Мутиране форме Такозване златне дужичасте или паломино пастрмке узгајају се од једне мутиране форме O. mykiss која потиче из мрестилишта из Западне Вирџиније из 1955. године.[15][16] Ова златна дужичаста пастрмка је претежно жућкасте боје, недостаје јој карактеристична зелена боја и тамне шаре, али има уочљиву црвену пругу.[16] Паломино пастрмка је мешавина златне и обичне дужичасте пастрмке, што је као резултат довело до помешаних боја.[16]  
Golden rainbow trout[17]

Опис

уреди

Максимална величина до 122 центиметара, просечна величина око 60 центиметара, тежине до 25 килограма. Благе промене у обојености главе и уста се примећује код мужијака приликом парења. Боја варира у зависности од станишта, величине и полне зрелости. Примерци који насељавају потоке и који се мресте су тамнији и интензивније су обојени. Примерци у стајаћим водама су светлији, више сребрни. Репно пераје поседује 19 зрака, леђно 10-12 меких зрака, а анално 8-12 меких зрака. Поседују широку ружичасту штрафту која се простире од главе до базе репног пераја.[18] Мужјаци који се мресте не поседују грбу.[10] Нешто је шира и снажнија од поточне пастрмке. Тело, укључујући и пераја, јој је прекривено тамним пегама, а леђа су јој тамнозелене боје.[19] Мрести се у рано пролеће (март - април), па све до маја. Тада по телу добија још изражајније боје, "мресну одору". У то време мења и боју меса и добија јачи рибљи мирис. Излеже до 2000 јајашаца, а полно је зрела између друге и треће године кад је дугачка од 20 до 25 cm. По боковина, који сребрнасто светлуцају, се пружа шарена линија дугиних боја која нијансом прелази на црвено, и због тога је негде зову дужичаста пастрмка.[20][21] Миграторне форме са запада Северне Америке имају челичносребрну боју ("steelhead") и улазе из Тихог океана у велике реке, којима мигрирају узводно на природона плодишта ради мреста.[22]

Размножавање

уреди

Дужичаста пастрмка, укључујући приобалне облике, углавном се мрести у рано до касно пролеће (од јануара до јуна на северној хемисфери и од септембра до новембра на јужној хемисфери) када температура воде достигне најмање 6 до 7 °C.[23] The maximum recorded lifespan for a rainbow trout is 11 years.[24] Максимални животни век ове пастрмке је 11 година.

Животни циклус у слаткој води

уреди
 
Обалска дужичаста пастрмка из сезоне мрешћења
 
Јаја у каменитом дну и младе ларве
 
Типична јувенилна јединка дужичасте пастрмке са карактеристичним шарама
 
Типична одрасла јединка дужичасте пастрмке

Слатководне дужичасте пастрмке обично настањују и мресте се у малим до умерено великим, плитким рекама богатим кисеоником и са шљунковитим дном. Они су нативне за алувијалне равни и потоке са песковитим дном које су типичне притоке слива Тихог океана, али су и интродуковане дужичасте пастрмке креирале дивље, самоодрживе популације у другим врстама река, попут оних са стеновитим дном и пролећних потока богатих водом. Дужичасте пастрмке у језерима обично се налазе у умерено дубоким, хладним језерима са одговарајућим плићацима и вегетацијом која обезбеђуе довољне изворе хране. Јединке које живе у језерима обично захтевају приступ токовима са шљунковитим дном како би биле самоодрживе.[25]

Места за мрешћење су углавном дна река прекривена ситним шљунком у слаповима. Женка пастрмке прави својеврсно гнездо у које полаже јаја, а процес прављења функционише тако што се женка окреће бочно и репом маше горе-доле померајући песак и камење са дна. Женке пастрмке лежу различит број јаја у зависности од тежине (полажу око 2.000 до 3.000 јаја по килограму тежине) која су велика између 4 до 5 милиметара.[26] За време мреста, јаја се полажу у размаке између шљунка и женка одмах почиње да копа по горњој ивици гнезда, прекривајући јаја која су остала гола. Док женке испуштају јајашца, мужјак се креће поред ње и полаже млеч (сперму) преко јајашца како би их оплодио. Јаја се обично излежу за отприлике четири до седам недеља, мада време инкубације увеликоо варира у зависности од региона и станишта. Након излегања, ларве проводе око две недеље у шљунку и у том периоду апсорбују хранљиве материје из жуманчане кесе јајета. Након тога, младунци почињу да се хране зоопланктоном. Стопа раста младе пастрмке варира у зависности од подручја, станишта, историје живота и квалитета и количине хране.[27] Како расту, младунци почињу да добијају тамне вертикалне пруге на бочним странама тела. У овом стадијуму јувенилне јединке се често називају прстићи пошто су обично велике као и човечји прст.[28]

 
Обалска дужичаста пастрмка из језера Ири
 
Мужјак обалске дужичасте пастрмке из океана
 
Мужјак обалске дужичасте пастрмке из слатке воде током сезоне мрешћења

Животни циклус приобалних пастрмки

уреди

Океанске (анадромни) подврсте, укључујући оне који се враћају у слатке воде ради мрешћења, познате су као приобалне дужичасте пастрмке у Канади и Сједињеним Државама.[29] У Тасманији се комерцијално размножавају у морским кавезима и познате су као океанске пастрмке, иако су у питању исте врсте.[30]

Попут лососа, обалске дужичасте пастрмке се враћају у своја првобитна слатководна станишта како би се мрестиле. Слично атлантском лососу, али за разлику од њиховог пацифичког сродника Oncorhynchus salmonid, обалска дужичаста пастрмка је итеропарозна (може се мрестити неколико пута у размаку од неколико месеци) и неколико пута путује између слатке и слане воде, мада у просеку мање од 10 процената одраслих јединки преживи од једног до другог мрешћења.[31] Стопа преживљавања за интродуковану популацију у Великим језерима износи чак 70 процената. Како млада јединка обалске дужичасте пастрмке прелази из слатке воде у слану воду, долази до процеса названог "смолтификација" где пастрмка пролази кроз физиолошке промене како би могла да опстане у морској води.[32] Постоје генетске разлике између слатководних и обалских популација које су вероватно настале као последица смолтификације.[33]

Јувенилне јединке обалске групе могу остати у реци једну до три године пре него што пређу у море. Појединачне популације обалских дужичастих пастрмки напуштају океан и мигрирају у слатководне потоке ради мреста у различито доба године. Постоје два општа облика - летња и зимска група. Јединке из летње групе напуштају океан између маја и октобра, пре него што њихови репродуктивни органи у потпуности сазру. Сазревају у слаткој води док се крећу до места за мрешћење где се у пролеће излежу млади. Летње рибе се углавном мресте у дужим, унутрашњим рекама као што је река Колумбија. Рибе из зимске групе су спремне за мрест када напусте океан, обично између новембра и априла, и мресте се убрзо након уласка у слатку воду. Зимске групе се углавном мресте у краћим, приобалним рекама које се обично налазе дуж Олимпијског полуострва и обала Британске Колумбије,[23] а летње групе налазе се у неким краћим, приобалним потоцима.[34] Једном када обалска дужичаста пастрмка уђе у речне системе и дође до погодних места за мрест, она се мрести на исти начин као и слатководне дужичасте пастрмке.[23]

Раст и оксидативни стрест митохондрија

уреди

Током периода брзог раста и старења, ова пастрмка показује висок ниво метаболичке активности. Висока метаболичка активност повезана је са повећаним нивоима оксидативног стреса[35][36] и смањеним опоравком организма.[37] Током високог оксидативног стреса, митохондрије су најважнија органела која доприноси оштећењу ткива због њихове улоге у метаболизму и производњи реактивних врста кисеоника. У студији коју су урадили Алмаида-Паган и сарадници,[38] истраживачи су идентификовали промене у саставу фосфолипида митохондријалне мембране срца и мозга код дужичасте пастрмке због различитих нивоа оксидативног стреса са којима се сваки орган суочио током времена високог стреса, попут брзог раста и развоја. Изоловане су митохондрије срца и мозга дужичасте пастрмке старости 1, 2 и 4 године и анализиран је садржај масних киселина. Ткива су показала укупан сличан проценат фосфолипида, али су се разликовала у типовима и пропорцијама фосфолипида. С годинама је срце показивало више незасићених фосфолипида који су подложнији пероксидацији, а самим тим и оштећењу. Митохондрије мозга дужичасте пастрмке показују смањене нивое докозахексаееноинске киселине и нижи индекс пероксидације, што сугерише мању осетљивост на оштећења оксидативним стресом и другачију реакцију на раст у поређењу са срчаним митохондријама. Током развоја пастрмке у одраслу јединку, у времену интензивног раста, састав митохондријских мембрана и флуидности се мења, што може узроковати оштећења у транспортном ланцу електрона. Ови дефекти, у комбинацији са измењеним начином опоравком организма и реактивним врстама кисеоника, могу изазвати штетне ефекте на митохондрије у рибама током сазревања.

Исхрана

уреди

Дужичасте пастрмке су предатори са разноврсном исхраном и појешће готово све што могу ухватити. Нису толико писциворне или агресивне као поточна пастрмка или оне из рода Salvelinus. Дужичаста пастрмка, укључујући и јувенилне јединке приобалне групе које станују у слаткој води, хране се ларвама, луткама и одраслим облицима водених инсеката (махом инсектима из реда Trichoptera, затим пролетњацима, воденим цветовима и двокрилцима). Такође једу рибља јаја и одрасле облике копнених инсеката (мравима, тврдокрилцима, скакавцима и зрикавцима) који падају у воду. Поред тога се хране и малим рибама до једне трећине њихове дужине, раковима, козицама и другим зглавкарима. Како расту, пастрмке у већини популација, повећава се удео конзумиране рибе. Неки језерски облици могу се пребацити на исхрану планктоном. У рекама и потоцима насељеним другим врстама пастрмки, дужичаста пастрмка једе разноврсна рибља јаја, укључујући лососова и јаја поточне, планинске и црвенобраде пастрмке. Дужичаста пастрмка такође конзумира месо које се распада од лешева других риба. Одрасле приобалне јединке у океану хране се превасходно другим рибама, лигњама и амфиподама.[39]

Распрострањеност и станиште

уреди
 
Распрострањеност приобалне дужичасте пастрмке, анадромне форме врсте O. mykiss

Природно станиште су јој реке у Kалифорнији, Венецуели, Мексику, али и река Макензи у јужном Орегону. Има је на Аљасци, Алберти и Британској Kолумбији у Kанади.[40][41] Интродукована је из хладнијих река Северне Америке у реке на Kамчатки, Kомандорским острвима источно од Kамчатке. Уочена је у реци Амур, али и у Србији. Сматра се инвазивном врстом. Пореклом је из вода западнопацифичке обале Северне Америке (Калифорнија и Канада), а на просторе Европе и Балкана је стигла 1893. године када је уведена у рибогојилишта код Загреба, а потом и у Словенији. Убрзо је из рибњака ушла и у отворене воде и навикла се на живот у рекама и језерима.[42] У Србији се масовно гаји у рибњацима углавном због тога што добро подноси летњу повишену температуру воде и до 25 °C. У неким подручјима се толико прилагодила еколошким условима да се успешно размножава и има своје популације.[22]

Биологија

уреди
 
Калифорнијска пастрмка у реци Врело у Перућцу, притоци реке Дрине.

Адулти насељавају хладне реке, потоке и језера. Мигрирају до приобалних потока да се мресте. Не насељавају реке које лети достижу температуру од 25 °C или стајаће воде са малом концентрацијом кисеоника. Хране се разним акватичним и терестричним бескичмењацима и мањом рибом. У приморским областима се хране мањом рибом и главоношцима. Често мигрирају до удаљених мрестилишта у потоцима. Мужјаци достижу полну зрелост са 2 године а женке са 3. Мресте се од Новембра до Маја на Северној хемисфери а од Августа до Новембра на Јужној хемисфери. Величина јаја зависи од величине женке, у просеку око 3-6 мм и поседују добро развијену жуманчану кесу. Млађ након излегања је дугачка око 12-20 мм. Приликом мреста, женка ископава рупу, тада мужјак јој прилази и заједно силазе у рупу. Пар плива једно поред другог и избацују јаја и сперматозоиде. Након тога женка копа нову рупу узводно, и тиме прекрива јаја. Женке продукују око 700 до 4000 јаја по мресту.У неким водама постиже максималну тежину и до 10 kg. Трофејима се сматрају примерци од 30 cm дужине. Просечна ловна маса је од 200 до 900 грама. Kалифорнијска пастрмка као мала храни се планктоном и епизооном, а затим ситним воденим ларвама инсеката, одраслим инсектима и рачићима, а касније прелази на крупнију храну, нпр. млађ риба.[22]

Вештачко размножавање

уреди
 
Мрестилиште Америчке службе за рибу и дивље животиње

Од 1870. године пастрмка се вештачки размножава у мрестилиштима како би се напунили потоци у којима је популација у опадању, али и како би се риба интродуковала у ненативна подручја. Прво мрестилиште дужичасте пастрмке основано је у једној од притока залива Сан Франциско 1870. године, а производња пастрмке је започела 1871. године. Мрестилиште је било снабдевано локалном нативном пастрмком и вероватно приобалним јединкама из подврсте O. m. irideus. Рибе узгајане у овом мрестилишту први су пут 1875. године отпремљене у мрестилишта ван државе, у Каледонију, Њујорк, а затим 1876. у Нортвил у Мичигену. Године 1877. у Кемпбел Крику, притоци Маклауда, основано је још једно мрестилиште калифорнијске пастрмке, прво федерално мрестилиште риба у националном систему мрестилишта.[43] Ово мрестилиште је неселективно мешало јајашца приобалне дужичасте пастрмке и нативне подврсте O. m. stone. Јаја из овог мрестилишта такође су достављена у мрестилиште Сан Леандро, чиме су порекло и генетска историја дужичасте пастрмке одгајане у заточеништву постала донекле разнолика и сложена.[44] У Сједињеним Државама постоји на стотине мрестилишта којима управља Америчка служба за рибу и дивље животиње и разне државне агенције и племенске владе које промовишу узгајање дужичасте пастрмке ради очувања и рекреативног спортског риболова.[45][46][47][48] Шест од десет канадских провинција има фарме дужичастих пастрмки, са водећом производњом у Онтарију.[49]

Аквакултура

уреди
 
Дужичаста пастрмка, очишћена и замрзнута, на рибљој пијаци у Западној Аустралији

Дужичаста пастрмка се комерцијално узгаја у многим земљама широм света. Ова пракса је започела крајем 19. века,[50] а од 1950-их комерцијална производња драстично је порасла.[51] У свету је 2007. године прикупљено 604.695 тона дужичастих пастрмки узгајаних у заточеништву, у вредности од око 2,6 милијарди америчких долара.[51] Највећи произвођач је Чиле. У Чилеу и Норвешкој производња приобалне дужичасте пастрмке у морским кавезима проширила се како би покрила потребе иностраног тржишта. Производња слатководне дужиччасте пастрмке за снабдевање домаћих тржишта повећана је у земљама као што су Италија, Француска, Немачка, Данска и Шпанија. Остале значајне земље које узгајају ове пастрмке укључују САД, Иран, Уједињено Краљевство,[51] и Лесото.[52] Док се америчка индустрија пастрмки у целини сматра еколошки одговорном,[53] пастрмке узгајане негде другде нису нужно узгајане истим методама.[50]

Отприлике три четвртине америчке производње долази из Ајдаха, посебно са подручја око реке Снејк,[50] делом захваљујући квалитету и температури воде која је тамо доступна.[54] Калифорнија и Вашингтон такође узгајају значајан број ових пастрмки. На истоку, Пенсилванија, Северна Каролина и Западна Вирџинија имају мрестилишта за вештачко узгајање.[50][55] Узгој ове пастрмке је једна од највећих индустрија аквакултуре у САД.[50] Узгајају се у унутрашњости објеката у којима канали и језера имају непрекидан доток воде са мало загађења и малим ризиком од бега. Америчка индустрија је позната по томе што користи најбоље праксе управљања.[53] Увоз представља само око 15 посто узгајаних дужичастих пастрмки које се продају у САД, а готово сва домаћа производња се потроши унутар земље; врло мало се извози. САД производи око 7 процената светске дужичасте пастрмке.[50] Ова пастрмка, посебно она која се узгаја на фармама и у мрестилиштима, подложна је болести коју изазива бактерија Yersinia ruckeri. Обављено је велико истраживање о овој болести с обзиром на његове озбиљне последице на узгој пастрмке. Болест не инфицира људе.[56]

Конзервација

уреди
 
Мапа распрострањености нативних (светлобраон) и интродукованих популација (тамнобраон и розе) дужичасте пастрмке[57]

Популације бројних подврста дужичасте пастрмке, укључујући анадромне облике O. m. irideus и O. m. gairdneri опадале су у свом нативном ареалу због прекомерног лова, губитка станишта, болести, инвазивних врста, загађења и хибридизације са другим подврстама. Као последица тога, савезне или државне агенције класификоване су као скоро угрожене, угрожене или врсте од посебног значаја неке популације дужичасте пастрмке, посебно анадромни облици из њиховог матичног подручја.[58] Дужичаста пастрмка и њене подврсте тренутно су индикаторне врсте Америчке агенције за заштиту животне средине за тестирање чистоће слатке воде.[59]

Многе непрофитне организације основане су ради заштите, очувања и обнављања аутохтоних популација приобалне дужичасте пастрмке. Генерално, у партнерству са разним универзитетима, државним, федералним и племенским агенцијама и приватним фондовима, ове организације спонзоришу пројекте за обнављање станишта, спречавање губитка станишта и промовисање свести о претњама домаћим популацијам пастрмки.

Trout Unlimited (TU) је непрофитна организација посвећена очувању слатководних потока, река и припадајућих горских станишта пастрмки, лососа, других водених врста и људи.[60] Типични њихов пројекат је Circle Creek Fish Passage Project, у коме се побољшавају мрестилишта за приобалне дужичасте пастрмке и друге врсте пастрмки и лососа.[61] Центар дивљих лососа, међународна коалиција руских, канадских и америчких научника, спонзорише пројекат Kamchatka Steelhead Project, 20-годишњи (1994–2014) научни програм за проучавање и очување садашњег стања популације приобалне дужичасте пастрмке са подручја Камчатке, врсте уврштене у Црвену књигу Русије.[62] Остале високопрофилне организације које се баве заштитом пастрмке укључују California Trout, која штити дивљу пастрмку и друге лососе и пастрмке у водама Калифорније.[63] Организација Steelhead Society of British Columbia на сличан начин се бави заштитом дивљих патрмки и лососа у Британској Колумбији.[64] Године 1997. група од око 40 ихтиолога, биолога и природњака из неколико америчких и мексичких институција формирала је колаборативну групу - Truchas Mexicanas - да би проучавала диверзитет мексичких пастрмки, од којих се већина сматра подврстама O. mykiss.[65]

Хибридизација и губитак станишта

уреди

Дужичаста пастрмка, првенствено вештачки узгајана риба приобалне подврсте O. m. irideus, уведена у воде настањене поточном пастрмком, често ће се укрштати са потоњом и креирати хибриде који су репродуктивно способне рибе.[66] У случају подврсте O. clarki lewisi, хибридизација са уведеном дужичастом пастрмком и јелоустонском црвенобрадом пастрмком (O. clarki bouvieri) представља претњу подврсти O. clarki lewisi због могућности изумања гена исте.[67] Таква увођења у ареале пастрмки из подврста O. m. gairdneri, newberrii и stonei озбиљно су смањила опсег генетски чистих јединки ових подврста, због чега је већина њих сврстана у групу „врста од посебног значаја“.[68]

У ареалу подврсте O. m. aguabonita у реци Керн у јужној Калифорнији, вештачки узгајане дужичасте пастрмке унете су у реку Керн у на тај начин су негативно утицале на генетску чистоћу поменуте подврсте али и подврсте O. m. gilberti, а све због интраспецифијског размножавања.[69][70][71] Пастрмка O. m. irideus var. beardsleei, генетски јединствена језерска врста приобалне дужичасте пастрмке која је изолована у језеру Кресент у Вашингтону, угрожена је потенцијалним губитком јединог њеног мрестилишта у реци Лир због других врста и деградације станишта.[11]

Инвазивне врсте и болести

уреди

Myxobolus cerebralis

уреди

Myxobolus cerebralis је миксоспорни паразит лососа, пастрмки и њима сродних врста који изазива разне опасне болести код јединки које се узгајају у заточеништву, а такође и у популацији дивљих риба.[72] Први пут је болест примећена код јединке пастрмке која је уведена у Немачку пре једног века, али се ареал овог паразита проширио и болест се појавила у већем делу Европе, у северној Азији, САД, Јужној Африци и другим земљама.[73] Године 1980. је откривено да M. cerebralis захтева Tubifex tubifex (врста црва) како би завршила свој животни циклус. Паразит инфицира своје домаћине својим ћелијама након што их пробије поларним влакнима избаченим из капсула сличних нематоцистама.[74]

 
Распрострањеност новозеландског блатног пужа у оквиру Сједињених Држава током 2009. године

Овај паразит је изворно био благи патоген поточне пастрмке у централној Европи и других пастрмки на североистоку Азије, а ширење пастрмке је знатно повећало његов утицај. Пошто нема урођени имунитет на Myxobolus cerebralis, дужичаста пастрмка је посебно подложна болести, а паразит може отпустити толико спора да чак и отпорније врсте у истом подручју, као што је Salmo trutta, могу бити преоптерећене паразитима и претрпети смртност у 80 до 90 посто случајева. Тамо где је M. cerebralis веома чест, он је проузроковао пад у броју или чак потпуну елиминацију читавих група риба.[75][76]

Паразит M. cerebralis први пут је забележен у Северној Америци 1956. године у Пенсилванији,[74] али све до деведесетих година болест коју он изазива сматрала се решивим проблемом који је захватао и утицао само на пастрмке узгајане у заточеништву. На крају се појавио и у природним стаништима ове рибе у државама Стеновитих планина (Колорадо, Вајоминг, Јута, Монтана, Ајдахо, Нови Мексико), где оштећује неколико река које рибу користе за спортски риболов. Неки потоци у западним Сједињеним Државама изгубили су 90 процената пастрмке.[77] Болест коју овај паразит изазива прети рекреативном риболову, што је важно за туристичку индустрију, кључну компоненту економија неких америчких западних држава. На пример, 2005. године риболовци у Монтани потрошили су око 196.000.000 америчких долата на активности које су директно повезане са риболовом дужичасте пастрмке у држави.[78] Неки лососи и пастрмке које инфицира M. cerebralis (поточна пастрмка, црвенобрада пастрмка и анадромни облици обалске дужичасте пастрмке) већ су скоро угрожени или угрожени, па паразит може додатно погоршати смањење њихове популације.[79]

Новозеландски блатни пуж

уреди

Новозеландски блатни пуж (Potamopyrgus antipodarum), некада ендемични за Нови Зеланд, раширио се и постао натурализована и инвазивна врста у многим областима, укључујући Аустралију,[80] Азију (Јапан,[81] у реци Гармат Али у Ираку) од 2008[82]), Европу (од 1859. у Енглеској) и Северну Америку (САД и Канада: залив Тандер у Онтарију од 2001, Британска Колумбија од јула 2007[81]), највероватније нехотице као последица људске активности.[83] Може достићи концентрације веће од 500.000 по квадратном метру, угрожавајући ланац исхране надметањем за храну са другим пужевима и воденим инсектима, што доводи до наглог опадања локалних популација.[84] Постоје докази да северноамеричке рибе нису у стању да пробаве сићушне, али тврде шкољке ових блатних пужева и да њихово присуство може резултирати лошим резултатима раста дужичасте пастрмке.[85]

Блатни пуж је први пут откривен у САД у реци Снејк у Ајдаху 1987. Од тада се пуж проширио на реку Медисон, реку Фајерхол и остале водотоке око националног парка Јелоустон, а откривен је широм западних САД.[83] Тачно средство преношења није познато, али вероватно је да је ова врста уведена у воду преко спортског риболова и враћања риба у воду и да је био раширен бродским теретон или контаминираном рекреативном опремом.[86]

Didymosphenia geminata

уреди

Didymosphenia geminata је врста силикатне алге која ствара сметње у слатководним рекама и потоцима са константно хладном водом.[87] На Новом Зеланду ова инвазивна врста може да покриве велике површине на дну река и потока у касну зиму. Не сматра се значајним ризиком за здравље људи, али може утицати на станишта и изворе хране за рибу, укључујући и дужичасту пастрмку, и учинити рекреативне активности непријатним.[88] Иако је пореклом из Северне Америке, сматра се штетним организмом или инвазивном врстом.[89]

Yersinia ruckeri

уреди

Бактерија Yersinia ruckeri код слатководних морских риба узрокује бактеријску инфекцију, а пре свега напада дужичасте пастрмке и друге врсте пастрмки које се вештачки узгајају. Болест се карактерише поткожним крварењем уста, пераја и очију. Најчешће се примећује у рибњацима који имају лош квалитет воде. Болест коју ова бактерија изазива први пут је откривена у током 1950-их код дужичасте пастрмке у области Ајдаха.[90]

Методе уклањања

уреди

Нека мрестилишта усредсређена су на уклањање дужичастих пастрмки како би се поново успоставиле изворне популације. То се може постићи тровањем река хемикалијама попут антимицина или ротенона који су у САД проглашени безбедним. Након што се хемикалије распрше, нативна врста пастрмке се пушта у реку. Друга метода је употреба електрориболова који омогућава да се риба улови жива и да се узгаја или пребаци у њено нативно станиште. Ова техника се користи у Националном парку Грејт Смоуки како би се избациле интродуковане подврсте пастрми које су уведене током 1930-их и од тада успевају у овом подручју, а циљ акције је успоставити одрживе нативне популације одговарајућих подврсти у делу речног система од 2.100 mi (3.400 km).[91] Ниједна метода контроле није 100% ефикасна и у најбољем случају се сматрају методама за промену релативне величине популација рибљих врста.

Опадање броја приобалних група

уреди
 
Велика приобална дужичаста пастрмка ухваћена у реци Зимоец у Британској Колумбији

Популација приобалних дужичастих пастрмки у деловима нативног ареала опала је због различитих људских и природних узрока. Док се популације на Аљасци и уз обалу Британске Колумбије сматрају здравим, популација на Камчатки и неке популације дуж америчке западне обале су у опадању. Америчка национална служба за морско рибарство је идентификовала 15 различитих популационих сегмената у Вашингтону, Орегону и Калифорнији. Једанаест ових сегмената се налази на америчком списку угрожених врста, од којих се за десет сегмената сматра да су скоро угрожени, а један угрожен.[92] Један популациони сегмент на обали Орегона налази се на америчкој листи врста од посебног значаја.[92][93]

Популациони сегмент Јужне Калифорније, који је наведен као угрожен према подацима из 2011. године, претрпео је губитак станишта због изградње брана, затварања потока у бетонске канале, загађења воде, подземних воде и других нуспродуката урбанизације.[94] Приобалне дужичасте пастрмке на полуострву Камчатка су угрожене због прекомерног лова, посебно криволова, а налазе се у Црвеној књизи Русије која документује ретке и угрожене врсте.[95]

Утицај мрестилишта

уреди
 
Провера вештачки узгајане приобалне дужичасте пастрмке

Неколико студија показало је да су скоро све калифорнијске приобалне дужичасте пастрмке нативне за то подручје, упркос вишедеценијском узгоју у мрестилиштима у том подручју. Генетска анализа показује да популациони сегменти Јужне Централне Калифорније и Јужне Калифорније од реке Малибу па северно, укључујући реку Сан Габријел, реке Санта Ана и Сан Матео, не представљају вештачки узгајане сојеве. Популације приобалне дужичасте пастрмке из река Топанга и Свитвотер делимично су вештачки узгајане јединке, а оне из реке Сан Хуан су у потпуности вештачког порекла.[96] Генетска анализа је такође показала да приобалне дужичасте пастрмке у потоцима слива реке Санта Клара и залива Монтерек нису пореклом из вештачких мрестилишта, укључујући оне у потоку Којот, у рекама Гвадалупе и Пахаро, у потоцим Перманенте, Стивенс, Сан Франсискито, у реци Сан Лоренцо и Сан Томас Акино.[97] Природни слапови и две главне бране изоловали су популацију приобалне дужичасте пастрмке из Руске реке од слатководних дужичастих пастрмки које бораве изнад непроходних баријера; генетска студија узорака пераја из 2007. године прикупљених од приобалних дужичастих пастрмки на 20 различитих локација, изнад и испод баријера у сливу, утврдила је да, иако је у реци од 1911. до 1925. било складиштено 30 милиона пастрмки, ове популације немају порекло из вештачких мрестилишта.[98]

Ослобађања конвенционално узгајаних приобалних дужичастих пастрмки представљају еколошки ризик за дивље популације ових риба, пошто су јединке узгајане у заточеништву обично веће од дивљих облика и могу избацити дивље јувенилне јединке из оптималних станишта. Доминација вештачки узгајаних приобалних дужичастих пастрмки у оптималним микростаништим унутар потока може смањити могућност за опстанак дивљих јединки, што настаје као резултат смањених могућности храњења и повећаних стопа предатора.[99]

Употреба

уреди

Риболов

уреди
 
Дужичаста пастрмка је популарна у спортском риболову, поготово код љубитеља мушичарења

Ове пастрмке су веома цењене у риболову. Оне су популарна мета риболоваца и користи се велики број различитих метода којима се оне могу хватати. Доста се хватају мушичарењем, а често је и ловљење помоћу мрежа. Ова пастрмка се такође може ухватити уз помоћ различитих живих и мртвих природних мамаца. Према Међународном удружењу за рибу и дивљач светски рекорд уловљене дужичасте пастрмке износи 22 килограма, а ова јединка уловљена је у језеру Дајфенбакер у Саскачевану 5. септембра 2009. године. У питању је била генетски модификована јединка узгајана у заточеништву која је потом побегла у дивљину.[100] Многи риболовци сматрају дужичасту пастрмку врстом са којом се треба највише борити, пошто је ова риба позната по томе што скаче кад је ухваћена и креће у снажну борбу.[101] Сматра се једном од пет најбољих спортских риба у Северној Америци и најважнијом спортском рибом западно од Стеновитих планина.[27]

Постоји племенски комерцијални риболов на приобалне групе у Паџет Саунду, на обалама Вашингтона и на реци Колумбија, али је упитно да ли долази до прекомерног лова нативних подврста.[102]

Као изузетно пожељне спортске рибе због своје прилагодљивости, ове пастрмке су интродуковане у многе земље света од стране спортских риболоваца. Многа од ових увођења резултирала су еколошким проблемима, јер уведена дужичаста пастрмка уништава локалне екосистеме и такмичи се за храну са локалним рибама или их једе.[103] Друга увођења као подршка спортском риболову у водама без рибе или са озбиљно исцрпљеним изворним популацијама створила су риболовна подручја светске класе, попут реке Фајерхол у Националном парку Јелоустон,[104][105][106] као и у Великим језерима.[107]

Као храна

уреди
 
Дужичаста пастрмка спремљена са кромпирима

Дужичаста пастрмка је изузетно популарна у западној кухињи; једе се како дивља риба, тако и она вештачки узгајана у мрестилиштима. Има меко месо и благи, помало орашасти укус.[55] Дивља риба има јачи и богатији укус од вештачки узгајане рибе.[54] Док се укус дивље пастрмке често промовише као врхунски,[108] дужичаста пастрмка која се продаја у америчким ресторанима је она која се узгаја на фармама риба.[108] Узгајана дужичаста пастрмка сматра се једном од најсигурнијих риба за јело, а одликује се високим нивоом витамина Б и генерално привлачним укусом.[109] У Монтани је илегално продавати дивљу дужичасту пастрмку која је уловљена,[110][111] а која је законски класификована као спортска риба или риба из дивљине.[112]

Боја и укус меса зависи од исхране и свежине пастрмке. Узгајана пастрмка и неке популације дивље пастрмке, посебно анадромне приобалне рибе, имају црвенкасто или наранџасто месо као резултат високог нивоа астаксантина у својој исхрани. Астаксантин је моћан антиоксиданс који може бити из природног извора или из синтетске исхране пастрмке. Повремено се на тржишту САД продаје пастрмка узгајана у заточеништву тако да има ружичасто месо јер се храни вештачким астаксантином.[55] С обзиром на то да су дивље јединке приобалних риба у неким деловима њиховог ареала у опадању, вештачки узгајана пастрмка се сматра погодном алтернативом.[53] У Чилеу и Норвешкој продаје се дужичаста пастрмка која се узгаја у морским кавезима са морском водом.[50]

 
Дужичаста пастрмка у постројењу за пречишчавање воде

Пастрмка се може скувати чим се очисти, без филетирања и скидања коже.[108] Ако се кува са кожом, месо се не распада.[55] Иако се пастрмка која се продаје у Европи често припрема и послужује на овај начин, већина пастрмке која се продаје у САД има уклоњене главе и потпуно је или делимично очишћена од кости и коже. Средња до тешка бела вина, као што су шардоне, сувињон бланш или пино гри, типична су вина која се пију уз ову пастрмку.[113]

Пречишћавање воде

уреди

Дужичаста пастрмка се понекад користи као показатељ квалитета воде у постројењима за пречишћавање воде.[114]

Референце

уреди
  1. ^ „Rainbow Trout”. Natureserve.org. 10. 5. 2016. Приступљено 1. 8. 2019. „data” 
  2. ^ „Synonyms of Oncorhynchus mykiss (Walbaum, 1792)”. Fishbase. Приступљено 6. 2. 2014. 
  3. ^ „Symbols of Washington State”. Washington State Legislature. Приступљено 29. 11. 2013. 
  4. ^ а б Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 67. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  5. ^ а б в Behnke, Robert J. (2002). „Genus Oncorhynchus”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 10–21. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  6. ^ Richardson, John; Swainson, William; Kirby, William (1836). „Fauna Boreali-Americana, or, The Zoology of the Northern Parts of British America: Containing Descriptions of the Objects of Natural History Collected on the Late Northern Land Expeditions, Under Command of Captain Sir John Franklin, R.N. (1829) Part Third: The Fish”. London: Richard Bentley. стр. 221. OCLC 257860151. 
  7. ^ „Invertebrate Zoology and Geology”. California Academy of Sciences. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  8. ^ Behnke, Robert J. (1966). „Relationships of the Far Eastern Trout, Salmo mykiss Walbaum”. Copeia. 1966 (2): 346—348. JSTOR 1441145. doi:10.2307/1441145. 
  9. ^ Smith, Gerald R.; Stearley, Ralph F. (1989). „The Classification and Scientific Names of Rainbow and Cutthroat Trouts” (PDF). Fisheries. 14 (1): 4—10. doi:10.1577/1548-8446(1989)014<0004:TCASNO>2.0.CO;2. hdl:2027.42/140998. 
  10. ^ а б Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 65–122. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  11. ^ а б Meyer, J.; Fradkin, S. (2002). „Summary of Fisheries and Limnological Data for Lake Crescent, Washington”. Olympic National Park Report. Port Angeles, Washington. 
  12. ^ Rasmussen, Joseph B.; Taylor, Eric B. (2009). „Status of the Athabasca Rainbow Trout Oncorhynchus mykiss in Alberta” (PDF). Government of Alberta-Fish and Wildlife Division. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 2. 2014. г. Приступљено 29. 11. 2013. 
  13. ^ „Little Kern Golden Trout” (PDF). SOS: California's Native Fish Crisis. California Trout. стр. 74. Приступљено 2. 1. 2014. 
  14. ^ Hendrickson, Dean A.; Perez, Hector Espinosa; Findley, Lloyd T.; Forbes, William; Tomelleri, Joseph R.; Mayden, Richard L.; Nielsen, Jennifer L.; Jensen, Buddy; Campos, Gorgonio Ruiz; Romero, Alejandro Varela; van der Heiden, Albert; Camarena, Faustino; Gracia de Leon, Francisco J. (2002). „Mexican native trouts: A Review of Their History and Current Systematic and Conservation Status” (PDF). Reviews in Fish Biology and Fisheries. 12 (2/3): 273—316. doi:10.1023/A:1025062415188. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2014. г. 
  15. ^ McCoy, John (11. 5. 2013). „50 Years Later, Golden Rainbows Still 'a Treat' for Mountain State Fishermen”. Saturday Gazette-Mail. Charleston, West Virginia. Приступљено 29. 12. 2013. 
  16. ^ а б в „Golden Rainbow Trout”. Pennsylvania Fish and Boat Commission FAQ. Архивирано из оригинала 27. 11. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  17. ^ „Golden Rainbow Trout”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2022. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  18. ^ Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 88, 106. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  19. ^ Behnke, Robert J. (2002). „Cutthroat trout Oncorhynchus clarki”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). The Free Press. стр. 139. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  20. ^ „Rainbow Trout Fin Clips” (PDF). Minnesota Department of Natural Resources. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 05. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2013. 
  21. ^ „Questions and Answers about the Fin Clip Fishery in Hills Creek Reservoir” (PDF). Oregon Department of Fish and Wildlife. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 12. 2013. г. Приступљено 1. 12. 2013. 
  22. ^ а б в Oncorhynchus mykiss, Rainbow trout : fisheries, aquaculture, gamefish
  23. ^ а б в Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 68–72. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  24. ^ „List of Population Characteristics records for Oncorhynchus mykiss”. Fishbase. Приступљено 23. 2. 2014. 
  25. ^ „Steelhead Fishing in Lake Erie Tributaries”. New York State Department of Environmental Conservation. Приступљено 3. 2. 2014. 
  26. ^ Tyler, C. R.; Pottinger, T. G.; Santos, E.; Sumpter, J. P.; Price, S-A; Brooks, S.; Nagler, J. J. (1996). „Mechanisms Controlling Egg Size and Number in Rainbow Trout Oncorhynchus mykiss”. Biology of Reproduction. 54 (1): 8—15. PMID 8837994. doi:10.1095/biolreprod54.1.8  . 
  27. ^ а б Staley, Kathryn; Mueller, John (мај 2000). „Rainbow Trout (Oncorhynchus mykiss)” (PDF). U.S. Department of Agriculture. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 11. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  28. ^ „Wisconsin Trout Fishing: Trout Stream Classifications”. Wisconsin Department of Natural Resources. 27. 1. 2014. Приступљено 3. 1. 2014. 
  29. ^ „Steelhead/Rainbow Trout Species Profile”. Alaska Department of Fish and Game. Приступљено 26. 8. 2013. 
  30. ^ „Mariculture in Tasmania Ocean Trout”. Marine Education Association of Australasia. Приступљено 23. 2. 2014. 
  31. ^ Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 70. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  32. ^ Nichols, Krista M.; Edo, Alicia Felip; Wheeler, Paul A.; Thorgaard, Gary H. (јул 2008). „The Genetic Basis of Smoltification-Related Traits in Oncorhynchus mykiss”. Genetics. 179 (3): 1559—1575. PMC 2475755  . PMID 18562654. doi:10.1534/genetics.107.084251. 
  33. ^ Hale, MC; Thrower, FP; Berntson, EA; Miller, MR; Nichols, KM (август 2013). „Evaluating Adaptive Divergence Between Migratory and Nonmigratory Ecotypes of a Salmonid Fish, Oncorhynchus mykiss”. G3: Genes, Genomes, Genetics. 3 (8): 1273—1285. PMC 3737167  . PMID 23797103. doi:10.1534/g3.113.006817. 
  34. ^ „Recreational Salmon Fishing Salmon/Steelhead Species Information Steelhead (Rainbow Trout) Oncorhynchus mykiss”. Washington Department of Fish and Wildlife. Архивирано из оригинала 7. 1. 2014. г. Приступљено 7. 1. 2014. 
  35. ^ Rollo, C.D. (2002). „Growth negatively impacts the life span of mammals”. Evolution and Development. 4 (1): 55—61. PMID 11868658. doi:10.1046/j.1525-142x.2002.01053.x. 
  36. ^ Alonso-Alvarez, C. (2007). „Increased susceptibility to oxidative damage as a cost of accelerated somatic growth in zebrafinches”. Functional Ecology. 21 (5): 873—879. doi:10.1111/j.1365-2435.2007.01300.x. 
  37. ^ Almroth, B.C. (2010). „Early-age changes in oxidative stress in brown trout, Salmo trutta”. Comparative Biochemistry and Physiology, Part B. 155 (4): 442—448. PMID 20117229. doi:10.1016/j.cbpb.2010.01.012. 
  38. ^ Almaida-Pagàn, P. (2012). „Age-related changes in mitochondrial membrane composition of rainbow trout (Oncorhynchus mykiss) heart and brain”. Comparative Biochemistry and Physiology, Part B. 163: 129—137. PMID 22634369. doi:10.1016/j.cbpb.2012.05.013. hdl:1893/8959  . 
  39. ^ „BC Fish Facts-Steelhead” (PDF). British Columbia Ministry of Fisheries. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 7. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  40. ^ Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 117. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  41. ^ Behnke, Robert J. (2002). „Rainbow and Redband Trout”. Trout and Salmon of North America. Tomelleri, Joseph R. (illustrator). New York: The Free Press. стр. 82–83. ISBN 978-0-7432-2220-4. 
  42. ^ Fuller, Pam L.; Nico, Leo G.; Williams, James D. (1999). „Case Study: Rainbow Trout”. Nonindigenous Fishes Introduced into Inland Waters of the United States. Bethesda, Maryland: American Fisheries Society. стр. 250–251. ISBN 978-1-888569-14-8. OCLC 41262458. 
  43. ^ Schley, Ben (21. 5. 2009). „A Century of Fish Conservation (1871–1971)”. U.S. Fish and Wildlife Service. Архивирано из оригинала 29. 09. 2020. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  44. ^ Behnke, Robert J.; Williams, Ted (2007). About Trout: The Best of Robert J. Behnke from Trout Magazine. Globe Pequot. стр. 6—7. ISBN 978-1-59921-203-6. 
  45. ^ „Fish and Aquatic Conservation”. U.S. Fish and Wildlife Service. Архивирано из оригинала 26. 01. 2022. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  46. ^ „Conservation-Salmon Hatcheries Overview”. Washington Department of Fish and Wildlife. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  47. ^ Frye, Jason (17. 9. 2013). „The Cherokee Tribal Fish Hatchery”. Our State magazine. Приступљено 28. 11. 2013. 
  48. ^ Burden, Dan (март 2012). „Trout Profile”. Agricultural Resource Marketing Center. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 29. 11. 2013. 
  49. ^ „Farmed Rainbow Trout / Steelhead Salmon”. Agriculture and Agri-Food Canada. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 12. 8. 2014. 
  50. ^ а б в г д ђ е O'Neill, Brendan (23. 6. 2006). „Seafood Watch Report: Farmed Rainbow Trout” (PDF). Monterey Bay Aquarium. стр. 2—6. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2014. г. Приступљено 6. 1. 2014. 
  51. ^ а б в „Cultured Aquatic Species Information Programme: Oncorhynchus mykiss (Walbaum, 1792)”. Food and Agricultural Organization of the United Nations, Fisheries and Aquaculture Department. Приступљено 9. 1. 2014. 
  52. ^ Macleod, Roderick (28. 10. 2014). „Trout farming in land-locked Lesotho is an export success”. BBC News. Приступљено 2. 11. 2014. 
  53. ^ а б в „Seafood Watch: Rainbow Trout”. Monterey Bay Aquarium. Архивирано из оригинала 7. 1. 2014. г. Приступљено 6. 1. 2014. 
  54. ^ а б Egan, Timothy (25. 2. 1998). „Trout as Wild as All Outdoors, Almost”. The New York Times. Приступљено 6. 1. 2014. 
  55. ^ а б в г Harlow, Jay. „Dependable, Delectable Rainbow Trout”. Sally's Place. Приступљено 28. 11. 2013. 
  56. ^ Bullock, G. L.; Cipriano, R.C. (1990). „Enteric Redmouth Disease of Salmonids LSC”. Fish Disease Leaflet 82. U.S. Fish and Wildlife Service. Архивирано из оригинала 16. 6. 2009. г. 
  57. ^ Fuller, P.; Larson, J.; Fusaro, A.; Neilson, M. (4. 11. 2013). „Fact Sheet-Oncorhynchus mykiss”. USGS Nonindigenous Aquatic Species Database, Gainesville, FL. U.S. Geological Survey. Приступљено 30. 11. 2013. 
  58. ^ „Species Profile: Steelhead”. U.S. Fish and Wildlife Service. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 29. 11. 2013. 
  59. ^ „Whole Effluent Toxicity”. Environmental Protection Agency. 12. 9. 2013. Приступљено 29. 11. 2013. 
  60. ^ Washabaugh, William; Washabaugh, Catherine (2000). Deep Trout: Angling in Popular Culture. Oxford, United Kingdom: Berg. стр. 119. ISBN 978-1-85973-393-6. 
  61. ^ „Circle Creek Fish Passage Project”. Trout Unlimited. Архивирано из оригинала 23. 12. 2015. г. Приступљено 4. 1. 2014. 
  62. ^ „Steelhead Project Report”. Wild Salmon Center. новембар 2004. Архивирано из оригинала 6. 3. 2014. г. Приступљено 1. 12. 2013. 
  63. ^ „About Us”. California Trout. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 1. 12. 2013. 
  64. ^ „About Us”. The Steelhead Society of British Columbia. Приступљено 1. 12. 2013. 
  65. ^ „Truchas Mexicanas”. Приступљено 12. 2. 2014. 
  66. ^ Parker, David; Avers, Thomas; Courtney, Michael (2011). „Weight, Length, and Growth in Cutbow Trout (O. m. x clarkii)” (PDF). Nature Precedings. doi:10.1038/npre.2011.6432.1. Приступљено 4. 1. 2014. 
  67. ^ Allendorf, Fred W.; Leary, Robb F.; Hitt, Nathaniel P.; Knudsen, Kathy L.; Lundquist, Laura L. & Spruell, Paul (октобар 2004). „Intercrosses and the U.S. Endangered Species Act: Should Hybridized Populations be Included as Westslope Cutthroat Trout?” (PDF). Conservation Biology. Washington, D.C. 18 (5): 1203—1213. doi:10.1111/j.1523-1739.2004.00305.x. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 01. 2014. г. Приступљено 16. 05. 2020. 
  68. ^ Dickson, Tom. „Montana's Redband Trout”. Montana Outdoors. Montana Fish, Wildlife & Parks (May–June 2011). Архивирано из оригинала 28. 09. 2013. г. Приступљено 29. 11. 2013. 
  69. ^ Shreck, Carl B.; Behnke, Robert J. (1971). „Trouts of the Upper Kern River Basin, California, with Reference to Systematics and Evolution of Western North American Salmo”. Journal of the Fisheries Research Board of Canada. 28 (7): 987—998. doi:10.1139/f71-143. 
  70. ^ „Kern River Rainbow Trout” (PDF). Cal Trout. Приступљено 3. 3. 2014. 
  71. ^ „California Golden Trout” (PDF). Cal Trout. Приступљено 3. 3. 2014. 
  72. ^ „Whirling Disease Initiative: Final Report” (PDF). Montana Water Center, Montana State University. октобар 2009. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 7. 2012. г. Приступљено 30. 12. 2013. 
  73. ^ Elwell, Leah C. Steinbach; Stromberg, Kajsa Eagle; Ryce, Eileen K.N.; Bartholomew, Jerri L. „Whirling Disease in the United States – A Summary of Progress in Research and Management 2009”. Whirling Disease Foundation, Trout Unlimited. Архивирано из оригинала 28. 08. 2013. г. Приступљено 31. 12. 2013. 
  74. ^ а б Faisal, Mohamed; Garling, Donald (децембар 2004). „What Is Whirling Disease?” (PDF). North Central Regional Aquaculture Center and Michigan State University Extension. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 1. 2014. г. Приступљено 31. 12. 2013. 
  75. ^ Nehring, R. B. "Whirling Disease in Feral Trout Populations in Colorado". In Bergersen, E. P., and Knopf, B. A. (1996). Proceedings, Whirling Disease Workshop, Denver, Colorado, February 6–8, 1996: Where Do We Go from Here? Fort Collins, Colorado: Colorado Cooperative Fish and Wildlife Research Unit, pp. 126–144. OCLC 37379539
  76. ^ Vincent, E. R. "Whirling Disease – the Montana Experience, Madison River". In Bergersen, E. P., and Knopf, B. A. (1996). Proceedings, Whirling Disease Workshop, Denver, Colorado, February 6–8, 1996: Where Do We Go from Here? Fort Collins, Colorado: Colorado Cooperative Fish and Wildlife Research Unit, p. 159. OCLC 37379539
  77. ^ Tennyson, J.; Anacker, T.; Higgins, S. (13. 1. 1997). „Scientific Breakthrough Helps Combat Trout Disease”. U.S. Fish and Wildlife Service Whirling Disease Foundation News Release. Архивирано из оригинала 07. 08. 2020. г. Приступљено 5. 1. 2014. 
  78. ^ „Montana's Wild Trout”. The Trout Conservancy. Архивирано из оригинала 1. 1. 2014. г. 
  79. ^ Gilbert, M. A.; Granath, W. O. Jr. (2003). „Whirling Disease and Salmonid Fish: Life Cycle, Biology, and Disease”. Journal of Parasitology. 89 (4): 658—667. JSTOR 3285855. PMID 14533670. doi:10.1645/GE-82R. 
  80. ^ „Datasheet: Potamopyrgus antipodarum (New Zealand mudsnail)”. Invasive Species Compendium. Centre for Agriculture and Bioscience International. Приступљено 4. 12. 2012. 
  81. ^ а б Davidson, Timothy M.; Brenneis, Valance E. F.; de Rivera, Catherine; Draheim, Robyn; Gillespie, Graham E. (2008). „Northern Range Expansion and Coastal Occurrences of the New Zealand Mud Snail Potamopyrgus antipodarum (Gray, 1843) in the Northeast Pacific” (PDF). Aquatic Invasions. 3 (3): 349—353. doi:10.3391/ai.2008.3.3.12  . 
  82. ^ Naser, Murtada D.; Son, Mikhail O. (2009). „First Record of the New Zealand Mud Snail Potamopyrgus antipodarum (Gray 1843) from Iraq: the Start of Expansion to Western Asia?” (PDF). Aquatic Invasions. 4 (2): 369—372. doi:10.3391/ai.2009.4.2.11. 
  83. ^ а б Benson, A. J.; Kipp, R. M.; Larson, J.; Fusaro, A. (2013). „Potamopyrgus antipodarum”. USGS Nonindigenous Aquatic Species Database. U.S. Geological Survey. Приступљено 25. 5. 2013. 
  84. ^ Benson, Amy (2006). „New Zealand Mudsnail: Potamopyrgus antipodarum”. Florida Integrated Science Center. Архивирано из оригинала 19. 2. 2006. г. Приступљено 4. 5. 2006. 
  85. ^ Vinson, M. R.; Baker, M. A. (2008). „Poor growth of rainbow trout fed New Zealand mud snails Potamopyrgus antipodarum”. North American Journal of Fisheries Management. 28 (3): 701—709. doi:10.1577/M06-039.1. 
  86. ^ „Aquatic Nuisance Project Fact Sheet: New Zealand Mudsnail (Potamopyrgus antipodarum)”. Aquatic Nuisance Species Project. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2014. 
  87. ^ „DPIPWE - Didymo (Rock Snot)”. Tasmania Department of Primary Industries, Parks, Water and Environment. Архивирано из оригинала 8. 3. 2015. г. Приступљено 12. 8. 2014. 
  88. ^ Biosecurity New Zealand (август 2007). „Is Didymo an Exotic Species?”. Biosecurity New Zealand. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 1. 12. 2013. 
  89. ^ „Invasive Aquatic Species-Didymo”. U.S. Department of Agriculture. Приступљено 16. 12. 2013. 
  90. ^ Busch, R. A. (март 1978). „MFR Paper 1296 Enteric Redmouth Disease (Haggerman Strain)” (PDF). Marine Fisheries Review. 40 (3). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2017. г. Приступљено 5. 1. 2014. 
  91. ^ „Native Trout Are Returning to America's Rivers”. Smithsonian. Приступљено 3. 5. 2016. 
  92. ^ а б „Steelhead Trout (Oncorhynchus mykiss)”. NOAA Fisheries, Office of Protected Resources. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  93. ^ „Appendix D Evolutionarily Significant Units, Critical Habitat, and Essential Fish Habitat” (PDF). California Department of Water Resources. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 29. 11. 2013. 
  94. ^ „South-Central/Southern California Coast Steelhead Recovery Planning Domain 5-Year Review: Summary and Evaluation of Southern California Coast Steelhead Distinct Population Segment” (PDF). National Oceanic and Atmospheric Administration. 2011. Приступљено 3. 12. 2013. 
  95. ^ Rahr III, Guido. „Bountiful Breed: Kamchatka Siberia's Forbidden Wilderness”. Public Broadcasting System (PBS). Приступљено 4. 12. 2013. 
  96. ^ Clemento, Anthony J.; Anderson, Eric C.; Boughton, David; Girman, Derek; Garza, John Carlos (2009). „Population Genetic Structure and Ancestry of Oncorhynchus mykiss Populations Above and Below Dams in South-central California” (PDF). Conservation Genetics. 10 (5): 1321—1336. doi:10.1007/s10592-008-9712-0. Приступљено 3. 1. 2014. 
  97. ^ Garza, John Carlos; Pearse, Devon (март 2008). Population Genetics of Oncorhynchus mykiss in the Santa Clara Valley Region, Final Report to the Santa Clara Valley Water District (Извештај). Santa Clara Valley Water District. стр. 1—54. 
  98. ^ Deiner, Kristy; Garza, John Carlos, Coey, Robert, Girman, Derek J. (2007). „Population Structure and Genetic Diversity of Trout (Oncorhynchus mykiss) Above and Below Natural and Man-made Barriers in the Russian River, California” (PDF). Conservation Genetics. 8 (2): 437—454. doi:10.1007/s10592-006-9183-0. hdl:10211.1/1550. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 01. 2014. г. Приступљено 12. 6. 2011. 
  99. ^ McMichael, G. A.; Pearsons, T. N.; Leider, S. A. (1999). „Behavioral Interactions Among Hatchery-reared Steelhead Smolts and Wild Oncorhynchus mykiss in Natural Streams”. North American Journal of Fisheries Management. 19 (4): 948—956. doi:10.1577/1548-8675(1999)019<0948:BIAHRS>2.0.CO;2. 
  100. ^ Keim, Brandon (15. 9. 2009). „48-Pound Trout: World Record or Genetic Cheat?”. Wired. Приступљено 29. 11. 2013. 
  101. ^ Waterman, Charles F. (1971). The Fisherman's World. New York: Random House. стр. 57. ISBN 978-0-394-41099-9. OCLC 319916607. 
  102. ^ Stellmon, Josh (2008). „Under the Guise of 'Treaty Rights:' The Nez Perce Tribe of Idaho, Steelhead, and Gillnetting”. Public Land and Resources Law Review. 29. Архивирано из оригинала 25. 05. 2017. г. Приступљено 5. 1. 2014. 
  103. ^ „100 of the World's Worst Invasive Alien Species”. Invasive Species Specialist Group (ISSG) of the IUCN Species Survival Commission. Архивирано из оригинала 29. 04. 2015. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  104. ^ Brooks, Charles E. (1979). The Living River: A Fisherman's Intimate Profile of the Madison River Watershed—Its History, Ecology, Lore and Angling Opportunities. Garden City, New Jersey: Nick Lyons Books. стр. 56–59. ISBN 978-0-385-15655-4. OCLC 5751574. 
  105. ^ The Yellowstone Fly-Fishing Guide. Guilford, CT: The Globe Pequot Press. 1997. стр. 11. ISBN 978-1-55821-545-0. „In 1994 Yellowstone Park official introduced a fee permit policy to help pay the increased cost of protecting and enhancing this world-class fishery.” 
  106. ^ Santella, Chris (2004). „Brown and Rainbow trout on the Madison River”. Fifty Places to Fly Fish Before You Die: Fly Fishing Experts Share The World's Greatest Destinations . Harry M. Abrams Inc. ISBN 978-1-58479-356-4. „... thanks to the Firehole's geothermal activity, the river bottom undulates with plant life. Few fish are caught here and tourists continue on to the West Yellowstone park exit, thinking that its too bad there are no fish in that pretty river that skirts the road. Little do they know that they have been following one of the most fabled trout streams in the world!” 
  107. ^ „Fishing New York's Great Lakes”. New York State Department of Environmental Conservation. Архивирано из оригинала 09. 06. 2021. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  108. ^ а б в Wright, Leonard M. (1996). Trout Maverick. New York: Lyons & Burford. стр. 19. ISBN 978-1-55821-476-7. 
  109. ^ Cancila, Katherine (16. 9. 2010). „The 5 Safest Fish to Eat – Salmon, Tilapia, Rainbow Trout and More”. Babble. Disney. Приступљено 6. 1. 2014. 
  110. ^ „§87-6-206, Montana Code Annotated”. Montana Legislative Services. 2014. Архивирано из оригинала 04. 06. 2018. г. Приступљено 6. 1. 2014. 
  111. ^ „§87-6-707, Montana Code Annotated”. Montana Legislative Services. 2014. Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г. Приступљено 6. 1. 2014. 
  112. ^ „§87-6-101, Montana Code Annotated”. Montana Legislative Services. 2014. Архивирано из оригинала 03. 06. 2018. г. Приступљено 6. 1. 2014. 
  113. ^ „Pairing Wine with Fish”. Wine Folly. 20. 5. 2013. Приступљено 15. 2. 2014. 
  114. ^ Pokorny, J.; Randak, T. (2001). Use of rainbow trout for checking water inflowing to the drinking water purification plants (Извештај) (на језику: Czech). Jihoceska Univerzita. Архивирано из оригинала 29. 01. 2022. г. Приступљено 16. 05. 2020. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Дужичаста пастрмка на Викимедијиној остави.
 
Викиврсте имају више информација о чланку Дужичаста пастрмка.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дужичаста_пастрмка&oldid=28413935”